Wireless mreže

Ovaj seminarski rad se bavi Wi-Fi tehnologijom, primenom i sigurnošću Wi-Fi mreža. Institut inženjera elektrike i elektronike – Internacionalno telo IEEE, 1997. godine donosi specifikaciju 802.11 standarda, zato što je primećeno da se već počelo dešavati ono što se pre počelo dešavati i u početku razvoja LAN mreža. Dakle, to je nedostatak standarda – koji je doveo do toga da proizvođači prodaju međusobno nekompatibilnu opremu.
Masovno prihvatanje standard je doživeo nakon 1999. kada se prihvata mnogo brži 802.11b standard i 2003. kada se prihvata 802.11g standard, koji je prvi doneo sasvim prihvatljive brzine, kao i omogućio rast gradskih javnih 802.11 mreža. Manjih problema sa kompatibilnošću i dalje ima, ali certificiranje bežičnih proizvoda sa etiketom “Wi-Fi CERTIFIED”od strane Wi-Fi Alliance polako dovodi do uklanjanja straha kupaca od kupovanja nekompatibilne opreme. Sam pojam Wi-Fi nije skraćenica, već trgovačko ime.
Iako je u početku Wi-Fi planiran za korištenje u mobilnim telefonima, laptop-ovima i sličnim prenosnim uređajima, unutar kuće i kancelarije, uskoro je postalo jasno da je vrlo iskoristiv i za stone računare, te je prihvaćen i od brojnih amatera i profesionalaca za povezivanje udaljenih mreža i računara bez iznajmljivanja (uglavnom preskupih) unajmljenih vodova. Takođe, sve je popularnija ugradnja 802.11x spojivosti u konzumentske uređaje tipa igraće konzole, kućne multimedijalne centre, pa sve do satova i automobila. Masovnijim prihvatanjem širokopojasnog pristupa Internetu (preko kablovske televizije i ADSL-a) dolazi do stvaranja kućnih, manjih i većih gradskih mreža kojima je jedna od funkcija deljenje Internet veze. Štaviše, nekima je taj način jedini na koji mogu ostvariti širokopojasni pristup tamo gde inače nije moguć – iz raznih birokratskih i tehničkih razloga (koji su uglavnom plod tromosti nekih telekomunikacijskih kompanija u prihvatanju novih tehnologija).