UNIVERZITET UNION – NIKOLA TESLA
FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE I PRAVO
SEMINARSKI RAD IZ
MAKROEKONOMIJE
Tema:
Ekonomski aspekti pravne države
Mentor: Branko Tešanović Student: Zamahajev Marko
Br.indeksa: I0492-16
Smer: Pravo
Trstenik, Septembar 2017.
često vodi u tiraniju, a da je umesto takve vladavine ljudi gotovo uvek i u skoro svim
okolnostima bolja vladavina zakona. Uz to, on dodaje da ti zakoni nisu tvorevina ljudskih
strasti, već razuma i da upravo oni jedino mogu da omoguće mirnu i periodičnu promenu
ljudi na vlasti, a bez takvih promena opet nema pouzdane brane protiv uspostavljanja
tiranskog poretka. Najkraće rečeno, veli Aristotel, „zahtevati da vlada zakon znači
zahtevati da vlada bog i zakoni, a zahtevati da vlada čovek znači dopustiti i životinji da
vlada, jer požuda je nešto životinjsko a strast kvari i najbolje ljude kada su na vlasti“
(Aristotel, Politika, III, 1286a – IV 1292a).
U ovim se Aristotelovim idejama, kao uostalom i u idejama mnogih potonjih autora (od
Cicerona do Tome Akvinskog) prepoznaje lajtmotiv onoga što predstavlja suštinu ideje
moderne pravne države, kao država u kojoj vlast nije arbitrerna i nesputana, već je
zasnovana na pravu i njime ograničena. Međutim, da bi se pravna država pojavila kao
celovit teorijski koncept i još važnije kao uspešna praksa, biće potrebno da prođu mnogi
vekovi od vremena kada je Aristotel pisao svoja dela. Što se teorije tiče, taj će trenutak
doći kada Imanuel Kant napiše svoja najznačajnija dela iz političke filozofije i filozofije
prava. Naime iako je termin "pravna država" skovan tek početkom devetnaestog veka
(Adam Miler) i iako su ideju definitivno uobličili u drugoj polovini toga veka Mol i
Gnajst, nju zapravo jasno začinje Kant svojim gledištem o pravu kao sredstvu za
očuvanje ljudske slobode i o državi čija je osnovna svrha da garantuje ostvarenje takvog
prava (slobodnije rečeno, da bude
pravna država
).
Kant
Da bi se doprlo do teorijske osnove ideje pravne države (Rechtsstaat) i do njenih
suštinskih odlika neophodno je, dakle, osvrnuti se ukratko na Kantovu političku i pravnu
filozofije. Kako u najkraćem izgleda to Kantovo gledište?
Bit čoveka je sloboda njegovog samoodređenja. Međutim, pre uspostavljanja država ili
tzv. građanskog stanja, ta sloboda se ispoljava kao divlja i nesputana i stoga
samorazarajuća za ljudsku "zajednicu". Stanje u kojem ljudi imaju ovu razobručenu
slobodu, lišenu svake pravne prinude Kant je nazvao prirodnim stanjem. Kant je prirodno
stanje opisao kao stanje sveopšte nesigurnosti, neprava i latentnog ili stvarnog rata svih
protiv sviju. Ovo stanje u samome sebi sadrži i najjači impuls za sopstveno
prevladavanje: stalna smrtna opasnost i strah ljudi za vlastiti život tera ih da iz takvoga
stanja izađu. Da bi to učinio čovek mora svoju divlju, spoljašnju slobodu napustiti da bi
je ponovo zadobio, ali ovaj put u jednoj "zakonitoj zavisnosti, tj. u jednom pravnom
stanju" koje garantuje država svojom prinudom. Država, prema tome, jeste sjedinjavanje
mnoštva ljudi pod pravnim zakonima (Kant, Metafizika morala, § 45). Ovo sjedinjavanje
označava prelazak iz prirodnog u tzv. građansko stanje, u zajednicu slobodnih ljudi koji
se nalaze pod vlašću spoljašnjih zakona na koje su oni dali svoj pristanak. Država
ostvaruje svoju svrhu – a to je garantovanje najveće moguće slobode pod opštim
zakonima - samo ako donosi takve zakone za koje su građani dali svoj pristanak. Kant,
međutim, insistira da ovaj "pristanak" bude i opipljiv, realno sprovodiv kroz
odgovarajuću proceduru donošenja zakona, jer je legitimna jedino država koja počiva na
faktičkom zakonodavstvu naroda. To je dakle država "u kojoj važi princip većine, i u
kojoj (u velikim državama) predstavnici naroda donose zakone umesto svih".
