и који је ступио на снагу 1. Јула 2002. године и од тада је надлежан за међународна
кривична дела, учињена након ступања Статута, (забранио ретроактивно дејство).

Нинбершки и Токијски војни трибунал

3.1.Нинбершки војни трибунал

За оснивање Нинбершког трибунала значајна је Московска декларација (1943), која

је донета још у време Другог светског рата, од стране противника немачког нациза у којој је
декларисано да ће се након завршетка рата судити немачким злочинцима.

Лондонским Споразумом четри велике силе савезника из 1945

, и њиме је

установљен међународни војни трибунал за суђење ратним злочинцима из Другог светског
рата, а као саставни део Споразума, усвојен је Статут трибунала.

Овај трибунал имао је четри судије, сваки судија представљао је једну од четри силе

победнице која га је именовала ( САД, СССР, Француска и Енглеска).

Месец дана након његовог формирања, а тачније 18.11.1945. године, у Нинбергу

започео је процес против злочинаца Трећег Рајха. Пред трибуналом се нашло 24 оптужених
како највиших државних, тако и партијских функционера, војних комаданата, тако и неких
индустријалаца. Имајући у виду број оптужених, размера злочина, као и обилни доказни
материјал, цело суђење је завршено у веома брзом временском року, већ 1. октобра 1946.
пресуде које су изречене биле су правоснажне (смртна казна изречена је дванаесторици,
седморица су осуђена на дуге временске казне или на доживотну казну, док су тројица била
ослобођена, један оптужени је извршио самоубиство у затвору пре суђења, а једном није
било суђено због стања у ком се налазио). Учиниоци који се нису налазили на важнијим
положајима у трећем Рајху извођени су пред лице правде у судовима четри силе победнице,
свака у својој окупационој зони.

Било је схваћено да ће се Нинбершки трибунал морати суочити са нацистичким

злочинима као и са расизмом и тотализмом, због тога је одлучено да ово суђење остави јак
утицај на светско јавно мњење. Суђење је имало за циљ да овај историјски феномен учини
јасно видљивим, а замишљен је као начин за демилитогизовање нацистичке државе, тако
што ће њене ужасне злочине моћи да сагледа читаво човечанство.

Роберт Х. Џексон, специјални представник САД-а, на лондонској коференцији, а

касније и главни тужилац у Нинбергу написао је следеће у свом меморандому, који је 1945.
године заједно са новим нацртом предлога САД о међународном трибуналу, који је поднео
представницама УК, Француске и СССР-а, написао је ово: „САД...замислиле су ово као
велико суђење. Треба имати на уму да Руси, Французи и Енглези као и остали европски
народи познају зверства Хитлероваца из прве руке. Наша земља је удаљена 3000 миља, није
о   њима   сазнавала   сопственим   непосредним   искуством,   већ   искључино   посредством
извештаја   у   радио   станиц   и   штампи,   и   преко   непосредног   оптуживања   оних   који   су
непосредно патили. Било је опужби о немачким зверствима и у предходном рату. Јавност у
мојој земљи је разочарана, због тога што многе од тих оптужби нису доказане у судским
поступцима   и   казнама   које   би   им   уследила.   Ако   је   потребна   стална   подршка   у   САД

Овом споразуму се прикључило још 19 земаља међу којима је и Југославија

Стојановић Зоран, међународно кривично право, Београд 2004, стр. 155

Касезе Антонио, међународно кривично право, Београд 2005, стр. 389