Napomena: Neke opcije za prijavu su dostupne samo nakon kupovine dokumenta.
1. Zakonska rešenja u oblasti životne sredine
1.1. Pregled politike EU oblasti zaštite životne sredine
Danas, posmatrajući politiku Evropske Unije (EU) možemo smatrati da pitanja iz oblasti životne sredine zauzimaju značajno mesto u svakodnevnim aktinostima unije. U prošlosti to nije bio slučaj. U početku su preduzimane mere neophodne radi rešavanja hitnih problema u pojedinim oblastima da bi se kasnije postepeno počele preduzimati mere zasnovane na celovitom pristupu i traženju prihvatljivog rešenja kako za ciljeve u oblasti zaštite životene sredine tako i ciljeve komercijalnog sektora. Prvi propisi iz oblasti životne sredine donešeni su 70-ih godina XX veka, i svoje utemeljnje nalaze u članu 100, Ugovora o osnivanju Evropske Zajednice. Akcionim programom iz 1972. godine formirana je komisija koja treba da predloži mere za smanjenje zagadjenja, unapredjenje životne sredine, te preuzme potrebene aktivnosti za probleme u ovoj oblasti. Direktna posledica ovoga je usvajanje propisa u oblasti životne sredine kao što su izmedju ostalih direktive o upravljanju otpadom (1976), kvalitetu vode za kupanje (1976), zaštitu pitca (1979). Do 1987. godine usvojeno je oko 200 propisa iz ove oblasti.
1987. godine usvaja se
Jedinsteveni evropski akt
, u kome se javlja posebna glava
naslovljena sa ,, Životna sredina “ čime je obezbeđen pravni osnov za politiku EZ ( evropska zajednica ) u ovoj oblasti. Ovim dokumentom je utvrđeno da se aktivnosti u oblasti životne sredine preduzimaju u skladu sa principom prevencije, principom da se zagađenje sprečava na izvoru nastanka kao i principom zagađivač plaća. Uveden je i princip integracije, tj. da zahtevi u oblasti životne sredine moraju biti integrisani u druge politike zajednice,što je definisano članovima 130 s-t .
Ugovor iz
Mastrihta (1992)
obezbeđuje dalje jačanje mesta i uloge politike Zajednice u
oblasti životne sredine uključivanjem, među svoje osnovne ciljeve, i unapređivanje „održivog i neinflatornog rasta uz poštovanje životne sredine (član 2). Značaj ekonomskog i društvenog napretka koji je u ravnoteži i koji je održiv, naglašen je i u članu B u delu Zajedničkih odredbi Ugovora. Jačanje mesta i uloge politike životne sredine našlo je odraza i u delu koji se odnosi na životnu sredinu kroz formulaciju da je cilj politike „visok nivo zaštite“ zasnovane na principu predostrožnosti, pored drugih principa koji su već bili formulisani u Jedinstvenom evropskom aktu. Takođe ovim ugovorom data je veća uloga evropskom parlamentu i
savetu u odlučivanju u oblasti životne sredine.
Amsterdamskim ugovorom (1997)
održivi razvoj je eksplicitno definisan kao cilj
Zajednice. Članom 2. je definisano da Zajednica ima za cilj da unapređuje „skladan, uravnotežen i održiv razvoj privrednih aktivnosti“ i „održiv i neinflatoran rast“, zajedno sa „visokim stepenom zaposlenosti i socijalne zaštite, jednakosti između muškaraca i žena, visokim nivoom konkurentnosti i usklađenosti ekonomskih rezultata, itd. U vezi sa ovim je i jačanje zahteva za integraciju ciljeva u oblasti politike životne sredine u druge sektore definisano odredbom člana 6. Ugovora kroz formulaciju da „zahtevi u oblasti zaštite životne sredine moraju biti integrisani u formulisanje i sprovođenje drugih politika Zajednice. Značajno kod ovog ugovora je i to što je procedura odlučivanja postala jednostavnija, a i ojačana je ulioga Evropskog parlamenta.
Ugovorom iz Nice (2001)
nisu učinjene izmene osnovnih, već ranije definisanih odredbi
koje se odnose na životnu sredinu. Ipak, izvesnim doprinosom promenama politike u oblasti životne sredine smatraju se i promene u sistemu glasanja koje se odnose na sistem kvalifikovane većine.