Samo je dakle pravna država ta koja ostvaruje svrhu države i prava uopšte, tj. čuva ljude
od međusobnih sukoba i osigurava da svak uživa svoju slobodu na način koji je u skladu
sa slobodom svih ostalih. Dakle, samo pravna država čini mogućom našu slobodu u
zajednici s drugim ljudima. Jer, ako je naša sloboda ograničena putem tuđe samovolje,
onda je reč o prinudi koja slobodu potpuno ukida. Međutim, ako se naša individualna
sloboda potčini opštem zakonu za koji je pojedinac dao svoju saglasnost, onda iako je i
ovde reč o prinudi, to nije ukidanje naše slobode, već njeno sapostojanje s istom takvom
slobodom drugih pod vladavinom zakona (prava) s kojom smo se saglasili.
Na taj način iz Kantovih postavki zapravo proizilazi da je pravna država neposredan
produkt težnje da se ostvari ideje slobode i štaviše da je ona nužan uslov njenog
ostvarenja u građanskom stanju. Tu temeljnu misao svoje pravne filozofije Kant je
formulisao sledećim rečima:
"Jedan ustav koji bi zajemčavao
najveću ljudsku slobodu
putem zakona koji bi činili da
sloboda svakog pojedinca može
postojati zajedno sa slobodom svih drugih ljudi ...
jeste
Pravna država kao zakonska država
U najopštijem smislu reči, pravna država je ona u kojoj su svi akti i odluke državnih
organa doneti u skladu s pravnim normama. Ovaj princip delovanja države naziva se i
principom zakonitosti. Postoji šire i uže značenje principa zakonitosti (koja zapravo
predstavlja srž zakonske države). U širem značenju zakonitost znači
usklađenost sa
zakonom
(kao najvišim opštim pravnim aktom – jer i ustav je samo jedna vrsta zakona,
tzv. osnovni zakon) svih pravnih akata i materijalnih radnji pre svega državnih organa, a
onda i građana. U užem smislu ona znači da svi pravni akti manje pravne snage moraju
biti doneti na osnovu akata veće pravne snage (ne samo zakona), tj. da ne smeju biti
ultra
vires
(lat. doneti u prekoračenju nadležnosti)
.
U ovom smislu koji je relevantan za ustrojstvo pravne države, načelo zakonitosti se
naročito odnosi na administrativne (upravne) akte i uopšte na sve intervencije izvršne
vlasti u društvenu, a naročito u privatnu sferu u kojoj su na neposredan način uključeni
interesi pojedinca. U početku borbe građanske klase za uspostavljanje pravne države ova
njena dobra strana – da je ona zakonska država – je bila i najjači motiv te klase da se za
nju bori. Ona je u konkretnim istorijskim prilikama označavala jasan raskid s praksom
takozvane policijske države koju je na političkoj pozornici zamenila upravo ideja pravne
države. A ideja i praksa policijske države temeljile su se u osnovi na svemoći i
arbitrernosti izvršne vlasti i na njenom delovanju u skladu s državnim razlogom i
načelom celishodnosti, a ne u skladu sa zakonom i pravom. Dakle, načelo zakonitosti
podrazumeva, kada je reč o pravnoj državi, relativno sveobuhvatan sistem opštih pravnih
normi, koje nisu "privremena, neočekivana zapovest nadmoćnog ili nalog koji se tiče
određenog lica, već trajno, jednoobrazno i opšte pravilo" (Blekston). Ove norme po
pravilu donose predstavnički organi i njih je izvršna vlast dužna da poštuje, delujući pre
