Nastanak Evropske ekonomske zajednice

UVOD

Prva inicijativa za integraciju Evrope datira još iz XIV veka: „Još je Dante u Božanstvenoj komediji 1306. godine zaključio da je jedino sredstvo za ujedinjenje to da Evropa ima suverena nad drugim suverenima, što se tumačilo kao pokušaj obnove srednjovekovnog sna Karla Velikog.“
Predlozi u prošlosti su se razlikovali od predloga koji je usledio nakon II svetskog rata, međutim zajedničko im je iskustvo da je za evropski mir najveća opasnost sistem nacionalnih država sa jakim nacionalizmom.
Razvoju ideje evropskog ujedinjenja su doprineli Šarl Moneskje i Žan Žak Ruso. U svom spisu pod naslovom Razmišljanja o evropskoj univerzalnoj monarhiji (1734. godine štampan), Monteskje razmatra ideju univerzalnog evropskog ujedinjenja. Rusoov rukopris O federaciji kao sredstvu koje kombinuje korist malih republika sa velikim državama, posvećen je ideji i stvaranju neke vrste evropske federativne asocijacije.

 
1. ZAČETNICI IDEJE EVROPSKE EKONOMSKE ZAJEDNICE

U XVIII veku nemački filozof Imanuel Kant u svom spisu Ka stalnom miru (napisan 1795. godine) iznosi koncepciju jedne federalno organizovane Evrope republikanskih država koja treba da se temelji na dve osnovna principa:
1.    Građanski ustav u svakoj državi treba da bude republikanski,
2.    Međunarodno pravo treba da se zasniva na federalizmu slobodnih država.
Godine 1814. poznati socijal-utopista Sen-Simon je osmislio originalnu koncepciju normativnog uređenja jedne evropske zajednice sa supranacionalnim parlamentom. On u svojoj brošuri Reorganizacija evropskog društva ističe ideju o jednoj „opštoj moći” koja je u stanju da ostvari napredak „evropskog zajedništva”.
Posle posebno tragično demonstriranog nacionalizma u XX veku, evropske države su imale potrebu ne samo da obezbede mir nego i uslove za ekonomsku, političku i ratnu rekonstrukciju. Pretpostavka da se zadovolje te potrebe bila je otvaranje nacionalnih ekonomija za integrativne procese kao sredstvo za izbegavanje protekcionizma koji je bio osnovna karakteristika  međuratovske Evrope. Postojalo je nekoliko pristupa integraciji. Federalisti su isticali  značaj nacionalne države ali sa širokom demokratskom strukturom.
Funkcionalisti su zagovarali ujedinjenje Evrope preko ekonomske kooperacije kao početne tačke za ostvarivanje političke integracije. Nisu bili malobrojni ni nacionalisti. Ove razlike su prisutne i danas. Kičma Evropske unije su Nemačka i Francuska. Nemci vide Evropu u budućnosti kao federaciju nekoliko desetina nacionalnih država čije odnose uređuje federalni ustav sa jakim parlamentom, sopstvenom vladom i predsednikom koji se bira na neposrednim  izborima. Francuzi su protiv  takve vrste federacije.
Oni vide Evropu u budućnosti kao federaciju nacionalnih država sa jakom vladom saradnje kojom bi upravljale nacionalne vlade. Bez obzira koliko procesi evropske integracije bili motivisani i političkim razlozima proces političke integracije nije pratio tempo razvoja  ekonomskih formi integrisanja.

 
2. POJAM RAZVOJA EKONOMSKE INTEGRACIJE

Regionalna ekonomska integracija je oblik ekonomske integracije između nezavisnih država. Iz Tabele 1 mogu se sagledati razvojne faze regionalne ekonomske integracije i kako se u svakoj od njih može povećati  stepen integrisanosti:
1.    U zoni slobodne trgovine se uspostavlja slobodan protok robe i usluga i ukidaju sve carine i kvote u međusobnoj razmeni zemalja članica, a zadržavaju se nacionalne carinske tarife u odnosu na treće zemlje.
2.    U carinskoj uniji se definiše zajednička carinska politika u odnosu na treće zemlje.
3.    U zajedničkom tržištu se uspostavlja slobodno kretanje rada i kapitala. Zajedničko tržište je prostor koji obuhvata više politički odvojenih i nezavisnih država na kojima se sučeljavaju ekonomski faktori ponude i tražnje bez bilo kakvih ograničenja  nacionalnih politika.
4.    U ekonomskoj uniji postoji obaveza harmonizacije ekonomskih politika.
5.    U ekonomskoj monetarnoj uniji postoji unificirana ekonomska politika sa jedinstvenom monetarnom politikom i zajedničkom centralnom bankom.