Dečiji brakovi u romskoj populaciji
Uvod
Dečiji brakovi su prisutni među opštom populacijom u Srbiji, često među siromašnijim
stanovništvom i u ruralnim predelima.Ova praksa je međutim veoma zastupljena u
romskim zajednicama, gde se, na osnovu podataka iz UNICEF-ovog MICS istraživanja,
više od polovine devojčica udaje pre navršene 18. godine života. U ovom izveštaju
predstavljeni su rezultati istraživanja dečijih brakova u romskoj populaciji u Srbiji,
fokusirajući se na ključne faktore koji utiču na održavanje i reprodukciju ove prakse.
Analiza je obuhvatila različite faktore rizika i promene koji su aktivni u romskim
zajednicama, od uticaja socijalnih i kulturnih normi, preko ekonomskih faktora i
percepcije važnosti obrazovanja, do marginalizacije ovih zajednica kao rezultata
delovanja većinskog okruženja. Analiza je bila posebno usredsređena na međusobnu
povezanost navedenih faktora koji imaju različit uticaj u specifičnim lokalnim
kontekstima.
Ovo istraživanje je potvrdilo rašireno postojanje prakse dečijih brakova u romskim
zajednicama. Istovremeno, ustanovljeno je da modaliteti, uzroci i sama zastupljenost
naznačene prakse znatno variraju u odnosu na zajednice u kojima je istraživanje
vršeno. Dokumentovane razlike ukazuju na kompleksnost faktora koji utiču na
postojanje i karakter dečijih brakova. Istraživanje je pokazalo da postoji čitav niz
različitih faktora rizika, zaštite i promena koji se javljaju u različitim zajednicama, i da od
njihovog međusobnog uticaja i preovlađivanja direktno zavisi kako praksa izgleda u
realnosti. Osnovna ideja u ovom izveštaju je da se pomenuti faktori predstave
krozbogate narative proživljenog iskustva, odnosno da sami ispitanički iskazi daju jasnu
sliku ofunkcionisanju svakog od faktora u realnoj životnoj praksi. Na taj način dobijeno
je neophodnolokalno znanje koje je i poslužilo kao osnova za formulisanje predloga
preporuka i intervencija.Na osnovu analize prikupljene građe dobijene iz razgovora sa
ispitanicima, kao najvažnije temeu vezi sa faktorima rizika, zaštite i promene koje se
javljaju kada je u pitanju praksa dečijihbrakova u romskim zajednicama, izdvojene su
sledeće:
Usvajanje bračnog statusa i braka uopšte.
Agensnost odnosno proces donošenja odluka u kontekstu odnosa moći na
relaciji zajednica/porodica/dete.
Uloga socijalnih i kulturnih normi: kult nevinosti, plaćanje neveste, bežanje
devojke, običaji vezani za brak.
Percepcija važnosti obrazovanja, ali i koristi od obrazovanja u realnoj praksi.
Društvena integracija — primeri dobre prakse i ograničenja koja se u tom
kontekstu javljaju
žene kao rezultat prethodno navedenih faktora, što može objasniti i porast stope
stupanja udečiji brak u poslednjoj deceniji.
Ograničenja u slučajevima primera dobre prakse vezana pre svega za njihov
marginalni položaj kao pripadnika romske manjine, što se očituje na različitim
nivoima funkcionisanja, od obrazovanja do svakodnevice. Sa ovim u vezi,
posebno se ističe fenomen „staklene tavanice”, gde, zbog svoje etničke
pripadnosti, Romi imaju podređen položaj kako u obrazovnom sistemu, tako i na
tržištu rada. Takva pozicija predstavlja veliki izazov u kombinaciji sa
potencijalnim pritiskom tradicionalnih normi i običaja prisutnih u romskim
zajednicama, gde se mladi Romi često odluče da slede modele sopstvenih
zajednica, suočeni sa preprekama na koje nailaze u većinskom okruženju
Dečiji brak kao realna životna praksa
Da se dečiji brakovi u romskim zajednicama u Srbiji nalaze na samoj margini
društvenog interesa, svedoči i skoro nepostojeća akademska produkcija koja se bavila
ovom temom. Iako je postojao jedan broj važnih istraživanja koja su kao svoj predmet
imali određene aspekte funkcionisanja romskih zajednica u Srbiji, tema dečijih brakova
skoro da nije ni obrađivana. Iako postoje statistički podaci koji ukazuju na problem i svu
njegovu kompleksnost, građe i podataka sa terena, viđenih očima aktera, praktično
nema.
Da bi se potpunije sagledalo pitanje opstajanja dečijeg braka,potrebno je dodatno
razumevanje ključnih faktora koji imajuuticaj u donošenju odluka o udaji ili ženidbi
deteta. Kako bismopostigli taj cilj, opredelili smo se za uvid koji pokazuje stvarni život
zajednice, gde se razgovorima sa njenim pripadnicima razotkriva kompleksnost i
isprepletenost faktora rizika koji na kraju dovodedo odluke o stupanju u brak kao i
faktora zaštite koji mogu dasmanje njegovu verovatnoću. Priče o proživljenom iskustvu
predstavljaju građu koja, često, na prvi pogled, predstavlja skup nekoherentnih
podataka o različitim temama, koje ne moraju nužno biti vezane za predmet
istraživanja. Sa druge strane, upravo te priče ispitanika, kada se podvrgnu temeljnoj
analizi iupoređivanju, daju smisao naizgled nepovezanim elementima koji, svi zajedno,
doprinose procesu koji rezultira donošenjem odluke o stupanju u brak.
Drugim rečima, proučavajući ponašanja pojedinaca, porodica i zajednice u celini, želeli
smo da osvetlimo uzroke koji stoje izaprocesa odlučivanja o jednom od najvažnijih
pitanja koje određuje životnu perspektivu.Bez ovakvog uvida, prateći samo korelacije
faktora rizika sa praksom dečijeg braka, moguće jerazviti i implementirati tip intervencija
koji je zasnovan na pristupu „odozgo”. Na primer, rad napovećanju nivoa obrazovanja u
pojedinim romskim zajednicama predstavlja važnu preporuku imeru kada je reč o
smanjenju rizika od dečijeg braka. Pristup „odozgo” podrazumeva delovanjeinstitucija
na više nivoa i sprovođenje programa kreiranih unutar različitih javnih politika. Ovaj
pristup, međutim, ne pokazuje kako taj proces funkcioniše u praksi, odnosno koji su to
stvarniproblemi i prepreke koji se javljaju u samom procesu. Jedan od važnijih faktora
koji determiniše uspeh ili neuspeh željenih promena, jeste i odnos samih aktera prema
njima. Znanje o stavovima, vrednostima i kulturnim modelima romske zajednice u
odnosu prema, recimo, obrazovanju, od krucijalnog je značaja kada je u pitanju
razumevanje utvrđenog procesa osipanja romskihdevojčica iz obrazovnog sistema. Tek
kada se dobije stvaran uvid u lokalni kontekst, u vrednostii ideje koje u pojedinačnim
zajednicama postoje u odnosu na obrazovanje, mogu se locirati onifaktori rizika i zaštite
koji preovlađuju u odluci da li će i do kada dete imati pristup obrazovanju.Tako u
određenim lokalnim kontekstima siromaštvo može biti taj faktor koji će sprečiti roditelje
