zaostavštine sa ostavioca na njegove univerzalne i singularne sukcesore mortis causa.
Zakonsko nasleđivanje po pravilu regulisano je dispozitivnim odredbama čime se
omogućava da zaveštaočeva volja o raspodeli zaostavštine dođe do izražaja. Ta njegova
volja nije apsolutna obzirom na postojanje ustanove nužnog dela.

Zakonski nasledni red je onaj red pozivanja na naslede koji propisuje zakonodavac

putem zakona. Zakonski nasledni red je kao stoje rečeno, raspored naslednika po
naslednim redovima. Primenjuje se samo u slučaju ukoliko se raspodela zaostavštine I
postavljanje naslednika nije izvršena putem testamenta. Kod nas je mnogo češći osnov
pozivanja na naslede zakonski nasledni red, jer većina ljudi umire bez testamenta.

Preovladava mišljenje da Zakon o nasledivanju odražava uobičajeno stanje i

uobičajene   želje   za   nasleđivanjem   posle   smrti,   tako   da   većina   ljudi   nema   potrebe   za
sačinjavanjem   testamenta.   Zakonom   o   nasledivanju   regulisan   je   krug   zakonskih
naslednika, tako što, na osnovu zakona, ostavioca nasleduju: njegovi potomci, njegovi
usvojenici   i   njihovi   potomci,   njegov   bračni   drug,   njegovi   roditelji,   njegovi   usvojioci,
njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi
ostali preci.

Naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleda naslednike daljeg naslednog

reda. Za zakonsko nasleđivanje važi mišljenje da je osnovno i u praksi najčešće. Osnovno,
zato što se uvek primenjuje kada nema testamenta ili kada testament postoji, a nije pravno
valjan, zatim kada testamentom nije obuhvaćena celokupna zaostavština kao i kada
testamentalni naslednik odbije da se prihvati nasleda. Može se reći da je ostavilac koji nije
za života sačinio zaveštanje, imao pretpostavljenu volju da se postupak nasleđivanja
sprovede na osnovu zakona koji po pravilu, normama reguliše kako društvene potrebe tako
i želje pojedinaca.

U evoluciji naslednog prava koja se meri hiljadama godina zakonodavci su u

kreiranju zakonskog naslednog reda koristili vise pravno relevantnih činjenica: srodstvo sa
ostaviocem, bračnu vezu sa ostaviocem, vrstu i namenu dobara koja čine zaostavštinu,
lične osobine naslednika, lične osobine ostavioca drugo. Neke od pravno relevantnih
činjenica vremenom su izgubile na značaju (pol naslednika, red rođenja naslednika, verska
i staleška pripadnost). Neke činjenice međutim danas imaju značajnog uticaja u sferi
zakonskog nasleđivanja (npr. vanbračna veza sa ostaviocem).

U domaćem pravu tri odlučujuće činjenice koje utiču na kreiranje zakonskog

nasleđivanja jesu:

1. krvno srodstvo sa ostaviocem,
2. građansko srodstvo sa ostaviocem, i
3. bračna veza sa ostaviocem.

Tazbinsko srodstvo nije pravno relevantna činjenica koja ima uticaja na zakonsko

Antić , Oliver: Nasledno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 1999., str. 63.

Branković , Slobodan: Dokazivanje testamenta, Pravni fakultet, Beograd, 1995., str. 114.

nasleđivanje. Kod građanskog srodstva naročito obratiti pažnju na sledeće: iako nepotpuno
usvojenje kao oblik usvojenja nije regulisano porodičnim zakonom njegove prelazne i
završne   odredbe   određuju   da   se   na   već   zasnovana   nepotpuna   usvojenja   primenjuju,   u
pogledu   naslednopravnih   posledica,   odgovarajuće   odredbe   zakona   o   nasleđivanju
Republici Srbiji. To dalje znači da ukoliko je u pitanju nepotpuno usvojenje, usvojenik iz
ovog   oblika   adopcije   u   načelu   ima   pravo   da   nasleđuje   usvojioca,   osim   ako   prilikom
zasnivanja usvojenja usvojeniku nije pravo nasleđa isključeno ili na neki način ograničeno.

Usvojenik iz nepotpunog usvojenja ne može da nasleđuje usvojiočevog supružnika

i njegove srodnike a može svoje srodnike da nasleđuje. Usvojilac iz nepotpunog usvojenja
u načelu nema pravo da nasleđuje usvojenika. Izuzetno ako usvojenik nema naslednike
prvog naslednog reda a usvojilac nema nužnih sredstava za život ima pravo da u roku od
jedne godine od otvaranja nasleđa usvojenika zahteva uživanje na delu njegove
zaostavštine.

Da li će sud odobriti zahtev usvojioca i u kom obimu to zavisi od obima

usvojenikovih prava, vrednosti zaostavštine, imovinskih prilika, naslednika i njihove
sposobnosti za privređivanje. Kada je reč o naslednopravnom položaju adoptivnih srodnika
iz potpunog usvojenja njihov naslednopravni položaj je identičan naslednopravnom
položaju bioloških srodnika.

1.1. Prvi zakonski nasledni red

U prvom zakonskom naslednom redu nasleđuju potomci ostavioca, kako biološki

tako i građanski i nadživeli supružnik.

Usvojenik iz nepotpunog usvojenja u načelu ima

isti naslednopravni položaj kao i biološko dete ostavioca i usvojenik iz potpunog usvojenja
osim ako prilikom zasnivanja usvojenja njemu nije pravo nasleđa isključeno ili ograničeno
na određeni način.

Do isključenja ili ograničenja prava nasleđa usvojenika iz nepotpunog usvojenja

može doći ako ostavilac imavoo dece. Ukoliko ostavilac nema potomstvo nadživeli
supružnik automatski prelazi u drugi zakonski nasledni red.

U prvom zakonskom naslednom redu zaostavština se deli na jednake delove

između dece ostavioca, usvojenika ostavioca i nadživelog supružnika. Rodonačelnik prvog
naslednog reda je sam ostavilac i njega, pre svih i na jednake delove, nasleđuju njegova
deca   (prirodna   i   građanska   -   usvojenici)   i   njegov   bračni   drug.   U   slučaju   da   neko
ostaviočevo   dete   ne   nasledi   (npr.   umre   pre   ostavioca,   nedostojno   je,   zaveštanjem   je
isključeno   iz   prava   na   nužni   deo   i   drugo),   ostavioca   nasleđuju   potomci   tog   deteta
dobijajući onaj deo koji bi dobilo njegovo dete da je moglo da nasledi.

Kada supružnik ne doživi delaciju, nesposoban je da nasledi, nedostojan ili

razbaštinjen ili da negativnu nasledničku izjavu, njegov nasledni deo se deli na onoliko
delova   koliko   ostavilac   ima   prvostepenih   potomaka.   Kako   se   vidi,   u   okviru   prvog
naslednog   reda   ostaviočev   supružnik   ima   u   osnovi   isti   naslednopravni   položaj   kao   i
ostaviočev prvostepeni potomak. Ali od tog pravila postoji izuzetak u slučaju kad postoji
ostaviočevo dete kome ostaviočev bračni drug nije roditelj, a imovina supružnikova je veća
od   one   koja   bi   mu   pripala   pri   podeli   zaostavštine   na   jednake   delove   -   onda   svako

Antić, Oliver: Nasledno pravo, Pravni fakultet,Beograd, 1999., str. 64.