Reciklaža plastičnog otpada

Plastika je naziv za niz sintetičkih ili polusintetičkih proizvoda polimerizacije. To su uglavnom laka, providna jedinjenja koja teško provode struju. Plastika je danas široko rasprostranjena u proizvodnji motornih vozila, tekstila, boja, lepkova, cevi, proteza, igrački, nameštaja, diskova (CD, DVD). Plastika može biti: termoplastika (koja može iznova da se oblikuje u nove oblike) i termoreaktivna plastika (koja može samo jednom da se oblikuje).U najčešću vrstu plastike spadaju: PET – polietilen tereftalat (koja se koristi za izradu plastičnih flaša za sokove), zatim PVC – polivinilhlorid (od koje se najčešće prave cevi i creva), PE – polietilen, PP – polipropilen, polikarbonati, polistiren itd.
Plastični materijali se već godinama sve više upotrebljavaju za izradu ambalaže, iako predstavljaju problem sa aspekta zaštite životne sredine, i dalje su u širokoj upotrebi u svim sferama ljudskog delovanja i života. Razlozi za sve veću primenu su mnogobrojni. To su, između ostalih, niska cena sirovina, mala masa i različite mogućnosti prerade. Osim toga, specifični utrošak energije (utrošak energije po jedinici upakovanog proizvoda) pri proizvodnji plastičnih materijala, koji se koriste za izradu ambalaže, mnogo je manji nego što je pri proizvodnji na pr. stakla ili aluminijuma. Rešavanje problema plastičnog otpada se najčešće završava njegovim odlaganjem na deponije, ali nažalost, zbog ljudske nebrige i van deponija.
Deponije velikog broja gradova i u razvijenim zemljama praktično su popunjene, a nove se zbog visokih cena ne grade odgovarajućom brzinom. Ovakav način uklanjanja otpada je naročito nepovoljan za plastični ambalažni otpad iz više razloga: zauzimanje velikog prostora zbog voluminoznosti, nerazgradivost tih materijala pod uticajem atmosferilija i odlaganje korištenja sirovina i energije vezane u polimerima na neodređeno vreme.

1. RECIKLAŽA PLASTIČNOG OTPADA

Plastika je polimer. Polimeri su dugi lanci molekula koji se ponavljaju, a sastavljeni su od ugljenika i vodonika. Plastiku je izumio Alexander Parkes, 1860. godine, ali je svoju popularnost stekla tek nekoliko poslednjih decenija. Možemo je modelirati i gnječiti u različite oblike, ili izvlačiti u duge niti koje se koriste u tekstilnoj industriji. Čvrsta je, sigurna, lagana, a može se reciklirati i ponovo iskoristiti.
Plastične mase se mogu podeliti u dve glavne grupe: termoplastični materijali i termoreaktivni materijali ili duroplasti. Termoplastične mase – grijanjem omekšaju, a hlađenjem se vraćaju u prvobitno stanje (npr. polivinilklorid, polietilen, polistiren). Sastoje se od vrlo dugih molekula s ravnim lancima (linearni polimeri).