UVOD
Rad koji je pred vama treba da pokaže značaj i prednosti demokratije kao vrste političkog
poretka uopšte, ali naravno i da ukaže na nedostatke i negativna svojstva ovog fenomena. Suština
celokupne priče o vladavini naroda (kako se ustvari demokratija i prevodi; demos – narod,
kratein – vladati) i po mnogima najboljeg oblika političkog poretka je smeštena u ovaj rad.
Da bi uopšte i počela sa ovako opširnom i izazovnom temom proćiću kroz nekoliko segmenata,
počevši od samog istorijata i značenja pojma demokratije. Kao što svaki pojam, vezan za državu,
ima svoje uporište u istoriji jednog društva, tako i demokratija vuče svoje korene iz daleke
antičke istorije. Danas, međutim, demokratija nema isti oblik i isti značaj, ali sama suština je
zadržana. Neću se baviti previše ovom problematikom, koliko ću obratiti pažnju na sam razvoj i
oblike demokratije u današnjoj, modernoj državi. Kako su ljudi, njihovi običaji i kultura različiti
na različitim krajevima sveta, tako je pristup demokratiji kao državnom poretku drugačiji u od
države do države (naravno, ako je demokratija u njima zastupljena). Stoga, pojavljuju se mnoge
vrste demokratije koje odgovaraju datom uređenju i načinu zivljenja i upravljanja. Kroz sve ove
stvari proćićemo uz obavezan osvrt na istorijske činjenice, ali i uz pomen nekih današnjih
događanja i primera.
Država je veoma složena tvorevina koja se sastoji iz niza različitih sastavnih delova, celina. I kao
takva ona teži ka određenom načinu vođenja, kako njenih delova tako i nje u celosti. Različiti su
oblici društvenog poretka, ali moglo bi se reći da je danas demokratija upravo ta koja je najviše
zastupljena. Njena zastupljenost se ne ogleda samo u tome da je često primenjena, nego i u težnji
za njenom primenom. Nesumljivo je i sasvim izvesno da je danas demokratija najprihvatljiviji
oblik političkog poretka, što mnogi politikolozi i sociolozi napominju u svojim delima. Moglo bi
se reći i da je to jedan od najboljih poredaka, posto u svom praktičnom ostvarivanju nikad nije
lišena određenih slabosti i mana.
No, da ne bi previše dužila, sve gore pomenute segmente uz opširniju realizaciju smo smestili u
ostatak rada....
1. DEMOKRATIJA – SUŠTINA I ZNAČAJ
Demokratija se najčešće objašnjava po etimološkom značenju reči. To je složenica od dve grčke
reci: demos - narod i kratein – vladati, pa se demokratija objašnjava kao vladavina naroda.
Međutim, ako bi se demokratija shvatala u etimološkom smislu, to bi značilo da nema ni države i
njene vlasti, jer državna vlast znači određen odnos podčinjenosti između nadređenih i
podređenih, između onih koji imaju vlast i onih prema kojima se vrši vlast.
Teško je objasniti demokratiju samo vladavinom većine, pa se govori da je demokratija vrlo
složen sistem odnosa između države i građana u pravcu ostvarivanja slobode ličnosti građana i
transformacije državne vlasti. Demokratiju karakterišu određena obeležja:
• Učešće svih ili većine u odlučivanju o opštim poslovima zasniva se na ideji o vrednosti svakog
građenina,
• Razvija se poštovanje državno pravnog poretka i ostvarivanje zakonitosti u primeni prava i u
vršenju državne vlasti,
• Državna vlast u odnosu sa građanima mora voditi računa o čoveku kao slobodnom biću i u
granicama humanosti vršiti ovlašćenja,
• Građani uživaju određene slobode i prava, naročito politička i to bez ograničenja u pogledu
pola, nacionalnosti, rase, vere i sl.,
• Država svojim građanima, kulturnim i obrazovnim sistemima, omogućava sticanje sve većeg
obrazovanja i kulture,
• Ekonomski uslovi života su poboljšani u smislu slobodnijeg političkog opredeljenja,
• Političko organizovanje je pretpostavka ostvarenja demokratije, a mogu biti i razna
profesionalna udruženja, kao što su sindikati,
• Učešće naroda u vršenju vlasti pojavljuju se u dva osnovna vida: učešće preko predstavnika i
neposredno...
Demokratija je oblik državnog i društvenog uređenja u kome vlast pripada većini naroda.
Demokratija je državno i društveno uređenje u kome vlast proizilazi iz naroda i pripada narodu.
