PSIHOANALIZA I PSIHOANALITIČKA PSIHOTERAPIJA
Uvod - nastanak psihoanalize
Otkriće psihoanalize pre skoro jedinog veka podstaklo je obilje istraživanja koja
neprekidno snabdevaju novom građom i obogaćuju naše razumevanje čoveka, njegovih
dostignuća i padova. Ona je ljudma pored ostalog, donela nadu i saznanje da njihova
nesreća ne mora biti nepromenljiva, da je moguće obogatiti svoj život uprkos naizgled
nepromenljivim okolnostima ili sudbinskim datostima. Snabdela je psihoterapiju osnonim
oruđima i otvorila širom vrata njenom razvoju.
Psihoanaliza kao psihoterapijska metoda ponikla je iz prakse lečenju histeričnih
(konverzivnih) poremećaja krajem XIX i početkom ovog veka. Njen osnivač, Sigmund
Frojd (1856—1939), zainteresovan fenomenom »čišćenja dimnjaka« i »lečenja
pričanjem«, ispoljonom u tretmanu Ane 0. koji je vodio njegov bečki kolega J. Brojer,
započeo je istraživanja ove pojave, najpre, kao i Brojer, uz pirimenu hipnoze. Tretman je
nazvan katarktičkim jer se polazilo od pretpostavke da se pomoću abreakcije mogu
ostvariti katarktički učinci i tako se osloboditi simptoma histerije. Frojd i Brojer su došli
do zaključka da »svaki pojedini histerični simptom nestaje odmah i permanentno ako se
uspe jasno osvetliti sećanje na događaj koji ga je izazvao, pobudi prateći afekt, pacijent
opiše ovaj događaj sa najvećim mogućim detaljima i afekt pretvori u reči«. . Brojer je
ubrzo odustao od dalje saradnje dok je Frojd nastavio sa istraživanjem psihičkih sila koje
prikrivaju i ometaju osvešćivanje, kao i načina (terapijskog procesa) pomoću kojih se one
mogu razotkriti i neutralisati. Pomoću hipnoze je postalo vidljivo da postoje sadržaji
potisnuti iz svesti d da postoje psihičke snage koje se opiru njihovom dovođenju u svest,
kao i da oživljavanje ovih sadržaja, »znanje« o njima ima kurativni učinak. Međutim,
efekti hipnoze nisu trajali jer su upravo te psihičke snage, operacionalizovane kao otpor,
ostajale skrivene. Osim toga, hipnoza se nije mogla uvak primeniti zbog »psihičkih
primedaba« na nju. Frojd je shvatio da je ovaj oblik terapije simptomatski jer zaobilazi i
ne neutrališe uzroke poremećaja.
On definitivno napušta najpre hiponozu, a zatim i druge oblike direktne sugestije, uočava
značaj slobodnih asocijacija, snova, transfera kao otpora i drugih fenomena. Od posebnog
značaja bili su nalazi do kojih je došao u radu sa Elizabetom fon R. i nešto kasnije sa
Dorom. Za relativno kratko vreme radikalno menja postupak i postavlja temelje
psihoanalitičke metode. Otada može da se prati plodan put i kontinuirani razvoj
psihoanalitičke kliničke teorije i metapsiholoških teorija. Tokom svog života Frojd je
menjao i razvijao svoja teorijska gledišta u zavisnosti od novih saznanja koja je donosila
građa prikupljana primenom metode i taj trend u psihoanalizi se nastavio posle njegove
smrti do danas.
Psihoanalitičke psihoterapije su postupci izvedeni iz psihoanalize. One se teorijski
oslanjaju na njene nalaze i pretpostavke ali organičeno i selektivno koriste njene tehničke
postupke postavljajući sebi ograničenije ciljeve. Sa porastom psihoanalitičkih dostignuća
i njenog uticaja, kao i sa povećanjem potreba ljudi za psihoterapijskom pomoći, razvijali
su se razni oblici psihoanalitičkih i psihoanalitički orijentisanih psihoterapija.