Lisabonskim ugovorom (2009)
dolazi do značajnih promena u strukturi EU, pa tako i
do promena u politici EU u oblasti životne sredine. Ovim ugovorom se naglašava značaj EU za globalno stanje životne sredine. Članom 3 definisano je da će Unija „raditi za održivi razvoj Evrope zasnovan na uravnoteženom ekonomskom rastu i stabilnosti cena, visoko konkuretnoj i društveno tržišnoj privredi, s ciljem pune zaposlenosti i društvenog napretka kao i „visokog nivoa zaštite i unapređenja kvaliteta životne sredine“. Takođe bitan je i član 11 koji glasi: „Obaveza zaštite životne sredine mora biti integrisana u definisanje i sprovođenje politika i aktivnosti Zajednice posebno sa ciljem podsticanja trajnog razvoja”. Članom 191 definisano je da politika Unije u oblasti životne sredine treba da doprinese postizanju sledećih ciljeva: očuvanju, zaštiti i poboljšanju kvaliteta životne sredine, zaštiti ljudskog zdravlja, opreznom i racionalnom korišćenju prirodnih resursa i unapređenju, na međunarodnom planu, mera za suočavanje sa regionalnim i globalnim problemima životne sredine. Politika Zajednice u oblasti životne sredine ima za cilj obezbeđenje visokog stepena zaštite, vodeći računa o raznolikosti stanja u različitim regionima Zajednice. Ona se zasniva na sledećim načelima:
-načelo predostrožnosti;
-načelo preventivne akcije;
-načelo da šteta u životnoj sredini treba da bude ispravljena na izvoru zagađivanja i
-načelo zagađivač
-
plaća.
-saniranje šteta u životnoj sredini.
Savet Evropske unije ili Savet ministara
je nadležan za donošenje političkih odluka i
ima
određene zakonodavne nadležnosti.
Evropska komisija
kao izvršno telo EU, glavne nadležnosti Evropske komisije odnose se
na iniciranje i predlaganje politike i propisa koji se dalje dostavljaju Evropskom parlamentu i Evropskom savetu kao o staranje o poštovanju propisa. U Evropskoj komisiji pitanjem životne sredine bavi se Direktorat životne sredine.
Evropska investiciona
banka ima zadatak da obezbedi sredstva za kapitalna ulaganja
I
realizaciju projekata.
Sud pravde
je centralna pravosudna institucija i ima zadatak da osigura poštovanje
propisa EU u kontekstu tumačenja i primene Lisabonskog ugovora.
Evropska agencija za životnu sredinu (EEA)
je osnovana 1990. godine
,
i njena uloga je
da podrži održivi razvoj i postigne značajan i merljiv napredak u očuvanju životne sredine u Evropi, pružajući važne i pouzdane informacije institucijama koje kreiraju politike i donose odluke, ali i najširoj javnosti.
Evropska agencija za hemikalije (ECHA)
je institucija EU koja se bavi unapređivanjem
kvaliteta života kroz obezbeđivanje bezbednog korišćenja hemikalija i podsticanje inovacija.
Do sada je usvojeno 681 različiti akt koji se odnosi u oblast životne sredine. Od ukupnog broja važećih propisa na programe, dokumente i propise opšteg karaktera otpada 126. Najbrojnija grupa akata je ona koja se odnose na zagađenje (ukupno je 364), a unutar ove grupe najbrojnija je podgrupa koja se odnosi na hemikalije, industrijski rizik i biotehnologiju (genetički modifikovane organizme - ukupno 113), nakon čega dolazi podgrupa propisa koji se odnose na “monitoring atmosferskog zagađena” (107), zatim “zaštitu i upravljanje vodama” (56), nuklearnu bezbednost i radioaktivni otpad (53) i na kraju sprečavanje zagađenja bukom (13).
