ТЕМА:
Мезозојска ера – Cretaceous – Креда
1
Мезозојска ера – Креда
1.3. Геолошке периоде
Након
палеозоика
, мезозоик је трајао отприлике 180 милиона година: од око пре
251 милиона година до почетка
кенозоика
пре 65 Ма. Овај временски оквир је подељен у
три геолошке периоде. Од најстаријег према најмлађем:
тријас
(248.2 Ма до 205.7 Ма)
јура
(205.7 Ма до 144.2 Ма)
креда
(144.2 Ма до 65.5 Ма)
Доња (тријаска) међа је дефинисана
пермско-тријаским изумирањем
, током кога је
90% морских врста и око 70% копнених
кичмењака
изумрло
. То се исто тако назива
„Великим умирањем“ с обзиром да представља највеће масовно изумирање у историји.
Горња (кредна) међа је одређена
Кредно-терцијарним (КТ) изумирањем
, за које се
претпоставља да се десило након удара метеора који је створио
кратер Чикшулуб
на
полуострву Јукатан
. Око 50% свих родова је изумрло, укључујући све диносаурусе осим
птица
.
1.4. Тектоника
Уопштено говорећи, мезозојска ера је обележена повећаном тектонском
активношћу. Почела је када је сва светска копнена маса била оформила један
суперконтинент
зван
Пангеа
. Пангеа се постепено раздвајала на северни континент -
Лауразију
- и јужни континент -
Гондвану
. Пред крај ове ере, дошло је до формирања
континената са данашњим облицима. Лауразија је постала
Северна Америка
и
Еуразија
,
док се Гондвана разбила на
Јужну Америку
,
Африку
,
Аустралију
,
Антарктик
, док се
индијски потконтинент
сударио с
Азијом
и створио
Хималаје
.
1.5. Мезозојска клима
Тријас је углавном био сув, што је тренд који је био почео у касном
карбону
, те са
јасним годишњим добима, поготово у унутрашњости Пангее. Низак ниво мора је такође
погодовао екстремним температурама.
Вода
делује као стабилизатор температуре због
своје високе
специфичне топлоте
, и копно у близини великих водених маса, поготово
океанских
, има мање температурних варијација. С обзиром да је већина копна које је
сачињавало Пангеу било удаљено од океана, температуре су се често драстично мењале,
те се унутрашњост Пангее вероватно састојала од великих
пустиња
. Докази у облику
црвених наслага
и евапорита попут
соли
подржавају такав закључак.
Ниво мора је почео расти током јуре, вероватно због
ширења океанског дна
.
Стварање нове коре испод површине је избацило океанску воду на 200 m изнад данашњег
нивоа, што је поплавило обална подручја. Надаље, Пангеа се почела раздвајати на мање
целине, доводећи све више копна у додир с морем кроз стварање
Тетиса
. Температуре су
1
Мезозојска ера – Креда
настављале да расту, али су се стабилизовале.
Влажност
се такође повећала због близине
воде, а пустиње су се повукле.
Клима у доба креде је мање позната, па је извор контроверзи. Делимично
захваљујући већој количини
угљен диоксида
у
атмосфери
,
светски температурни
градијент
од севера до југа постао је готово раван: температуре су биле сличне на целој
планети. Просечне температуре су такође биле знатно више него данас, око 10°
C
. У
ствари, средином креди су океанске воде на екватору имале температуру од 20°C у
дубоком океану, што их је можда учинило непогодним за живот, а копно близу екватора је
могло бити пустиња без обзира на близину воде. Циркулација
кисеоника
у дубоком океану
је такође можда била поремећена. Због тога су се велике количине органске твари
акумулирале јер се нису биле у стању
распасти
те су се временом
наталожиле
као „
црни
шејл
“.
Сви подаци, међутим, не подржавају горе наведене хипотезе. Чак и уз велику
топлоту, температурне флуктуације требало је да буду довољне да се задрже
поларне капе
и
ледници
, али не постоје докази ни за једно ни за друго. Квантитативни модели такође
нису успели да реконструишу равнину температурног градијента у креди.
1.6. Мезозојски живот
Изумирање готово свих животињских врста на крају
пермске
периоде је створило
услове за
радијацију
многих нових облика живота. То се посебно односи на изумирање
крупних
динокефалних
биљоједа
и
месождера
који су иза себе оставили празне
еколошке
нише
. Неки од њих су преживели
цинодонти
дикинодонти
, с тиме да су потоњи касније
изумрли.
животињским
светом током мезозоика су, међутим, доминирали крупни
архосаурски
рептили
који су се појавили неколико милиона година након пермског
изумирања:
диносауруси
,
птеросауруси
, те морски рептили као
ихтиосауруси
,
плезиосауруси
и
мозасауруси
.
Климатске промене у касној јури и креди су донијеле нове адаптивне радијације.
Јура је представљала врхунац разноликости архосауруса, а тада су се појавиле прве
птице
и
плацентални сисари
.
ангиосперме
су своју радијацију имале почетком креде, прво у
тропима
, а равни температурни градијент им је омогућио да се прошире према половима.
Пред крај креде ангиосперме су доминирале флором у многим подручјима, иако неки
докази сугеришу да су
биомасом
доминирале
цикаде
и
игличарке
све до КТ изумирања.
Неки тврде да су се
инсекти
диверсификовали с појавом ангиосперми јер је
анатомија
инсеката, посебно делови
уста
, погодна за цветњаче. Међутим сви делови
инсеката су били претходили ангиоспермама, а диверсификација се с доласком цветњача
успорила, па се може закључити да је њихова анатомија служила некој другој сврси.
Како су температуре у морима расле, тако су велике животиње раног мезозоика
почеле нестајати док су мање животиње свих врста, укључујући
гуштере
,
змије
, а можда
чак и претке
примата
међу
сисарима
еволуирале. КТ изумирање је потврдило тај тренд.
