Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača
SEMINARSKI RAD
Predmet:
Opšta psihologija
Tema:
Psihopatologija i mentalna higijena
MENTOR:
STUDENT:
Broj indeksa:
Kikinda, 2019. godine
4
1. Psihopatija
Normalno i nenormalno ponašanje – psihologija se bavi proučavanjem raznih vrsta
duševnih poremećaja, izučava nenormalno ili abnormalno ponašanje. Veoma je teško povući
oštru granicu između normalnog i nenormalnog ponašanja jer gotovo svi ljudi pokazuju u
nekim situacijama ponašanje koje bi se moglo smatrati nenormalnim, ukoliko se javlja često.
Oštro razgraničenje normalnog i neneormalnog otežavaju različita mišljenja u shvatanju šta je
normalno, a šta predstavlja odstupanje od normalnog. Dva merila koja se koriste radi
razlikovanja normalnog od nenormalnog ponašanja su:
-
odstupanje od oblika ponašanja koje srećemo kod pretežne većine stanoviništva
-
prisustvo – nepostojanje određenih osobina
Pogodan način za utvrđivanje normalnog od nenormalnog je utvrđivanje postojanja i
nepostojanja određenih osobina. Veoma često se navodi da normalnu osobu karakterišu
emocionalna, inrtelektualna i socijalna zrelost. Izraz zrelost se upotrebljava u značenju
normalnosti, a intelektualna zrelost podrazumeva: pravilno ocenjivanje svoje sredine i samog
sebe, kritičnost u rasuđivanju u relativnu samostalnost u donošenju odluka. Socijalna zrelost
podrazumeva:postojanje interesa za društvene problem, sposobnost za saradnju sa drugima,
tolerantnost u odnosima i sklad između ličnih i društvenih interesa. Emocionalna zrelost
podrazumeva postojanje: realističnosti u ocenjivanju svojih sposobnosti i mogućnosti,
sposobnosti da se sa drugim osobama uspostave primereni emocionalni odnosi i da se drugi
vole, odsustno preterane agresivnosti i anksioznosti (Mićević Karanović, 2013).
1.1 Istorijski razvoj psihopatologije i psihijatrije
Psihopatologijom se smatralo postojanje zlih duhova i demona. Mnogi su verovali,
čak i u šesnaestom i sedamnaestom veku da je nenormalno i neprihvatljivo ponašanje
povezano sa mentalnim bolestima koje mogu biti samo čin samog đavola. Da bi se ovo
verovanje promenilo, mnogi pojedinci koji su bolovali od mentalnih bolesti bili su mučeni u
pokušaju da se iz njih izbace demoni. Većina ljudi zna o suđenjima vezanim za veštice zbog
čega su mnoge žene bile brutalno ubijene zbog lažnog uverenja o posedovanju tih
5
sposobnosti. Kada metode mučenja nisu uspele da vrate osobu na zdrav razum, obično se
smatralo da su te osobe večno opsednute i kao izgubljene.
Do osamnaestog veka medicina je počela da gleda na mentalne bolesti različito.
Tokom ovog vremenskog perioda, „ludilo” je počelo da se posmatra kao bolest van kontrole
obolele osobe, a ne čin demona. Zbog toga su hiljade ljudi koji su bili zatvarani i ograničeni
na tamnice i dnevne torture, pušteni kao azilanti na kojima su lekari počeli istraživati
medicinske oblike terapije.
Danas je medicinski model i dalje pokretačka snaga u dijagnostici i lečenju
psihopatologije, iako istraživanje pokazuje moćne efekte koje psihologija ima na ponašanje,
emocije i saznanja (
https://sh.wikipedia.org/wiki/Psihopatologija
).
1.2. Psihopatologija svakodnevnog života
Sigmund Frojd psihopatologiju svakodnevnog života, pokušava da objasni pomoću
unutrašnjih motivacionih elemenata i faktora koji dovode do zaboravljanja ličnih imena,
zaboravljanja stranih reči, omaški u govoru, pisanju i čitanju, kao i drugim različitim
psihopatološkim pojavama sa kojima se srećemo svaki dan. Na osnovu nekih svojih
zaboravljanja ili omaški, Frojd pokušava da obrazloži koji su to faktori koji dovode do
različitih psihoanalitičkih pojavnih oblika. Osim na svojim i na primerima drugih daje
različita objašnjenja, ali je prava retkost da se susretne sa ljudima koji su psihički zdravi i
nisu neurotični, a da pristanu na njihovu psihoanalizu.
Frojdovi pacijenti su najčešće neurotičari i zato na osnovu svojih iskustava opisuje
određene pojave. Postavlja se pitanje da li je on reprezentativan uzorak jer je “veliki” čovek,
a po Dostojevskom svi bolji ljudi su sumanuti, a jako se ističu samo mediokriteti i ništavila.
Samim tim, postavlja se još jedno pitanje, da li se sa dubinom analize može prići običnim
ljudima koji nemaju ni delić psihičke spoznaje kao Frojd (Frojd,1973).