Demokratija pripada redu velikih političkih pojmova koji se opiru sažetim i jednostavnim,
definicijskim određenjima. Retki su pojmovi koji su se tako dugo održali u upotrebi, i u teoriji i u
praksi, kao što je to pojam demokratije. Više od dvamilenijuma upotrebe, pa i zloupotrebe,
pojma demokratija učinili su da je taj pojam postao kontroverzan, dvosmislen, nedorečen,
neodređen, difuzan, pa i konfuzan.
Kako ističe, H. Laski, za neke je demokratija oblik vlade, a za neke način društvenog zivljenja i
odnosa u društvu. U svakom slučaju ovaj širok pojam, skreće pažnju na značaj i delovanje
mnogih faktora demokratije koji nisu u užem krugu političkih načela, institucija i procedura.
Slične razlike u ocenama vrednosti demokratije kao oblika političke vladavine mogu se naći u
delima novijih i savremenih mislilaca.
Džeferson je isticao da se svaka vladavina degeneriše, ako je poverena samo onima koji narodom
vladaju i da je jedini pouzdani nosilac vlasti narod, koji valja i obrazovati za demokratiju.
V. Čerčil i Dž. Nehru su mislili da je demokratija dobar oblik vlade, samo zato što je demokratija
manje loša od svih drugih oblika koji se s vremena na vreme oprobavaju.
Pojam demokratija obuhvata neke bitne elemente koji su opšti i trajni, kao što su: narod, sloboda,
vlast, država, društvo, uređenje; kao i dodatne elemente koji su promenljivi i zavise od vremena
u kome se javlja i definiše aktuelan tip demokratije. Ona nije ista u svakom vremenu i prostoru i
na tim elementima se utvrđuje njena definicija.
U upotrebi su i neke druge definicije demokratije, ali su sve slične. Neke od njih su:
„Demokratija je vlast naroda, od naroda, za narod“, ili: „Demokratija je vladavina naroda u
njegovom sopstvenom interesu“, „Demokratije je vladavina lica koja su slobodno izabrana i
odgovorna onim koji vladaju“, ili: „Demokratija je oblik političkog sistema u kome pored
političke participacije građana postoji i njihovo konkretno učešće u odlučivanju“ i mnoge
druge...
u slobodnim naseobinama evropskih doseljenika na američkom tlu. Amerika je u odnosu na
Evropu imala tu prednost da je bila prirodno naklonjena demokratiji.
Međutim, ako se zanemare ovi retki primeri skoro spontanog nastanka demokratije, onda se
susrećemo sa neobično teškim zadatkom utvrđivanja načela na kojima demokratski poredak
treba da se zasniva, pogotovo u mnogoljudnim političkim zajednicama.
Naime, u engleskoj liberalnoj demokratskoj tradiciji koja se iskristalisala do devetnaestog veka ,
preovlađuju shvatanja o demokratiji kao autonomiji i individualnoj slobodi i odgovornosti, dok u
Francuskoj preovlađuje ideja demokratije kao participacije sa naglašenim težnjama ka
popularnoj vladavini jednakosti. Međutim, u obe tradicije deluju snažni uticaji liberalnih ideja
koje demokratske slobode smeštaju pretžno u političku sferu, dok se do uticaja socijalne
demokratije dolazi znatno kasnije u dvadesetom veku.
Američko iskustvo, iako pod pretežnim uticajem engleske političke tradicije naginje po svojoj
otvorenosti kombinaciji liberalne i pluralističke demokratije, nadmetanju političkih grupa u
„slobodnom“ političkom prostoru.
Moderna iskustva i savremena shvatanja o demokratiji ne prihvataju bilo koji pojedinačni činilac
kao odlučujući za postojanje ili ne postojanje demokratije, već radije uzimaju u obzir čitav niz
faktora, materijalnih, kao i kulturnih i duhovnih, uporedno sa situacionim uticajima.
Demokratija, koja je kao sistem bila ozbiljno uzdrmana uoči i tokom dva velika svetska rata u
dvadesetom veku, danas je veoma značajna i kao mobilizacioni koncept i „ideja – snaga“ u borbi
protiv različith oblika autokratije, diktature. Očuvanje demokratije protiv ovih opasnosti je pre
svega u ravnoteži i dopunjavanju ekonomske i političke demokratije, balansu između centralne
vlasti i samouprave, očuvanju najvažnijih prava i sloboda. U modernom smislu demokratija se
sve više javlja i kao etički problem i kao problem čoveka. U svakom slučaju demokratiju i njenu
stabilnost mogu ugroziti i nasilni, iznuđeni oblici rušenja poretka, koje donose nove društvene
nepravde i nejednakosti.
U savremenoj demokratskoj teoriji, rasprave o osnovnim vrednostima i temeljima demokratije,
koje otkrivaju njihova međusobna protivrečja, sve više ističu neophodnost uzajamnih balansa i
kontrabalansa tih vrednosti, a sve manje priznaju isključivost bilo koga od principa i vredosti
demokratije.
