Seminarski rad Finansijska kontrola
3
1. UVOD
Finansijsko planiranje se pojavljuje kao metod i instrument finansijskog upravljanja i predstavlja
osnovu poslovanja. Dok finansijska kontrola predstavlja pracenje, ispitivanje, ocenjivanje i
korigovanje procesa realizacije tih planova.Ova vrsta kontrole ima dva aspekta:
eksterni
i
interni
.
Interna kontrola oznacava skup mera koje preduzima menadžment u smislu ostvarivanja
poslovnih ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i grupisati na sledeci nacin, i to: zaštita
imovine (sredstava) od preteranog trošenja, obezbedenje pouzdanosti racunovodstvenih
podataka; dosledna realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva i
ocenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadžmenta. Može se podeliti na administrativnu i
racunovodstvenu kontrolu.
Informisanje i uveravanje mendžmenta da se svi delovi preduzeca pridržavaju osnove poslovnog
plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu, smatra se temeljnim zadatkom
internog nadzora. A interni nadzor nikako ne sme obavljati jedna osoba od njenog pocetka do
kraja kako ne bi došlo do zloupotrebe i prevare. Za internu kontrolu odgovorni su svi u
organizaciji: menadžment, upravni odbor, interni revizori i ostalo osoblje.
Interna kontrola se sprovodi od strane revizora i to kroz dve faze: studiranja i ocenjivanja.
U fazi studiranja revizor pribavlja dokaze putem tri forme, i to: standardni upitnici za internu
kontrolu, zatim, tekstualno prikazivanje i šematsko prikazivanje. Zatim daje ocenu na osnovu
prikupljenih podataka i sastavlja izveštaj.
Seminarski rad Finansijska kontrola
4
2. FINANSIJSKA KONTROLA
Finansijska kontrola može biti: preventivna i naknadna.
Kod preventivne kontrole sticu se informacije ne samo o tome kakve poslovne radnje treba
obaviti, na koji nacin i u koje vreme, vec kod nje postoje mogucnosti da se u slucaju negativne
ocene takve radnje mogu spreciti, ili kod vec zapocete radnje tok izvršavanja te radnje može
obustaviti.
Naknadna kontrola omogucuje da se na osnovu pribavljenih informacija sagledaju nedostaci u
utvrdivanju i sprovodenju finansijske politike u proteklom periodu. Na osnovu toga saznanja
odgovarajuci organi u obavljenim finansijama koriste naknadnu kontrolu kao osnov za donošenje
poslovnih odluka o buducim poslovima i, drugo, koriste je radi korekcije vec obavljenih poslova,
odnosno radi otklanjanja njihovih posledica, ukoliko je to nužno i mogucno.
Preduzeće ne propušta svoj buduci razvoj stihiji, vec nastoji da ga zasniva na dobrom
projektovanju (dugorocnom, srednjorocnom, kratkorocnom) svih svojih pojedinacnih vrsta
aktivnosti i njegove individualne reprodukcije. Bolje receno, ono sacinjava citav niz svojih
poslovno-materijalnih planova (nabavke, proizvodnje, prodaje, kadrova, uvoza, izvoza,
unutrašnjeg transporta, investicija itd.). Finansijsko planiranje se javlja kao metod i instrument
finansijskog upravljanja, jer ono treba vrednosno da sintetizuje i uskladi sve naturalno iskazane
materijalne planove, odnosno da od svih njih napravi konzistentnu finansijsku celinu. Strucno i
objektivno konstruisan finansijski plan, treba da predstavlja sigurnu polaznu osnovu za odvijanje
svih projektovanih finansijskih aktivnosti u preduzecu, koje su prilicno složene.
Prema tome, finansijsko planiranje predstavlja predvidanje, odnosno unapred projekcionirano
usmeravanje, uskladivanje i rasporedivanje elemenata finansijske funkcije preduzeca. Za razliku
od poslovnog i racunovodstvenog planiranja, ono ima za predmet planiranje finansijskih tokova i
finansijskih struktura i konstrukcija.Povezanost planiranja i kontrole je stoga neminovna, jer ona
u stvari predstavlja proveru, nadzor i odstranjivanja odstupanja u realizaciji tih planova.
