Ако говориму о обиму и начину на који се ови послови обављају, онда говоримо о
трговини на мало и трговини на велико, а ако говоримо о простору на којем се
трговинска делатност обавља, као географској категорији, онда говоримо о
трговини на унутрашњем односно трговини на међународном тржишту.

Као што сваки нови закон се прилагођава новонасталим друштвеним, економским,
политичким променама, што значи да црпи изворе најчешће од претходних
законских решења, тако је неопходно да у даљим опсервацијама на ову тему се
кат кад осврнемо и на та раније донета законска решења на основу којих су сада
важећа донета и ево имају шансу да се опробају у пракси.

У том контексту, Закон о спољнотрговинском пословању „Службени лист“ СРЈ
46/92, у члану 22. трговинске услуге карактерише као извођење инвестиционих
радова у иностранству, уступање извођења инвестиционих радова страном лицу у
земљи, услуге међународног транспорта робе и путника, поморскотехничке услуге
на мору и подморју и друге услуге у вези са међународним транспортом, као што
су: међународна шпедиција, складиштење, аеродромске услуге, агенцијске услуге
у транспорту и др., угоститељске и туристичке услуге, посредовање и заступање
при промету робе и услуга, контроле квалитета и квантитета, услуге атестирања и
друге услуге. Исти закон, када је у питању унутрашње тржиште, поред тога што
подразумева исте такве услуге, таксативно наводи услуге у унутрашњем промету
као што су: агенцијске, посредничке, заступничке, комисионе и берзанске услуге,
те услуге складиштења, отпремања и допремања робе, те осигурања робе, услуге
економске пропаганде и промоције, те као и у случају спољнотрговинског
пословања услуге контроле квалитета и квантитета робе, али и услуге тржнице и
друге услуге које су уобичајене у трговини.

Како је онај који се бави трговином, наравно у складу са позитивним законским
прописима, основни субјекат у процесу горе поменуте трговине, то је он (у даљем
тексту -

Трговац

) апсолутно вредан пажње како од стране законодавца, тако од

стране и државе,  било да је он њен припадник или не. То с разлогом његове
заштите и  остваривања његових основих права и слобода,  тако и субјекта који
активно учествује у процесу тржишне економје и доприноси својим активностима у
условима које му је држава обезбедила, испуњавањем својих фискалних обавеза
према   њој,  економској   стабилности,  нарочито   када   је   у   питању   буџет  (пореска
давања, доприноси, таксе и сл.) који је њен најважнији стуб.

Дакле, држава, ма која то била на светскох економској „пијаци“, има интереса да
обезбеди комфор у раду трговаца, те одатле можемо слободно извући закључак
да оправдавамо глобалну стратегију да се путем развоја ИТ али и путем
доношења пакета закона и подзаконских аката усклађеним са међународним
прописима, остварују основни концепти глобалне економске стратегије, која има
за циљ да обезбеди, поред претходног, и потпуну заштиту својих интереса, а тиме
и интереса трговаца, потрошача и тржишта у сваком његовом сегметну, али и
контролу све горе поменутог.

Како би наставили даље, неопходно је да се упознамо са појмом

трговац.

Закон о трговини, трговца сматра субјектом трговинско економских односа који се
може бавити трговином, слободно и по једнаким условима , на јединственом
тржишту, свакако без принуде и дискриминације, свакако у складу са добрим
пословним обичајима и пословним моралом те на начелима конкуренције која је
лојална, која опет свакако неће наносити штету купцу, односно потрошачу.

Генерално,   државни   органи   не   могу   својим   актима   и   подршком   да   ограниче
слободу   трговине   и   наступања   на   тржишту,   нарушавања   конкуренције   и
стављање у неравноправан положај на тржишту појединих трговаца и купаца, али
са   друге   стане,   они   морају,   или   би   морали,   да   их   штите   што   ипак,   мора   се
признати, представља акт ограничења.

Сада видимо, да слобода у трговини и није тако апсолутна и потпуна јер држава
својим механизмима мора да заштити како трговца у односу на другог трговца,
како трговца у односу на потрошача, тако и потрошача у односу на трговца. То су
природне маргине без којих би или свако од њих био у неприродној позицији да
буде у „нефер“ позицији, или би пак био у „нефер“ опозицији, што и у једном и у
другом случају по нашем мишљењу би биле крајност, а екстреми, па макар то
били у правима, искуствено нису добри.

Вратимо се на час на сам појам трговине, и то на разлику између појмова
трговине на велико и трговине на мало.

Дефинитивно, ова два појма имају много тога заједничког, али са аспекта наше
теме, разлике које се појављују међу њима, а посебно оне које могу имплицирати
последицама на самом тржишту, су вредне пажње.

III ТРГОВИНА НА МАЛО

Трговина на мало

и крајњи потрошач су у најужој вези. Зашто? Зато што она

подразумева   продају   робе   или   давања   услуга   крајњем   конзументу   и   иста   се
обавља у објекту који испуњава законом прописане услове. Оно што је значајно за
ову тему, трговац објављује на исти начин услове плаћања, бонификацију, начин
испоруке и сл.такође је обавезан да се тога придржава да не би, у најчешћем
броју   случајева,   нарушио   успостављене   конкурентске   услове   о   којима   ћемо
касније нешто више рећи. Овог пута се нећемо бавити детаљно о обавезама које
трговац мора да испуни у току свог пословања а које се односе о евиденцији о
куповини и продаји робе, о уплати на жиро рачун готовине, оствареним дневним
прометом   и   његовој   обавези   да   надлежним   органима   омогући   доступ   тим
евиденцијама,   него   ћемо   их   само   подвући   као   неизоставан   елемент   у   корпусу
његових   обавеза   које   су   неопходне   да   би   се   извршила   евентуална   контрола
његовог пословања у смислу заштите интереса свих страна о којим говоримо у
овом семинарском раду. Па ћемо с тога споменути да је трговац дужан да води,
поред   осталог,   и   евиденцију   о   куповини   робе   на   бази   фактура,   доставнице   и
пријемница, односно других докумената о куповини робе.