Frojd je poredio psihoanalizu sa šahovskom igrom u kojoj su poznati samo otvaranje i
završnica, dok se potezi koji će se povlačiti ne mogu precizno predviđati, već samo
preporučiti neka opštija pravila. Prema tome, psihoanalitička metoda omogućava odnos
koji stvara uslove za samoistraživanje, samootkrivanje i oslobađanje od neželjenih
psihičkih stanja. Istraživanje je nedaljivo od »lečenja«. Cilj nije da nekome trenutno bude
dobro ili bolje, već da se razvije istinoljubivost prema sebi radi trajnijih samoostvarenja.
ODNOS IZMEDJU METODE I TEORIJE
Odnos između psihoanalitičke metode i teorija nastalih zahvaljujući njoj je recipročan.
Primena metode i njenih tehničkih postupaka obezbeđuje kontinuirani priliv građe koja
služi kao osnova za teorijska uobičavanja i postavljanje novih pretpostavki koje se dalje
proveravaju. U proteklih devedesetak godina mnoge teorijske postavke su menjane ili
popravljane. Danas je psihoanaliza suočena sa teorijskim pluralizmom. Uporedo sa
klasičnim teorijama postoje i razvijaju se noviji pravci psihoanalitičkog mišljenja, a
naročito ego-psihologija, teorija objektivnih odnosa (M. Klajn i dr.), post-ego psihologija
(O. Karnberg i dr.) i psihologija samstva (selfa) (H. Kohut i dr.). Ovi pravci su u mnogo
čemu komplementarni a savki od njih značajno doprinosi razumevanju čoveka,
povećanju senzitivnosti i ampatičkih sposobnosti analitičara a, prema tome, boljoj
asimilaciji metode.
Postoje, doduše, i tendencije da se na osnovu dijagnoze odlučuje koji eksplanatorni
sistem više odgovara datom analizantu i tako isparceliše psihoanaliza po primenljivosti za
rad s pojedinim psihopatološkim kategorijama. Ovakvi predlozi, međutim, nisu održivi
već i stoga što se svaki teorijski okvir unutar psihoanalize javlja kao eksplanatorni sistem
koji može da pokrije svu psihopatologiju na kojoj se psihoanalitička metoda može
primaniti. Zajednički imenitelj je uvek metoda. Aktuelne su Frojdove reći da se svaka
linija istraživanja koja prepoznaje činjenice otpora i transfera i uzima ih kao polazišta za
rad, može zvati psihoanalizom bez obzira na to da li će nalazi biti drukčiji nego što su
njegovi. Model odnosa koji nudi metoda predstavlja konstantnu vrednost, dok su teorije i
tehničke pojedinosti čvršće ili labavije pretpostavke podložne menjanju. Kruto
pridržavanje bilo određenih postavki, bilo pojedinih tehničkih postupaka u suprotnosti je
sa metodom. I obrnuto, otvorenost prema psihičkoj realnosti analizanata stvara uslove za
nova saznanja i efikasniju psihološku pomoć.
PRAVILO SLOBODNIH ASOCIJACIJA ILI OSNOVNO PRAVILO
Nazivi »metoda slobodnih asocijacija«, »pravilo slobodnih asocijacija« ili »osnovno
pravilo« objašnjavaju uslove u kojima nastaju i razvijaju se slobodne asocijacije. One
podrazumevaju ispitivanje i verbalizovanje sadržaja (misli, ideja, fantazija, osećanja,
stavova, ponašanja) koja se spontano (iznenadno) javljaju. Polazi se od pretpostavki da će
pravci mišljenja i ispoljavanja težiti ka onome što je značajno, da će analizantova potreba
za psihološkom pomoći i saznanje da se nalazi na tretmanu voditi njegove asocijacije
prema onome što je značajno, osim kada deluje otpor. Relaksiranost smanjuje otpor, a
koncentracija (naprezanje) ga povećava.
