Висока школа струковних студија за образовање васпитача и тренера
Суботица
ПЕДАГОШКИ ПРАВЦИ
СЕМИНАРСКИ РАД
Ментор: др Славица Костић Студент: Бојана
Диздар
Бр. индекса 2423/19
1. УВОД- Педагошке школе и правци
Педагошки правци XX века су многобројни и често су међусобно
испреплетани. Карактеристично је то што педагошке правце не можемо
једноставно хронолошки приказати, зато што се временски нису
развијали један после другог, већ су се многи развијали паралелно.
Неретко се дешавало и да заступници једног педагошког правца промене
своје опредељење и наставе да делују у оквиру другог педагошког правца.
Такође, и међу присталицама једног педагошког правца могу се јавити
различита гледишта на поједина педагошка питања. Разлике постоје и у
називима појединих педагошких праваца.
Под педагошким правцем подразумевамо релативно целовито и
кохерентно гледање на најважнија педагошка питања. То значи да се
сва питања којима се један правац бави разматрају на истим основама,
са истих полазишта, па тиме имају и одређене јединствене закључке и
систем. То се може односити на целину педагошке науке, али и на
поједина њена питања, односно на нека подручја васпитне делатности.
О једном педагошком правцу може се говорити као педагошком
покрету, тек онда када тај правац има више утемељивача, више
следбеника и када они предузимају различите мере да тај педагошки
правац учврсте и популаришу. То се може постићи издавањем књига и
часописа, настојањем да се основне идеје практично остваре,
организовањем посебних семинара и радионица за наставнике и
педагоге, и сличним активностима чији је циљ јачање једне идеје водиље
тог педагошког правца. Има педагошких праваца који нису прерасли у
педагошки покрет, као што има и оних који су постали и те како јаки
педагошки покрети.
Пољски педагог Богдан Суходолски све педагошке правце своди под
„две педагогије“ које су у међусобној „борби“. Прва је „педагогија
4
живи, користећи у тим проучавањима многе тестове. Овим радом дошли
су до значајних сазнања о детету што им је и био циљ. Развоју педологије
нарочито је допринео амерички психолог С. Хол. Ово учење прихватио је
П. Блонцки. Педологија је постала званична просветна политика
Совјетског Савеза после Октобарске револуције 1917. године, али је
Бољшевичка партија званично забранила педологију 1936. године.
2.2 Индивидуална педагогија
Овај педагошки правац и покрет настао је у Немачкој, крајем XIX
века и траје током целом XX века. У другој половини XIX века у Немачкој
доминира хербартијанска педагогија. У складу са њом, све школе су
државне. Утврђени су заједнички и општи циљ и задаци васпитања и
образовања. Прописани су истоветни наставни планови и програми за
све школе и ученике. Наставник је неприкосновени ауторитет. Појединац
у друштву није признат нити слободан. Међутим, јачањем државног
апарата, захтева се “уклапање у групу”, жртвовање појединца за нацију,
државу и државне интересе. Као протест на све то јавља се индивидуална
педагогија. „За индивидуалну педагогију у првом плану је дечија
природа. Присталице индивидуалне педагогије сматрају да је свако дете
особена индивидуа која се разликује од осталих индивидуа по својој
природи, по ономе што са собом доносе на свет, по својим биолошким
особеностима, по могућностима и темпу развоја, а затим и по
диспозицијама, способностима, интересовањима, мотивима,
аспирацијама итд. Због тога је немогуће организовати васпитање, школу
и наставу по истим критеријумима за све“. ( Поткоњак, Н. (2000.),
„XX век:
Ни “век детета”, ни век педагогије“,
стр. 57). Исто тако немогуће је
утврдити исте садржаје, исту организацију, исте методе, начине и
средства васпитања, предвидети исти темпо напредовања за све итд.
Индивидуална педагогија се залаже за природан и слободан развој
сваког појединца. Сва вештина васпитања јесте да се створе услови да се
свака индивидуа развија максимално у складу са својом природом.
2.3 Персоналистичка педагогија
Ово је педагошки правац који се назива још и педагогија личности.
Настао је крајем XX века и у центар ставља личност. Његов настанак је
заправо реакција према хербартовској педагогији, индивидуалној
педагогији и социјалној педагогији, јер је личност запостављена у свим
овим педагошким концепцијама, како сматрају представници
6
