Moralne dileme i psiholoska stanja Raskoljnikova u romanu “Zlocin i kazna”

„On je tragična nužnost duha, tako da svako treba da odboluje u sebi Dostojevskog i, ako je moguće, da ga prevlada. Težak je taj moralni zadatak jer je on sam po sebi bio kao živa Božanstvena komedija, a u njoj nema ničega jačeg i strašnijeg od Pakla.“ Jednom prilokom sam čitajući članak o piscima zapazila ovu rečenicu. Bila je to moja prva impresija koju sam doživela kad je reč o ovom umetniku i sasvim je očigledno da je ostavila dovoljno jak utisak na mene. Bez obzira koliko on bio mučna zagonetka i oličenje bola za sve čitaoce njegovih dela, neizostavno je to da je on jedan od najvećih umetnika svih vremena. Moj rad je upravo iz tih razloga zasnovan na njegovm delu „Zločin i kazna“ i zahvalna sam ovom piscu što se moja spoznaja stvarnosti, čitajući ovo delo, znatno promenila.
Ovaj roman u sebi krije prestup a to je ljudska sposobnost kojom čovek pokušava da se buni i da ispoljava svoju samovolju. Čovek može da bude poslušan ali isto tako i veoma silan, jer takav je stvoren. Raskoljnikov je upravo zbog ovakvih ljudskih osobina učinio potresan potez i izazvao sopstevni duševni slom koji nije mogao da izdrži. Prema piščevoj zamisli ubicu ne bi trebala da muči savest ali ona je ipak igrala veliku ulogu jer je, dok je teoretisao o njoj, razmišljao o svom zločinu i time otkrio svoju plašljivost. Za sve nas je veoma važno da poznajemo sebe i svoju ličnost a u tome ćemo uspeti samo ako shvatimo gde se završava naša poslušnost a gde počinje samovolja. Ubistvo gotovo uvek proističe iz mržnje prema nekome ili nečemu a svi mi umemo da mrzimo isto onoliko koliko možemo da volimo i treba li zato svi da budemo ubice? Ničija krv ne treba da se proliva da bi mi doživeli završetak mržnje jer to je samo ispoljavanje naše sebičnosti i zlobe. To naše unutrašnje nezadovoljstvo koje podstiče osećanje prezira nikako nije ono čime trebamo da se vodimo u životu. Ljubav je osećanje kojim treba da se obasipamo i koje treba da delimo sa drugima a ova knjiga nam upravo i šalje takvu poruku. Da glavni lik nije umeo da voli, da sam nije bio voljen ne bi pronašao istinsku sreću i jedino rešenje za njega bi bila sopstvena smrt.