Miodrag Vujačić Mirski

U modernizmu sve je bilo postavljeno na “glavu”. Ne znamo ni za jedan pokret ili školu 20.veka koja je istrajavala u radikalnim idejama više od nekoliko godina. Tridesetih godina u slikama Vlamenka i Derena nisu se prepoznavali tragovi fovizma. Ko se više i brže menjao od Pikasa? Ali menjajući sebe, Pikaso je menjao i tokove umetničke istorije. Danas svaki slikar dobro zna da insistirati na jednoj poetici (a u ime neke doslednosti) vodi u manir ili u anahronizme. Ko, međutim, podstiče tendenciji čestih promena? Tržište i galerije izvlačeći profit? Izuzev osamdesetih godina i “nove slike” ključ odgovora nije tu. Svaka umetnička pojava ima svoje vreme trajanja, zavisno od ideje kojima služi. U Firenci u doba Medičija dvadesetak slikara i vajara mogli su mirno i natenane da izgrađuju jedan stil. Danas u svetu ima na milione školovanih umetnika i ako je sve na neki način ograničenog trajanja, proces “trošenja” slikarskih škola, likovnih pojava, ideja trajaće duže kroz rad dvadesetak stvaralaca, nego kod pojava koje obuhvataju aktivnost stotine hiljade umetnika.