Pojavni oblici rada i njihova osnovna obeležja

Pojavni oblici rada i njihova osnovna obeležja
1.    UVOD

Rad je izvor svega bogatstva kažu politički ekonomisti. On to zaista i jeste – uz prirodu koja mu pruža material koji on pretvara u bogatstvo. Ali on je još beskrajno više od toga. On je prvi osnovni uslov svega ljudskog života, i to u tolikoj meri da u izvesnom smislu moramo reći: rad je stvorio samog čoveka..
Čovek je oduvek težio da stvori sebi i zajednici što bolje uslove života i obezbedi opstanak, a to je bilo moguće samo menjanjem i prilagođavanjem prirode gde rad ima vodeću ulogu. Proučavanje rada započeto je još u antičko doba u okviru filozofije. Mislioci toga doba su u svojim spisima izvodili različite zaključke o njegovoj svrsishodnosti. Među prvima je bio stoik Panaitije u II veku p.n.e. koji je govorio da su stvari koje donose korist čoveku proizvod njegovog rada, kao i Ciceron koji je u svom spisu “De officiis” (O dužnostima) govorio da čovek radom treba da preoblikuje prirodu da bi ona služila ljudskoj reprodukciji. Kasnije u prosvetiteljskoj filozofiji XVII veka naučnici poput Džona Loka i Adama Smita ukazuju na druge značajne karakteristike rada. U XX veku počinju da se zasnivaju mnoge posebne nauke o radu kao što su sociologija rada, psihologija rada i dr
Jedna od definicija rada bi bila: Rad je odnos u kom se čovek svesno spaja sa prirodom u nastojanju da I sam deluje ako ne kao prirodna sila a ono bar kao produžena ruka prirode ili kao sila nasuprot prirodi.
Ljudi uspostavljaju društvene odnose na bazi različitih radnih aktivnosti, rad povezuje jednog čoveka sa drugim jer postoji mnogo poslova koje nije moguće sam obaviti. Rad je takođe uslovio potrebu za zajedničkim životom u društvenoj zajednici.
Pod sadržajem rada ne podrazumevamo samo celokupnost tehničko – organizacionih funkcija ljudi u procesu rada (stepen razvoja tehnike, predmeta rada, organizacije rada…) već i društveno – ekonomske uslove u kojima se radna delatnost ostvaruje i može imati vrlo složenu strukturu.

2.      LJUDSKI RAD KAO SOCIOLOŠKA KATEGORIJA
Ako želimo da definišemo uslove pod kojima čovek živi i radi, dovoljno je reći da čovek danas ne može zadovoljiti ni svoje najelementarnije prirodne  potrebe u domenu metabolizma materija na neposredan i prirodan način.
Možda to zvuči paradoksalno, ali savremeni čovek koji živi u velikim urbanim sredinama ne nalazi više ni hranu, ni vodu, pa čak ni vazduh u prirodnom stanju i slobode za upotrebu. I jedno i drugo i treće potrebno je industrijskim putem proizvesti ili bar pročistiti, zagrejati ili rashladiti i učiniti pogodnim za ljudsku upotrebu. A sve to čovek čini organizovano u okviru određenih institucija. Institucije nisu ništa drugo nego beskrajne mreže formula koje propisuju ljudsko ponašanje – ponašanje pri rukovanju supersoničnim avionima, ponašanje pri matematičkim analizama kompleksnih funkcija, ponašanje prema ocu, policajcu ili šefu države, ponašanje u crkvi, ponašanje u bračnoj postelji itd. Efekat kršenja svih tih normi približno je uvek jednak. Nepoštovanje tehničkih normi direktno vodi teškim povredama i smrti. Kršenje društvenih pravila nema uvek tako neposredan ali u stvari nema ni blaži efekat. Naprotiv, čovek se često lakše oporavi od fizičke povrede negó od psihičkih trauma koje mu zadaju njegovi najbliži i najdraži.
Zato bi smo pri određivanju odnosa između čoveka i njegovog rada prihvatili tezu da su biološke potrebe čoveka – potrebe za hranom, za vazduhom, kretanjem, svetlošću i druge potrebe, osnovne samo u tom smislu što bez njihovog zadovoljenja nema ni egzistencije ljudske jedinke. Međutim, zadovoljenje ovih potreba je dvostruko nužno i determinisano i biološki i socijalno jer mora da se odvija kroz organizovane društvene okvire.
Bitan element čovekovog odnošenja prema prirodi je to što čovek ne prisvaja gotov proizvod nego mu priroda služi kao osnova, kao materjal koji mora prilagoditi sopstvenoj potrebi, mora da ga obradi, dakle, da svoju misao, duh i veštinu ruke na njima primeni. Može se reći da čovek delujući u stvari ne prisvaja samo eksternu prirodu nego svoju sopstvenu ljudsku suštinu.