Slični teorijski pogledi na razrešavanje prividnih ili stvarnih protivrečnosti među demokratskim
vrednostima razvili su se i kad se radi o odnosu individualizma i kolektivizma. Ni
individualizam, ni kolektivizam nužno ne podrazumevaju demokratiju, a u isto vreme su
sposobni da je dostignu. Ima primera demokratske orjentacije i kod jednih i kod drugih što je
ujedno i najvažnije.
Danas je svet ponovo u promenama i one bitno utiču na promenu sadržaja demokratije.
3. OSNOVNI OBLICI DEMOKRATIJE
Kao što nema jedinstvene definicije demokratije, tako ne postoji ni jednistvena, ili približno
jedinstvena, njena klasifikacija. Tako se demokratija razvrstava po oblicima, vrstama, modelima,
formama i tipovima. Gledano sa stanovišta učešća građana u vlasti tj. povezivanjem i
ostvarivanjem narodne volje sa državom demokratiju posmatramo sa aspekta njenih osnovnih
oblika:
a. Oblik posredne demokratije
b. Oblik neposredne demokratije
c. Oblik poluneposredne demokratije
3.1. Oblik posredne demokratije
Ovaj oblik naziva se predstavnička demokratija, pošto se volja naroda ostvaruje preko izabranih
predstavnika u organima vlasti. Ideja posredne demokratije je da svaki pojedinac treba da
učestvuje u izboru onih, koji će kao najbolji činiti Vladu, kao njihovi predstavnici, ako već nije u
stanju da neposredno učestvuje u svemu što se tiče života u zajednici. Predstavničko telo vrši
vlast u ime naroda, pa ta vlast ne pripada tom prestavničkom telu, već pripada narodu. Sistem
predstavničke demokratije ne ugrožava načelo narodne suverenosti, jer narod ostaje i dalje
suveren, a na slobodnim izborima bira svoje predstavnike koji vrše vlast.
Predstavnička vlast treba da bude ograničena ustavom i zakonom. Da bi demokratija dosla do
većeg izražaja moraju biti ispunjeni sledeći uslovi:
• da kandidovanje predstavnika bude slobodno i da građani vrše to pravo,
• da se kandidovanje vrši pojedinačno, a ne po listama,
• pravo glasa treba da imaju svi punoletni građani
• odnos birača i predstavnika mora biti takav da građani mogu poznavati rad prestavnika, da
predstavnici podnose izveštaje o svom radu biračima i budu u vezi sa njima.
3.2. Oblik neposredne demokratije
Neposredna demokratija je vršenje određenih poslova neposredno od građana. Ovo je
najneposrednije ostvarivanje narodne volje, narodne suverenosti, pošto ovim putem građani u
celosti učestvuju u vršenju vlasti. Međutim, otkad postoje takvi oblici demokratskog odlučivanja
i vršenja vlasti, postavilo se pitanje u kojim slučajevima se može primenjivati taj oblik, a kada to
nije moguće. Izdiferencirali su se neki oblici koji se mogu primenjivati, a to su: masovne
skupštine, plebiscit, referendum, narodna inicijativa i dr. Ako ustavi utvrđuju da vlast pripada
narodu, to ne znači da vlast vrši svaki pojedinac, već narod u celini. Prema tome je, integralna,
potpuna neposredna demokratija, gde bi svaki pojedinac učestvovao u vlasti neostvariva. Ona je
u sferi teorijskih pretpostavki. Kada se pojedinci nađu u vlasti, oni su samo organ naroda i ne
ostvaruju svoju vlast.
U savremenoj, mnogoljudnoj i složenoj državi teško je ostvariti neposrednu demokratiju, iako
ona uvek ima prednost, u svim delatnostima državne organizacije, pa dolazi do kombinacije
posredne i neposredne demokratije. Oblici neposredne demokratije su dosta različiti, tako imamo
zborove građana, građansku inicijativu za donošenje odrđenih akata i preduzimanje određenih
mera od strane državnih organa. Najznačajniji oblik neposredne demokratije je referendum koji
se sastoji u izjašnjavanju građana o postavljenom pitanju. Odluka na referendumu je konačna i
nju organ mora primeniti. Naravno, da je vrlo važno pripremiti referendum, objasniti građanima
postavljeno pitanje i njegov značaj, kao i obezbediti sve druge uslove koji su bitni da se građani
slobodno opredele i glasaju. Kombinacija posredne i neposredne demokratije, sa što većom
primenom neposredne demokratije, čini ostvarenje i razvoj demokratije. Razvoj svih ovih
elemenata može omogućiti veće učešće građana u vršenju vlasti, odnosno ostvarenju
demokratije.
