Иако се неке мере безбедности јављају и пре него што су се издвојиле од казне, уобичајено
је да се њихово прихватање као посебног типа кривичних санкција везује за почетак XX
века. Одлучујућу улогу у томе имале су одређене кривично-правне школе:

1. Италијанска позитивна школа

Екстремни став о потпуној замени казне мерама безбедности, мада тај став није
имао никаквих изгледа да буде прихваћен

2. Социолошке и неокласичне школе

Имају умеренији став

Мере безбедности постављају као допунске или спорене санкције уз касну

Тај став је извршио велики утицај на кривична законодавства у многим земљама

Двадесетих и тридесетих година XX века у многе кривичне законике се уводе мере
безбедности као посебна врста кривичних санкција, одвојене од казне и данас их познају
скоро сва кривична законодавства. Од тада доминира дуалистички систем кривичних
санкција. Као циљ се постављало лечење и поправљање учиниоца кривичног дела; уведене
су да би се специјално превентивно деловало на одређене категорије учинилаца у односу на
које казна не представља адекватну реакцију.

Оно што разликује мере безбедности од казне јесте начин остваривања опште сврхе
кривичних санкција:

Код мера безбедности је у првом плану специјална превенција, док је генерална
превенција мање изражена него код казне

Казна се никада не може изрећи само због специјалне превенције, док је код мера
безбедности то правило

Казна је окренута потенцијалним учиниоцима, док су мере безбедности
предвиђене да буду реакција на индивидуалну опасност одређеног учиниоца

Разлог постојања мера безбедности је то да се казна не оптерети превише специјално –
превентивним задацима и што основ за изрицање казне не сме бити опасност учиниоца.

Сама казна не може бити довољан начин реаговања на вршење кривичних дела

Кривичне санкције су превиђене да буду реакција на индивидуалну опасност
учиниоца

Избор, врста и трајање мера безбедности одређује се на основу процене
опасности учиниоца

https://studentius.wordpress.com/

Сврха мера безбедности састоји се у уклањању стања или услова који могу бити од утицаја
да учинилац убудуће не врши кривична дела.

Под појмом „стања“ подразумевају се прихичка стања учиниоца. За изрицање
мера безбедности тражи се постојање узрочне везе између његовог психичког
стања и учињеног кривичног дела, као и да таква стања могу водити поновном
вршењу кривичног дела.

Под појмом „услови“ се подразумева повезаност личности учиниоца и његове
средине и прилика.

За примену мера безбедности тражи се постојање стања или услова на основу којих се са
високим степеном вероватноће може закључити да ће учинилац поново вршити кривична
дела, као и да се мером безбедности та стања или услови могу отклонити.