1.2 Najznačajnije diektive iz oblasti životne sredine
1.2.1. Direktiva 85/337/EEC, 97/11/EC o proceni uticaja na životnu sredinu
Direktiva Saveta 85/337/EEC od 27. juna, 1985.
godine o proceni uticaja nekih javnih i
privatnih projekata na životnu sredinu, koja je izmenjena 1997. i 2003. g., ima za cilj uspostavljanje i dogradnju sistema procene uticaja na životnu sredinu onih javnih i privatnih projekata za koje se smatra da mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu. Procena uticaja je zasnovana na principu da se najbolja politika životne sredine sastoji od sprečavanja nastanka zagađenja i smetnji na samom izvoru. Direktna posledica direktive je da se prilikom izgradnje nekih postorjenja obavljam procena uticaja na životnu sredinu. Primeri postorjenja su:
1. Rafinerije sirove nafte (isključujući postrojenja u kojima se proizvode maziva od sirove nafte) i postrojenja za gasifikaciju i topljenje određenih kapaciteta
2. Termoelektrane i druga postrojenja na sagorevanje, sa kapacitetom od 300 MW ili više; i nuklearne elektrane i ostali nuklearni reaktori, uključujući demontažu ili isključenje iz pogona takvih elektrana ili reaktora, (izuzev naučno-istraživačkih postrojenja za proizvodnju i konverziju fisionih i obogaćenih materijala, čija ukupna snaga ne prelazi 1 kW stalnog termalnog opterećenja);
3. Neka postrojenja za preradu istrošenog nuklearnog goriva;
4. Kombinovane primarne topionice i čeličane; postrojenja za proizvodnju obojenih sirovih metala iz rude, koncentrata ili sekundarnih sirovina, metalurškim ili hemijskim postupcima ili elektrolizom;
5. Određena postrojenja za ekstrakciju azbesta i za preradu i transformaciju azbesta i proizvoda koji sadrže azbest;
6. Kombinovana hemijska postrojenja, to jest ona u kojima se u industrijskim razmerama proizvode supstance kod kojih se primenjuju postupci hemijske promene i u kojima se pojedini pogoni nalaze jedan pored drugog i funkcionalno su povezani, a koji imaju specifične namene;
7. Izgradnja određenih dugolinijskih železničkih saobraćajnica i izgradnja aerodroma;
8. Određeni unutrašnji plovni putevi i pristaništa namenjena unutrašnjem rečnom saobraćaju i određene kategorije trgovačkih luka;
9. Određena postrojenja za uklanjanje otpada spaljivanjem i hemijskim postupcima;
2. Prikaz glavnih alternativa koje je nosilac projekta proučio i naznačenje najvažnijih razloga za koje se odlučio prilikom izbora jedne od njih, vodeći pri tome računa o uticajima na životnu sredinu;
3. Opis onih aspekata životne sredine za koje postoji mogućnost da budu znatno izloženi riziku usled realizacije predloženog projekta (uključujući naročito aspekte koji se odnose na: stanovništvo, faunu, floru, zemljište, vodu, vazduh, klimatske činioce, građevine, uključujući nasleđe u oblasti arhitekture i arheologije, pejzaž, kao i međusobne odnose navedenih činilaca);
4. Opis mogućih znatnih uticaja predloženog projekta na životnu sredinu do kojih može doći usled: postojanja projekta, korišćenja prirodnih resursa, emisije zagađujućih materija, stvaranja neugodnosti i uklanjanja otpada) kao i opis, od strane nosioca projekta, metoda predviđanja korišćenih prilikom procene uticaja na životnu sredinu;
5. Opis mera predviđenih u cilju sprečavanja, smanjenja i, gde je to moguće, otklanjanja svakog znatnijeg negativnog uticaja na životnu sredinu;
6. Netehnički sažeti prikaz informacija predviđenih pod navedenim naslovima;
7. Podaci o mogućim teškoćama (tehnički nedostaci ili nepostojanje odgovarajućeg stručnog znanja i veština) na koje je naišao nosilac projekta prilikom prikupljanja traženih informacija.
1.2.2 Direktive 2001/42/EC Strateška procena uticaja na životnu sredinu
Direktive 2001/42/eC Evropskog parlamenta i Saveta od 27. juna, 2001. godine, o proceni uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu, koji je glavni izvor prava u ovoj oblasti, je postizanje visokog nivoa zaštite životne sredine i stvaranje uslova za uključivanje svih faktora bitnih za životnu sredinu u proces pripreme i usvajanja planova i programa. Strateška procena uticaja na životnu sredinu (Strategic Environmental Assessment – SEA) je noviji instrument ekološke politike i ekološkog menadžmenta, nastao najvećim delom na rezultatima primene postupka procene uticaja na životnu sredinu i saznanju o neophodnosti proširivanja ovog postupka na tzv. strateške dokumente kao što
