Академија васпитачко медицинских струковних студија Крушевац
Одсек Ћуприја
ЗАВРШНИ РАД
Област: Фармацеутска пракса
Тема: Улога фармацеута
Ментор: Студент:
Beograd , 2022.године
1.Увод
Апотека је здравствена установа у којој се обавља фармацеутска здравствена
делатност на примарном нивоу. То је место где се израђују/испитују лекови и врши се
њихово издавање пацијентима-корисницима апотеке. Апотека се састоји из дела за
издавање, складиштење и магистралног дела за израду лекова. Данас су апотеке
пацијентима најдоступније здравствене установе за добијање информација о лековима
и решавању здравствених проблема.
Лек је хемијска супстанца која се користи за терапију болести, спречавање
патолошких стања или постављања одређене дијагнозе. У апотекама се могу подићи
лекови који се издају на рецепт (лекови које прописује лекар), лекови који се издају без
рецепта (лекови који имају малу токсичност и велику терапијску ширину-отс
препарати), лекови са специфичним режимом издавања као и традиционални и
хомеопатски лекови, однсоно галенски и магистрални лекови.
Традициона улога фармацеута у припреми, дистрибуцији и издавању лекова се
померила ка пружању квалитетне фармакотерапијске услуге а експертно поље,
примарно утемељено на хемији лекова се померило ка правилној употреби лекова.
Акценат је на фармацеутској здравственој заштити као делатности усмереној на
пацијенту где фармацеут преузима одговорност за оптимизацију целокупне
фармакотерапије пацијента и истих разлога је битно да апотека поседује простор за
поверљиве разговоре између пацијената и фармацеута.
Поред знања комуникација је важан сегмент професионалне активности
фармацеута. Поруке упућене пацијенту требају бити релавантне, тачне и за пацијента
разумљиве. Реторика фармацеута мора бити у складу са моралним начелима струке.
Фармацеут је дужан да изгради етички адекватан однос са пацијентом нарочито за нека
деликантна питања. Једнако важно је и задовољство пацијента пружено здравственом
услугом фармацеута како афективно, тако и бихејвиорално и когнитивно.
Фармацеути могу утицати да пацијенти боље схвате своје проблеме, да делују
превентивно и да поштују терапију, а свако поштовање терапије доводи до оздрављења.
2.2.Индивидуални приступ болеснику
Индивидуални приступ болеснику је основа рационалне терапије у циљу
постизања максималног терапијског ефекта уз минималне нежељене ефекте. Поједини
лекови и одређене популације пацијената захтевају посебну пажњу при избору и лека и
дозе. Процена овог индивидуалног приступа фармацеута обухвата редовно праћење
здравственог стања пацијената.
2.3.Идентификовање фактора ризика везаних за болесника и/или лек
Овим се поступком отклања ризик да лек испољи нежељено дејство. Лекове,
превентивно треба употребљавати само када очекивана корист надмашује ризик од
примене. Нежељени ефекти лекова се могу свести на минимум употребом
најбезбеднијих лекова из терпијске групе, оптимизацијом дозе и променом начина
примене.
2.4.Пружање савета и информација о лековима
Пружање савета и информација о лековима представља темељ клиничке праксе
фармацеута. Давање објективних информација о фармакотерапији дефинише се услуга
фармацеута са аспекта индивидуалног приступа болеснику као и са аспекта формирања
политике прописивања и израде листе лекова.
2.5.Повећање степена сарадње болесника са здравственим
стручњацима
Степен поштовања упутства лекара или фармацеута представља услов за
ефикасност и безбедност терапије. Последица ниског степена комплијансе је повећан
морталитет и морбидитет, као и повећано оптерећење здравстевног фонда. Фармацеут
поседује знање и вештине да идентификује могуће разлоге ниског степена комплијансе
и важно је да упозна болесника са значајем редовне терапије, последицама
непоштовања терапије и правилне употребе лекова.
2.6.Формирање листе лекова, клиничких и терапијских протокола и
њихова примена у клиничкој пракси
Директан приступ информацијама о употреби лекова у пракси као и
информације о лековима доприноси изради наведених докумената јер је некад потребно
одступити од прихваћене листе лекова због специфичне потребе појединих пацијената.
2.7.Евалуација употребе лекова
Циљ је унапређење квалитета овог процеса безбедности и ефикасности
употребљених лекова са трошковима. У евалуацији употребе лекова фармацеут је
координатор у мултидисциплинарном тиму здравствених стручњака. Оваквим
системом процене су обухваћени лекови са малим терапијским индексом, лекови
високе цене или они који се често прописују и проузрукују велике трошкове на
годишњем нивоу.
2.8.Образовање и саветовање болесника
Саветовање пацијента је важан сегмент у фармацеутској пракси. То је
интерактиван процес, лицем у лице са болесником. Важно је дати пацијенту
информацију о правилној примени лекова и дати пацијенту прилику да поставља
питања у вези примене и дозирања лекова лекова и о осталим детаљима терапије.
2.9.Промоција здравља и превенција болести
Промоција здравља је процес и активност у циљу упознавања, саветовања и
едукације становништва са потребом и начинима одржавања и унапређења здравља.
Превенција болести је активност која има за циљ елиминацију или умањење
могућности за појаву болести.
5) Значајне интеракције са другим лековима и храном
6) Начин чувања лека
1)Доза лека: Појединачна доза лека није фиксна и она има своју ширину. Важно
је да максимална терапијска доза буде максимална толерантна доза. Некада се лек даје
1х дневно па се појединачна доза лека поклапа са дневном дозом. НПД дакле
представља количину лека са повољним терапијским учинком а која не изазива
токсичне појаве. МДД је највећа количина лека која узета у интервалу од 24 часова не
узрокује токсичне ефекте. Треба обратити пажњу на ударне дозе које се дају као
почетне а неколико пута су веће од уобичајених појединих доза.Дејство лека директно
зависи од величине дозе.
2)Начин употребе: Лекови се примењују на различите начине а апликација
зависи од тога да ли лек треба да делује локално или системски. Најважнији путеви
примене су орални, парентерални (важан је за болничке услове), инхалациони,
сублингвални и примена на епителне површине (кожа, рожњача, вагина, назална
слузница и сл).
3)Временски интервал између појединачних доза: Појединачне дозе које се дају
у току једног дана треба правилно временски распоредити да би се избегла кумулација
лека са једне стране односно пад концентрације лека испод терапијске са друге стране.
Битна је фреквенција давања доза такозвано дозирање а пожељно је да режим дозирања
буде што једноставнији. То је важно због одржавања сталне терапијске концентрације
лека. Зато се дневно уношење лека одређује узимањем појединих доза у правилним
временским размацима на сваких 6, 8 или 12 часова.
4)Нежељене реакције: Увек постоји могућност да се јави нежељена реакција на
неки састојак лека. Нежељена реакција је свака ненамерна реакција на лек односно
сваки токсични или нежељени ефекат лека који се испољио при примени уобичајене
дозе лека, за човека ради профилаксе или терапије. Најчешћа нежељена дејства су:
наузеја, дијареја, повраћање, оспе, свраб, хиперкалемија а најопасније су: аритмије
срца, едем плућа, крварења, хипотензија и друга.. Правилном употребом лекова се
много нежељених дејстава може избећи.
