VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU
EKONOMIJU I PREDUZETNIŠTVO
BEOGRAD
SEMINARSKI RAD
Predmet: Elektronsko poslovanje
INTERNET PROTOKOLI I APLIKACIJE
Mentor:
Student:
Prof. dr Jovan Živadinović
Mladen Todorović
Br. indeksa 203-071-09
Beograd, maj, 2010.
I INTERNET PROTOKOLI I APLIKACIJE
1. INTERNET PROTOKOLI
1.1. Pojam interneta i njegov razvoj kroz istoriju
Internet je globalna računarska mreža. Pre svega, pojam internet znači mreža
unutar mreže, ili interna konekcija između više računara. Strukturno postoje male mreže
koje se međusobno vezuju, i time čine ovu strukturu. Internet se sve više naziva globalnom
mrežom informacija (velika internacionalna – globalna baza podataka). Broj računara na
internetu je vrlo teško proceniti. Količina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna, i
teško je proceniti i prikazati realno kolika je ona zaista.
Već od prvih dana pa sve do danas, internet je proslavio mnogo „rođendana“, ali
koji je pravi teško će se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde da je
to 1961. godina kada je dr Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put objavio rad o
packet-swiching tehnologiji. Neki navode 1969. godinu kao godinu rođenja interneta jer je
tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo Advanced Research Project Agency Network,
poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj komunikacija i komandne mreže koja bi
mogla da preživi nuklearni napad od potencijalnog neprijatelja. Sedamdesete godine
donele su nekoliko veoma važnih otkrića koja su obeležila razvoj interneta kakvog danas
poznajemo, a potom se dogodilo i odvajanje ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u javni
istraživački projekt. Verovatno je najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža
prešla sa NCP-a (Network Control Protocol) na TCP/IP (Transmission Control
Protocol/Internet Protocol), što je značilo prelazak na tehnologiju kakva se i danas koristi.
Protokoli su standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže, a
1983. godine manje od 1000 računara je bilo spojeno sa ARPANET koristeći relativno
primitivni Network Control Protokol, koji je uprkos mnogim ograničenjima, bio
upotrebljiv u malim mrežama, ali nije bio dovoljno fleksibilan za širu upotrebu. Kako se
ARPANET eksponencijalno povećavao, primećeno je da je potreban opštiji pristup
komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i stvarana sve
komplikovanija mreža računara.
Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je
rekao: „Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikim mrežama sa velikim brojem
4
računara, protokol koji će nositi Internet budućnosti“, što je značilo da mora biti fleksibilan
kako bi različite mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju
2
.
Naime već je tada bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od
velikog broja manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi
informatičke zajednice želeli su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open
System Interconnection Protocol. ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u
nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka kako bi uverio „neverne Tome“ da se
NCP može isključiti po želji.
Vinton Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre
1983. Godine. Tačno 10 godina ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledećih godina
su se razvijali i usavršavali detalji protokola koji će promeniti istoriju. Implementacija
TCP/IP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme trajala je skoro 5 godina, dok je na
ARPANET bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je pojednostavio detalj što su mnogi
računari koristili Packet Radio i Packet Satellite koji su već nekoliko godina radili sa
TCP/IP protokolom.
1.2. Internet protokol
Kompleksna komunikaciona infrastruktura interneta se sastoji od njegovih
hardverskih komponenti i sistema programskih slojeva koji kontrolišu brojne aspekte
njegove arhitekture. I ako se hardver može koristiti kao podrška drugim (različitim)
programskim sistemima, dizajn i rigorozna standardizacija procesa programske arhitekture
interneta je ono što ga karakteriše.
Odgovornost za arhitektonski dizajn programskog sistema interneta je poveren
Internet Engineering Task Force (IETF) agenciji. Rezultati i gotovi standardi se objavljuju
u Request for Coments (RFC) delu koji je dostupan na sajtu IETF-a. Principijalni metodi
mreže koji omogućavaju rad interneta se nalaze u seriji RFC-a koji konstituišu internet
standarde. Ovi standardi opisuju sistem koji je poznat kao paket internet protokola
(Internet Protocol Suite), poznatiji kao TCP/IP model. To je takav arhitekturni model koji
deli metode komuniciranja u slojevne sisteme protokola (RFC 1122, RFC 1123). Slojevi
korespondiraju sa okruženjem u skladu sa funkcijom koju obavljaju. Na vrhu svega se
nalaze softverske aplikacije (Application Layer), kao što je npr. web pretraživač (Web
Browser), a ispod se nalazi prenosni sloj (Transport Layer) koji povezuje aplikacije sa
različitim host-ovima (domaćinima) putem mreže (npr. klijent-server arhitektura).
2
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Internet
(datum pristupa: 24.05. 2010.)
5
program koji prihvata konekcije na standardnom FTP portu i da takođe razume komande
protokola FTP (tzv. FTP server ili FTP demon). Kada se veza uspostavi, klijentski program
šalje korisničke komande serverskom programu, koji ih obavlja i šalje odgovor. Taj
odgovor može biti poruka da je komanda uspešno obavljena, datoteka koja je zahtevana ili
poruka o grešci. Kada FTP klijent uputi komandu FTP serveru, FTP server odgovara
trocifrenim brojem, koji predstavlja kod odgovora. Kodovi su određeni FTP standardom i
koriste se radi brže razmene podataka, a klijentski programi najčešće interpretiraju ovu
poruku za korisnika na njemu razumljivom jeziku. Na osnovu odgovora korisnik zna da li
se komanda izvršila uspešno i kako da nastavi rad.
Programi koji implementiraju FTP protokol i dozvoljavaju krajnjem korisniku da
uspostavi konekciju i vrši razmenu datoteka sa udaljenim računarima se zovu FTP klijenti.
U početku razvoja Internet tehnologije ovi programi su bili vrlo prosti i dozvoljavali su
samo direktan unos FTP komandi. Vremenom, uz razvoj grafičkog interfejsa, ovi programi
su postali komforniji za rad i krajnji korisnik više ne mora da zna komande da bi koristio
protokol, nego sistemom prozora i menija zadaje zahteve. Na tržištu se nalazi mnoštvo
komercijalnih kao i besplatnih programa, a najčešće dolaze i uz sam operativni sistem.
1.3.2. HyperText Transfer Protocol (HTTP)
HyperText Transfer Protocol (HTTP – protokol za prenos hiper-tekst datoteka) je
mrežni protokol koji pripada programskom sloju TCP/IP modela. Predstavlja glavni i
najčešći metod prenosa informacija na web-u. Osnovna namena ovog protokola je
isporučivanje HTML (HyperText Markup Language) dokumenata, tj. web stranica. Razvoj
i standardizaciju HTTP protokola nadgledaju W3C i Internet Engineering Task Force
(IETF).
HTTP je protokol za komunikaciju između servera i klijenta, koji funkcioniše po
principu zahtev/odgovor. HTTP klijent, koji je najčešće web pretraživač (Web Browser),
inicira prenos podataka nakon što uspostavi TCP/IP vezu s udaljenim web serverom na
određenom portu. Server konstantno osluškuje zahteve na određenom mrežnom
komunikacijskom portu (tipično je to port 80), čekajući da se klijent poveže i pošalje svoj
zahtev. Zahtev se sastoji od osnovne HTTP komande (čija je sintaksa propisana
standardom i koja se sastoji od naziva komande, imena traženog dokumenta i verzije
podržanog HTTP-a) i zaglavlja koje se sastoji od određenog broja redova teksta koji bliže
određuju aspekte zahteva. Na primer:
7