Menadžment savremenog privrednog društva suocen je sa potrebom donošenja poslovnih odluka
u vezi sa ostvarivanjem poslovnih ciljeva. Dobrim delom odluke koje menadžment donosi
zasnivaju se na informacijama produkovanim u racunovodstvenom informacionom sistemu.
Sistem internog nadzora koji ukljucuje sve mere pažnje usmerene na sprecavanje grešaka
prekomernih troškova i prevare, proverava i obezbeduje pouzdanost informacija. Kljucni zadatak
internog nadzora jeste da kontroliše sve delove preduzeca da li dosledno redukuju poslovnu
politiku usvojenu na pocetku poslovnog perioda, kao i da o tome podnose informaciju
menadžmentu privrednog društva.
Seminarski rad Finansijska kontrola
6
obezbedenje, koliko je to prakticno moguce, redovnog i efikasnog obavljanja njenog poslovanja.
ukljucujuci poslovanje politike uprave, zaštitu sredstava, sprecavanja prevare i greške, tacnost i
kompletnost racunovodstvenih evidencija i blagovremenu pripremu pouzdanih finansijskih
informacija.
U sve poslovne aktivnosti preduzeca je utkan sistem interne kontrole i njegovo postojanje je usko
vezano za obavljanje poslovne delatnosti. Efikasno poslovanje, finansijsko izveštavanje i
uskladenost su tri osnovne kategorije ciljeva menadžmenta preduzeca. Važni ciljevi kontrole
operacija, aktivnosti redovnog poslovanja, su precizne informacije radi donošenja internih
odluka i zaštite sredstava. Ako nisu adekvatno zašticeni kontrolama, fizicka sredstva,
nematerijalna sredstva, važni dokumetni i evidencije kompanije mogu da budu ukradeni,
zloupotrebljeni ili slucajno uništeni. Polazeci od cinjenice da menadžment kompanija ima
zakonsku i profesionalnu odgovornost da obezbedi da informacije budu pripremljene pošteno, da
budu tacne i u skladu sa racunovodstvenim standardima, važne su i finansijske kontrole.
Preduzeca su u obavezi da postupaju u skladu sa raznim zakonima i propisima, ukljucujuci i
zakon o preduzecima, zakon o porezima, kao i propise o zaštiti prirodne sredine.
Za internu kontrolu odgovorni su svi u organizaciji: menadžment, upravni odbor, interni revizori
i ostalo osoblje. Najodgovorniji je izvršni direktor koji treba da preuzme nadležnosti nad
sistemom interne kontrole, tj. da vodi i daje direktive višim menadžerima. Najvecu mogucnost da
identifikuje i ispravi pokušaje mendžmenta da se stavi iznad kontrole i zanemari ili spreci
komunikaciju sa potcinjenima ima upravni odbor, cija je glavna obaveza da obezbedi
rukovodenje, davanje direktive i nadgledanje.
Nešto jednostavnija definicija internih kontrola ih oznacava kao skup mera koje preduzima
menadžment u smislu ostvarivanja poslovnih ciljeva. Pomenute mere se mogu definisati i
grupisati na sledeci nacin, i to:
zaštita imovine (sredstava) od preteranog trošenja, neefikasne upotrebe i mogucih
prevara;
obezbedenje pouzdanosti racunovodstvenih podataka;
dosledna realizacija poslovne politike u svim delovima privrednog društva;
ocenjivanje rada sektora, zaposlenih i menadžmenta.
Informisanje i uveravanje mendžmenta da se svi delovi preduzeca pridržavaju osnove poslovnog
plana i poslovne politike u analiziranom poslovnom periodu, smatra se temeljnim zadatkom
internog nadzora. Da bi bila sposobna informisati mendžment preduzeca o tome da li svi
segmenti preduzeca deluju u skladu sa politikama i planovima mendžmenta, interna kontrola
mora da bude organizaciono i licno ciljno struktuirana. Interna kontrola je, u stvari, svojevrsni
studij racunovodstvenog sistema koji sadrži raznovrsnost i bogatstvo evidencija, izveštaja,
dokumenata i postupaka o poslovnim transakcijama o preduzecu.
Od pet medjusobno povezanih komponenti, proisteklih iz načina na koji menadžment vodi
preduzece, sastoji se interna kontrola, i to: kontrolno okruženje, procena rizika, kontrolne
aktivnosti (procedure), informacija i komunikacija i nadgledanje i praćenje.
