Tranzicija privrede Repubilke Srbije

U savremenoj svetskoj ekonomskoj literaturi obično se za postsocijalističke zemlje kaže da se nalaze u prelaznom periodu ili tranziciji. Niko još konkretno ne definiše ka čemu je usmeren taj prelaz, iako dominiraju shvatanja da se radi o raznim putevima u mešovitu ekonomiju, koja sprektrom raznovrskih kombinacija postoji u industrijski razvijenim zemljama sveta. Postoji izraženo jedinstvo shvatanja da tranzicija treba da se ostvari reformskim i evolucionim preobražajima svojine (privatizacija) i privrede (stabilizacija), gde bi kao zajednički elementi navedenih promena bila institucionalizacija, modernizacija, racionalizacija i restrukturiranje. Tranzicija se mora shavatiti kao razvojni proces koji vodi željenim rezultatima i zahtevima, pored vremena i sredstava, strpljenje, poverenje, veru u uspeh, odricanja, pozitivnu političku klimu, proučavanje tuđih „uzornih modela“ i primenu pozitivnih primenljivih rešenja, uvažavanje domaćih specifičnosti i izgradnju originalnog razvojnog modela. Težište tranzicije je u potrebi uporednog rešavanja složenih problema u svim ravnima i to je možda njena i najveća prepreka i iskušenje.
Pod tranzicijom se u savremenoj ekonomskoj literaturi podrazumeva: proces radikalne i kompleksne ekonomske, socijalne i opšte društvene reforme u postsocijalističkim zemljama, kao i prelaz od socijalizma ka postocijalističkom društvu za sada nedefinisanog tipa. Navedeni prelaz mora biti postupan i selektivan, osmišljen na naučnim teorijama, u čijem će fokusu biti naučno mišljenje. Tranzicija neminovno vodi izgradnji mešovitog sistema u kojem će kombinacija najboljih elemenata različitih sistema biti prilagođena specifičnostima dotičnih zemalja.