Ekonomska politika Evropske unije

Uvod

Ekonomska politika je skup aktivnosti koje preduzima država a usmerava ih na realizaciju najvažnijih privrednih ciljeva.  Raspoloživim merama i instrumentima ekonomske politike, država čini napore da aktivnosti privrednih učesnika usmeri u željenom pravcu, na koji način se realizuju kratkoročni i dugoročni društveno-ekonomski ciljevi. Na osnovu najnovijih spoznaja ekonomske nauke, savremena država čini napore da brojnim i najraznovrsnijim merama kreira adekvatnu ekono-msku politiku. Kao posebna oblast nauke, ekonomska politika se bavi istraživanjem instrumenata i mera pomoću kojih se ostvaruju definisani ekonomski ciljevi.
U planiranju svojih aktivnosti ekonomska politika svoje polazište ima u savremenoj makroekonomskoj analizi i na nju se neposredno oslanja. Ekonomska politika podrazumeva posredne metode delovanja na tok privrednih procesa. Suština njenog angažmana nije direktno pomeranje resursa na poželjne upotrebe nego delovanje na subjekte koji raspolažu resursima i donose odluke o pravcima njihovog angažovanja. “Shvaćena kao skup postupaka i akcija koji imaju karakter posrednog upravljanja ekonomska politika pretpostavlja da su ispunjeni određeni uslovi.Oni se sastoje u respozivnosti privrednih subjekata, koji autonomno odlučuju u jednom privrednom ambijentu, na upravljačke impulse koje ekonomska politika emituje putem svojih mera i akcija. Za to je potrebna dovoljno jaka motivacija subjekata odlučivanja da dostignu što veće vrednosti svojih funkcija cilja, kao i njihova sposobnost da biraju odluke i formulišu politiku koja je najviše na liniji takve optimizacije“.  Dakle, instrumentima i merama ekonomske politike država kreira ponašanje učesnika u ekonomskom životu, odnosno ona u uslovima tržišnog načina privređivanja ne ograničava slobodu izbora učesnika u ekonomskim procesima. Slobodu učesnika u ekonomskom životu bitno determiniše privredni i pravni ambijent koga u značajnom stepenu oblikuju upravo instrumenti ekonomske politike.

1. Atributi ekonomske politike

U najopštijem smislu, reč politika odnosi se na principe kojim se rukovodi neka akcija usmerena na realizaciju precizno definisanih ciljeva. Definisanje tih principa podrazumeva određivanje nosilaca akcije, kao i ciljeva, mera, sredstava pomoću kojih se postavljeni zadaci ostvaruju.  Rečju, ekonomskom politikom država kontroliše ekonomske aktivnosti. Osnovni atributi ekonomske politike su: 1) nosioci, 2) ciljevi, 3) instrumenti i 4) mere.
1) Nosioci ekonomske politike su subjekti koji donose mere i realizuju zacrtane ekonomske ciljeve. U najširem smislu, to su državni i paradržavni organi, a ređe političke partije i ostale političke i interesne grupe koje imaju uticaja na proces donošenja najrazli-čitijih ekonomskih odluka. Neke od ovih institucija mogu donositi ekonomske odluke koje su obavezne samo za svoje članove.
2) Ciljevi ekonomske politike su poželjna stanja ekonomskog sistema, kao što su puna zaposlenost, stabilne cene, preraspodela dohotka. Mogu biti: nezavisni, komplementarni, konfliktni, kratkoročni, dugoročni. Nezavisni su oni kod kojih ostvarenje jednog ne dovodi u pitanje realizaciju drugog cilja. Kod komplementarnih ostvarenje jednog doprinosi delimi-čnoj ili potpunoj realizaciji drugog cilja. Ilustracije radi, izraženija stopa privrednog rasta uslovljava manju nezaposlenost, Konfliktni su oni ciljevi kod kojih ostvarenje jednog cilja otežava ili onemogućava ostvarenje drugog cilja. Primera radi, povećanje izvoza uz isti obim proizvodnje uslovljava lošiju snabdevenost domaćeg tržišta. Kratkoročni ili operativni ciljevi su neizostavna komponenta tekuće ekonomske politike. U grupu kratkoročnih ciljeva ekonomske politike moguće je navesti stabilnost cena, poboljšanje platnog bilansa zemlje i tome slično. Najvažniji dugoročni ciljevi ekonomske politike se odnose na privredni rast, povećanje ekonomske efikasnosti, smanjenje neravnomernosti u raspodeli dohotka, poveća-nje međunarodne konkurentnosti i tako dalje.