Osnovne ideje i eleenti teorije polova sveta

UVOD

Regionalni razvoj kao teorijska disciplina ima svoju predistoriju.N a ekonomsku scenu je stupio sa velikim zakasnjenjem. Najvece smetnje stvaralo je vladajuce ucenje gradjanske klasicne doktrine o ekonomskom samotoku I opsti teorijski zakljucci koji su na osnovu nje izvodjeni u pogledu regionalnog razvoja.
Po klasicnim pretpostavkama nije se, bar na teorijskom planu, moglo govoriti o regionalnim neravnomernostima I regionalnoj polarizaciji. Stvarnost se sve vise protivurecila osnovnim principima I zakljuccima klasicne liberalne skole. Umesto regionalne ravnoteze, teritorijalne neravnomernosti dobijeju univerzalni karakter u kapitalistickom svetu, pojavljujuci se u sirokom spektru raznovrsnih teritorijalnih deformacija.
Da bi se doslo do teorije regionalnog razvoja, a posebno do teorije polova rasta, trebalo je savladati mnoge teorijske I metodoloske prepreke. Trebalo je kriticki osvetleti stvarne domete I teorije lokacije. Njen pristup je mikroekonomski, a materija regionalnog razvoja je makroekonomskog karaktera.
Razumevanju regionalnog razvoja nije mogla da doprinese ni neoklasicna gradjanska ekonomska doktrina, posto I ona polazi od uslova perfektne konkurencije, od pune mobilnosti proizvodnih faktora I slobodnog kratanja rada I kapitala.
Saznanje da ni teorija lokacije ni neokiasicna gradjanska doktrina ne pruzaju zadovoljavajucu osnovu za rasvetljavanje problema regionalnog razvoja, bilo je povod I podstrek da se u ovom domenu jave nove ideje koje se danas pretezno koncentrisu oko pojma I koncepta polova rasta. Koncept je ponikao medju francuskim ekonomistima, a prvu I najpotpuniju njegovu razradu dao je Fransoa Peru, I dao konceptu karakter opste teorije o regionalnom razvoju.
Fransoa Peru je jedno veliko francusko ime medju brojnim nemackim autorima koji su se bavili problemom prostora. Razvio je svoj interes za prostornu ekonomiju na osnovu bliskog poznavanja I dodira sa nemackom literaturom, jer je prostorna ekonomija bila jedna vrsta nemacke specijalnosti.
Teorija polova rasta predstavlja analiticko objasnjenje nekih sustinskih strana ekonomskog razvoja, a obelodanjuje se, takodje I kao pozitivna teorija na cijim bi osnovama trebalo da se izgradjuje optimalna strategija I politika regionalnog razvoja. Ta njena strana kao pozitivne teorije pobidjuje najvecu paznju, njom je ona stekla veliku popularnost I svoje istaknuto mesto u regionalnoj ekonomiji.

OSNOVNE IDEJE I ELEMENTI TEORIJE POLOVA RASTA

Kako bi se shvatile osnovne ideje koje Peru polaze u teoriju polova rasta, potrebno je prethodno ukazati na Peruove teze o ekonomskoj dominaciji I njegovo specificno shvatanje prostora u ekonomskoj teorijskoj analizi.

FENOMEN DOMINACIJE

Ekonomsku dominaciju Peru posmatra kao univerzalnu pojavu. Ekonomskom aktivnoscu danas gospodare mocne ekonomske jedinice, cije se ponasanje ne upravlja prema spontanim reakcijama bezlicnih snaga, vec one praktikuju agresivnu strategiju tj.strategiju snage u odnosu na svoje rivale.
Efekti dominacije izmedju dveju ekonomskih jedinica prisutni su onda kada jedna od njih vrsi asimetricna I reverzibilna dejstva na drugu ekonomsku jedinicu. Dominantne ekonomske jedinice sa svojim inovatorskim duhom I kao nosioci tehnickog progresa, angazovane su u “kreativnoj destrukciji” postojeceg, a ona uvek podrazumeva postojanje efekata dominacije, odnosno asimetricne I neravnopravne odnose izmedju preduzeca nejednake snage.
Peru utvrdjuje da u svetu imperfektne konkurencije koeficijent dominacije stalno tezi da bude veci od jedinice, a to se onda manifestuje u kumulativnom udaljavanju privrede od stanja opste privredne ravnoteze, bez izrazene tendencije da se ta ili neka druga pozicija ravnoteze automatski obnovi. Prema tome, zakljucuje se da je dominacija destabilizirajuci fenomen. Dve bitne komponente efekta dominacije su neravnopravnost I ireverzibilnost I one se nalaze u sustinskoj suprotnosti sa uzajamnom, reciprocnom zavisnoscu preduzeca od koje polazi teorija