Antibiotici

2.    UVOD
Slučajnim otkrićem 1928. godine čovečanstvo je postalo bogatije za jedan od najvažnijih lekova u istoriji medicine i počelo je novo doba borbe protiv zaraznih bolesti i njihovih uzročnika – mikroba. Proučavajući kulture stafilokoka, profesor bakteriologije Aleksandar Fleming uočio je da neke plesni razaraju okolne kolonije bakterija. Po imenu plesni, Penicillium notatum, supstanca je nazvana penicilin. Prvi put je primenjen na čoveku 1941. godine i tako je ušao u istoriju kao uspešan lek koji je spasio hiljade ranjenika tokom II svetskog rata.
U ovom referatu ću poukušati da antibiotike predstavim od definicije pa do indikacija.

3.    Antibiotici
3.1.    Definisanje antibiotika
Antibiotici predstavljaju grupu hemijskih jedinjenja koja usporavaju rast ili uništavaju mikroorganizme, u prvom redu bakterije, na način koji nije (u propisanim dozama) štetan po domaćina.
U početku, termin antibiotik odnosio se isključivo na supstance koje su proizvod metabolizma drugih mikroorganizama koje imaju bakteriostatski ili baktericidan efekat, selektivnu toksičnost, relativnu bezopasnost po domaćina i strukturnu stabilnost da u telu istog mogu da se zadrže dovoljno dugo da proizvedu poželjne efekte.
Da bi hemijski agenat bio u potpunosti efektivan, on mora posedovati selektivnu toksičnost, tj. mora biti sposoban da potpuno uništi patogen, a da pri tom ima malo štetnog efekta na domaćina ili da ga nema uopšte. Nivo selektivne toksičnosti može biti izražen u obliku terapeutske doze, odnosno količine hemijskog agenta neophodnog za datu infekciju toksične doze, odnosno količine agenta u krvi koji nije štetan po domaćina. Od vremena kada je britanska hemičarka Doroti Hodžkin dala hemijsku strukturu penicilina, počela je proizvodnja hemijski modifikovanih antibiotika. Utoliko je i spomenuta definicija proširena i na polu-sintetske ali i na (retke) sintetske antibiotike.