ФАКУЛТЕТ ЗА ПРАВО, БЕЗБЕДНОСТ И МЕНАЏМЕНТ
„КОНСТАНТИН ВЕЛИКИ“ НИШ
С Е М И Н А Р С К И Р А Д
ИСТОРИЈА ДРЖАВЕ И ПРАВА
УСТАВНА РЕФОРМА И УВОЂЕЊЕ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА
У СРБИЈИ 1888 г.
Ментор Студент
Др Зоран Пешић Олгица Пауновић
ПР 12-D/15
Ниш, 2017.
САДРЖАЈ
УВОД
1. Парламентаризам у Краљевини Србији ...........................................................................4
2. Српске парламентарне странке у Краљевини СХС ........................................................6
3. Радикалски устав ................................................................................................................7
4. Избори за Велику народну скупштину Краљевине Србије 1888 год. .........................10
5. Криза парламентаризма и укидање Устава из 1888. год. ..............................................11
6. Закључак ............................................................................................................................21
7. Литература ........................................................................................................................22
2
Парламентаризам у Краљевини Србији
Претпоследња деценија 19. века била је време ка да су се и формално
организовале одређене политичке странке у Србији, које ће, мање или више, чинити
окосницу политичког живота у њој до стварања нове државе 1918. године. У време
стицања државне независности, после Берлинског конгреса 1878, у Србији су се могле
уочити три политичке струје: либерална, конзервативна и радикална. Дакле, три српске
политичке странке које су одредиле историју модерне српске уставности, и као идеје и
као праксе – Либерална, Напредна и Радикална стварно су постојале већ од раније и
њихово званично организовање 1881. само је означило почетак отвореног,
парламентарног, али и ван парламентарног сукоба њихових, већ јасно дефинисаних,
темељно различитих идеолошко-доктринарних и практично-политичких пројеката.
Србију су кроз ратове 1876–1878. водили либерали. Ова политичка група
задржала је власт и после Берлинског конгреса да би на њој остала још нешто преко две
године. Друштвену основу либерала чинили су богати трговци, зачетници индустријске
и финансијске буржоазије, богати сељаци, за тим чиновничка интелигенција и више
свештенство. За владавине либерала јачала је политичка група конзервативаца
(напредњака), превасходно уз подршку кнеза Милана Обреновића. Социјална основа
напредњака била је слична социјалној основи либерала. И идеолошке и програмске
сличности између напредњака и либерала биле су очигледне. Формирани на
тековинама западноевропског либерализма, научног позитивизма и национализма, и
једни и други су сматрали да је грађанско друштво најсавршенији облик људског
удруживања.
На другој страни политичког фронта налазила се Радикална странка. Док су
либерали и напредњаци своју политичку основу имали у владајућој
интелектуалнополитичкој елити, дакле у уском социјалном сегменту, Радикална
странка имала је најширу социјалну основу и представљала је у почетном периоду
деловања масован политички покрет. Масовност је била последица чињенице да су
присталице потицале претежно из већинског дела становништва тадашње Србије
4
сеоског. Крајем 19. века преко 80% становништва било је сеоско. Подаци говоре да је
Радикална странка у првим годинама постојања имала око 45.000 уписаних чланова,
као и да је међу њима било највише сеоске сиротиње, те нешто средњака, а потом и
нижег свештенства, учитеља, део средњошколских професора, интелектуалаца
слободних професија и, коначно, велики број ситних трговаца (дућанџија) и део
занатлија.
Либерали и напредњаци, с једне, и радикали, с друге стране политичког фронта,
били су присталице парламентаризма. Међутим, у оквиру парламентарног система
либерали и напредњаци давали су предност извршној власти (влади), док је за
радикале, гласне заговорнике „народног суверенитета“, средишње место одлучивања
требало да буде Народна скупштина. На супрот оваквим јавним залагањима
политичких странака, стварни центар политичке моћи и одлучивања налазио се на
трећем месту – код монарха. У развоју демократских и парламентарних односа и
установа у Србији крајем 19. века све три политичке странке нису учествовале са
подједнаком снагом нити су имале подједнаких заслуга. Радикална странка
представљала је у тој борби најактивнији и „најпожртвованији одред“. Више од две
деценије водила је политичку борбу за ограничавање политичке моћи монарха.
Међутим, његову власт нису угрожавале ни најубедљивије победе Радикалне странке
на изборима у последње две деценије 19. века. Тако је и после велике победе на
изборима одржаним 1893, када је освојила 88% гласова, уследио готово десетогодишњи
период (до 1903) током којег је захваљујући моћи монарха дошло до слабљења
радикалске а јачања конзервативне опције у Краљевини Србији. Коначно, све три
странке, свака на свој начин, дале су допринос да почетком 20. века модерна
демократија и парламентаризам однесу превагу над влашћу монарха.
Пред крај овог периода на политичкој сцени јавила се још једна значајна
организована политичка снага – Самостална радикална странка. Истраживања указују
да су се у Радикалној странци већ средином последње деценије 19. века осећале две
струје. Коначни раскол настао је 1901. године, када је краљ Александар Обреновић
октроисао Устав и када је настала радикалско - напредњачка влада. Мањина у
Радикалној странци, махом млађи радикали, није прихватила Априлски устав, а ни
радикалско - напредњачку „фузију“. Године 1902, део либералних елемената из редова
Радикалне странке, незадовољних њеном опортунистичком политиком у односу на
5
Радикална странка ушла је у нову државу као странка са најдужом партијском
традицијом, најбројнијим чланством и са најкомпактнијим и најауторитативнијим
вођством. Неприкосновени предводник остао је Никола Пашић. Социјална основа
странке тек је незнатно измењена. У новој држави радикали су били странка ситног и
средњег грађанства, чиновништва, војске и сељаштва. У новонасталим околностима
странка је проширивала утицај и ван простора негдашње Краљевине Србије,
првенственона „српске покрајине“ у новој јужнословенској држави. Доминантан
положај на власти који су радикали имали у Краљевини Србији, у прилично хомогеној
политичкој средини, било је тешко одржати у измењеним политичким условима, у
многонационалној државној заједници у којој су у првом реду дошле до изражаја
националне и социјалне супротности, иза којих су стајали различити политички
интереси.
Демократска странка образована је фебруара 1919. у Сарајеву, од више
либерално - демократских странака и група са простора нове државе, по свом
националном саставу претежно српских. Настала је фузијом Хрватско - српске
коалиције под вођством Светозара Прибићевића и србијанских странака: Самосталне
радикалне, Напредњачке и Либералне странке, као и словеначких либерала и других
политичких група из Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Лидер нове
странке био је до тадашњи лидер Самосталне радикалне странке Љубомир Давидовић.
Радикалски устав
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 19. века у Србији су
формиране три политичке странке — Народна радикална странка, Либерална странка и
Напредна странка. Већ 1880. постојала је декларативна сагласност свих политичких
фактора (странака и двора) да је потребно донети нови устав. Према процедури која је
прописана у Уставу из 1869. било је потребно да две редовне Народне скупштине
донесу решење о потреби мењања устава, а после тога је требало да се сазове Велика
народна скупштина која је једина могла да донесе нови устав. Две редовне Народне
скупштине су 1881. и 1882. донеле решење о потреби промене устава.
Народна радикална странка је све више јачала и имала је подршку огромне
већине сељаштва које је чинило близу 90% становништва земље. Либерална и
7