Koncept slobodnih asocijacija je prvobitno bio uklopljen u rani topografski model koji je,
najkraće rečemo, pretpostavljao da je potiskivanje traumatskih događaja uzrok neuroze.
Slobodne asocijacije postale su »osnovno pravilo« kao zamena za ranije korišćenu
hipnozu i tehniku koncentracije, kao superiorniji način za postizanje terapijskog cilja -
popunjavanja infantilne amnezije.
Analitičar je preporučivao analizantu da nastoji da bude iskren i saopštava analitičaru o
sadržajima koji će se javljati bilo da su doživljeni kao nešto pogrešno, naivno, smešmo,
glupo, nepristojno, pokvareno, bestidno, nastrano, opasno i sl. Ovaj koncept, međutim,
nikada kasnije nije bio preispitivan u svetlu novih saznanja. Shvatanja terapijskog učinka
psihoanalize proširena su i produbljena tako da se danas podrazumeva složena
restrukturacija raznih ego-aktivnosti kao i dinamička, strukturalna i energetska promena u
objektnim odnosima. Osobe čija organizacija ličnosti nije ostvarila stalnost objekta više
će težiti zadobijanju realne ljubavi od analitičara kao realne osobe, a manje će ga
doživljavati kao interpolisanu figuru ili prolazni objekt. Stoga će one »asocirati« bez
realnog interesa za uvid kao takav, više će biti zaokupljene odnosima sa analitičarem i
spoljnim životnim okolnostima, a manje istraživanjem svojih misli. Analitičar koji bi se
držao poimanja asocijacija u svetlu ranog topografskog modela očekivaće istraživanje
misaonog toka i tako zanemariti psihičku realnost osobe sa kojom radi.
Prema tome slobodne asocijacije se danas mogu smatrati sinonimom za spontano
ispoljavanje analizanta u analitičkoj situaciji i ispitivanje elemenata tog ispoljavanja kada
se za njega steknu uslovi. Analizant uči da slobodno asocira i osmišljavanje svake nastale
prepreke na tom putu unapređuje to učenje i analitički rad. Analizant, u stvari, odlučuje
kada će, šta i koliko uneti u analizu.
Efikasno analizovanje početnih otpora je superiorniji i primeraniji metod i način
uvođenja osnovnog pravila od objašnjavanja, davanja naloga i sl.
Za uvođenje i razvoj slobodnih asocijacija neophodno je obezbediti odgovarajuću
psihološku atmosferu, što je odgovornost analitičara. On treba da je sposoban i spreman
da u punoj meni respektuje ličnost analizanta, da ga prihvati onakvog kakav jeste, da ne
vrednuje njegove stavove, ponašanja, ideje, fantazije i da se odrekne svakog nastojanja da
mu nametne neke druge vrednosti. On mora osećati spremnost da radi sa konkretnom
osobom i podredi svoje najbolje sposobnosti zadatku da joj bude od pomoći u
samoistraživanju koje preduzima. Slobodne asocijacije ne mogu biti slobodne ako se
odstupi od ovakvog odnosa.
PRAVILO UZDRŽAVANJA
Pravilo uzdržavanja (apstinencijalno pravilo) pruža dalja objašnjenja i preporuke za
održavanje kontinuiteta analitičke situacije. Ona su se iskristalisala dvadesetih godina
kada je Frojd došao do saznanja da se analitički zadatak ne može izvršiti ako se patnja
analizanta završi prevremeno i kao važnu preporuku istakao potrebu da se analitički rad,
koliko je to moguće, odvija u stanju uzdržavanja
Snižavanje hroničnih napetosti nekim od mogućih i dostupnih načina bez razumevanja
uzroka koji do njih dovode, ne donosi, na duži rok gledano, priželjkivana poboljšanja, a
