1
Sadržaj
Uvod ......................................................................................................................................... 2
Istorija genocida ...................................................................................................................... 3
Pojam genocida........................................................................................................................ 5
Objektivni element genocida .................................................................................................. 6
Subjektivni element genocida................................................................................................. 8
Stepeni u razvoju genocida i napori da se on predupredi ..................................................... 9
Genocid u Krivičnom zakoniku Srbije
................................................................................. 10
Još neke napomene o genocidu ............................................................................................ 12
Zaključak
................................................................................................................................ 13
Literatura ................................................................................................................................ 14
3
Istorija genocida
Istorija poznaje mnogo prime
ra uzajamnog istrebljivanja zavađenih rodova i
plemena u doba prvobitne zajednice do najnovijih vremena, ali se oni ne mogu smatrati
genocidom. Ovaj pojam počinje se upotrebljavati i postaje aktuelan u XX v. Motivi za
vršenje genocida su želja za pljačkom
i porobljivanjem, rasna nacionalna i verska mržnja
i predrasude. Bilo je humanitarnih shvatanja koja su osuđivala takve zločine, i izvesnih
propisa o njihovom kažnjavanju u unutrašnjem zakonodavstvu nekih civilizovanih
zemalja, kao i filantropskih akcija u
korist žrtava genocida Međunarodno ratno pravo
(npr. IV Haška konvencija iz 1907) štitilo je, donekle, civilno stanovništvo od masovnih
ubistava i zlostavljanja za vreme rata, ali do skoro nije bilo ni odgovarajuće definicije
genocida ni međunarodnopravnih propisa za njegovo sprečavanje i kažnjavanje.
Koncepcije o tome sazrevale su između dva svetska rata, zajedno sa koncepcijom o
međunarodnopravnoj zaštiti nacionalnih manjina. Neposredni povod za savremeno
međunarodnopravno regulisanje genocida dali su čudovišni zločini fašističkih država,
naročito nacističke Nemačke, pre i za vreme Drugog svetskog rata, masovnim
istrebljenjem slovenskih naroda, Jevreje, Roma i drugih. Statuti međunarodnih vojnih
sudova u Nirnbergu (Nurnberg) i u Tokiju, obuhvataju neke bitne elemente Genocida., a
optužnica glavnih tužilaca u Nirnbergu usvaja i sam termin.
Rezolucija br. 96 Generalne skupštine OUN od 02. XII 1946. osudila je genocid
kao međunarodni zločin, pozvala državne članice da u svom zakonodavstvu donesu
odgovarajuće propise protiv njega i da organizuju međunarodnu saradnju za njegovo
suzbijanje. Stavila je u zadatak Ekonomsko – socijalnom savetu OUN da izradi nacrt
međunarodne Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina Genocid
. Posle pripremnih
radnji od dve godine, Konvencija je jednoglasno primljena Rezolucijom Generalne
skupštine OUN decembra 1948. U njoj se Genocid
osuđuje kao delo izvršeno u nameri da
se u celosti ili delimično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa
(ubistvo članova grupe;teška povreda njihovog fizičkog ili društvenog integriteta;
namerno podvrgavanje životnim uslovima koji su sračunati na potpuno ili delimično
4
fizičko uništenje; mere za sprečavanje porođaja unutrašnje grupe; prinudno odvajanje
dece iz grupe).
Definicija obuhvata samo najteže vidove tzv. f
izičkog ili biološkog genocida, koji
su fašisti najviše primenjivali. Genocid postoji bez obzira na broj žrtava, ako su ova dela
izvršena u nameri uništenja pripadnika određenih grupa.
Po klauzulama Konvencije
kazniće se svi izvršioci, saučesnici i podstrekači, kao i pokušaji i udruživanja radi vršenja
genocida. Države ugovornice dužne su da preduzmu zakonodavno mere za primenu
Konvencije, naročito propisivanjem efikasnih krivičnih sankcija. Krivcima će suditi
nadležni sudo
vi države na čijoj su teritoriji genocidna dela izvršena ili međunarodni
krivični sud. Države ugovornice mogu pozvati nadležne organe OUN da i sa svoje strane
preduzmu mere za sprečavanje i suzbijanje genocida. Nesporazumi oko tumačenja i
primene Konvencij
e izneće se, na zahtev jedne od strana u sporu pred međunarodni sud
pravde.
Konvencija predstavlja značajan napredak u razvoju međunarodnog krivičnog
prava čoveka i prava manjina. Ona potvrđuje međunarodnopravnu odgovornost krivaca,
bez obzira na njihovu o
dgovornost po unutrašnjem pravu, a istovremeno jača i
međunarodni subjekivitet ličnosti. Ipak, sadrži i niz slabosti i nedostataka,
koji su rezultat
neizbežnih kom
promisa, bez kojih se, pod datim uslovima, ne bi do nje moglo ni doći.
Konvencijom, nije obuh
vaćen tzv. kulturni genoc
id (denacionalizacija, uništavanje jezika
i vere), kao ni fizičo uništavanje pripadnika političkih grupa. U pogledu kolonijalnih i
drugih nesamoupravnih teritorija, državama ugovornicama ostavljeno je, manje – više, na
volju da li
će se u njima primenjivati konvencija (što je posebnom rezolucijo
m samo
preporučeno).
I SFRJ se zauzimala za međunarodno definisanje genocida i za što obuhatniju
Konvenciju za sprečavanje i kažnjavanje svih njegovih vidova, i među prvima je
ratifikovala be
z rezervi (1950.). U krivični zakonik unela je sve što je u Konvenciji bitno,
s tim da je kazna za genocidna dela strogi zatvor od najmanje 5 godina ili smrtna kazna.
Konvenciji je pristupio veliki broj država, ali ona još nije postala univerzalna. Neke
države su je ratifikovale što znatno umanjuje njenu stvarnu obaveznost i dejstvo. Iako je
konvencija važan međunarodni instrument za suzbijanje genocida, ona je samo jedna od
