Vlada kralja Aleksandra Obrenovića 1893 - 1903.
Maturski,
seminarski
i
diplomski
radovi
iz
istorije.
Kralja Aleksandar Obrenović (Beograd, 14. avgust 1876 – Beograd 11. jun 1903) je bio srpski
kralj, poslednji iz dinastije Obrenović. Kralj Aleksandar Obrenović je bio sin kralja Milana i
kraljice
Natalije
Obrenović..
Aleksandar Obrenović je stariji sin kralja Milana, rođen u jednom porodilištu koje je finansirao
lično kralj Milan. Brigu o mladom Aleksandru je isključivo vodio kralj Milan. Po uzrastanju
mladog kraljevića, kralj Milan je naredio da se pošalje na školovanje u Pariz o njegovom trošku.
Zajedno sa mladim kraljevićem tada su se nalazili njemu u pomoć i dva istaknuta prijalatelje
kuće Obrenović – Jovan Ristić i Kosta Protić, koji će kasnije za vreme Aleksandrovog
maloletstva
igrati
ulogu
namesnika.
Na Liceju je stekao solidno obrazovanje, naučio je francuski i ruski jezik. Aleksandar dolazi
ponovo u Beograd 1887. godine sa nepunih jedanaest godina i nalazi se stalno na Dvoru gde o
njegovom vaspitanju brine više guvernanti. Tu je naučio da svira klavir, da piše poeziju, da peca,
da
ide
u
lov.
Za vreme sudbonosnih događaja u zemlji, mladi kraljević se stalno nalazio pored svog oca.
Vladavina Aleksandra Obrenovića je vreme najvećih političkih kriza u Srbiji. Kralj Aleksandar
je menjao vlade i ustave i vladao apsolutistički. Takvom politikom je izazvao protiv sebe sve
slojeve društva. Vrhunac krize bila je njegova ženidba sa dvorskom damom Dragom Mašin, koju
su
Srbi
smatrali
nedostojnom
da
bude
kraljica
Srbije.
U državnom prevratom, ubijeni su kralj Aleksandar i kraljica Draga i time je prekinuta loza
dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Ubistvo je sprovela
organizacija „Crna ruka”, koju je predvodio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. Zločin je počinjen
u
noći
između
28.
i
29.
maja
1903.
godine.
Kao što je već napomenuto kralj Aleksandar Obrenović je često menjao vlade i ustave, što je u
velikoj meri obeležilo njegovu vladavinu. Osim ovoga, njegovu vladavinu je obeležilo i niz
drugih
događaja.
Ipak, ovaj rad će se u nastavku baviti odnosno predmet ovog rada biće samo vlada kralja
Aleksandra Obrenovića u periodu od 1893 – 1903. godine.
Vlada
kralja
Aleksandra
Obrenovića
1893
-
1903
Prvog aprila 1893. godine sedamnaestogodišnji kralj Aleksandar je posle jedne večere u dvoru,
je na zaprepašćenje svih namesnika i članova vlade koji su bili prisutni, uz pomoć izvesnih dvoru
bliskih vojnih lica, izvršio državni udar, proglasio sebe punoletnim i razrešio u isti mah i
namesnike i ministre od njihovih dužnosti. Njihov protest ostao je bez ikakva značaja.
Novu vladu sastavio je bivši kraljev guverner, dr Lazar Dokić, sa nekoliko uglednih radikala.
Ideju o prvoaprilskom udaru mislilo se da je dao kralj Milan ali je bilo malo verovatnih tvrdnji
da
je
to
delo
samo
beogradskih
krugova.
Prvoaprilski državni udar bio je uglavnom dobro primljen zahvaljujući ponajviše radikalima, koji
su se oslobodili liberalskog terora i ponovo došli do vlasti. Oni su veličali gest mladog kralja.
Međutim nisu dovoljno uviđali da je taj udar ustvari teška povreda ustava. Ta povreda koja je
donekle izvedena uz njihovu saradnju i kojom su se oni odma koristili, išla je na njihov politički
račun i mogla im se lako osvetiti. Oni su gubili pravo protesta u slučaju da se takav akt ponovi i
dali
su
mladom
kralju
opasno
oružije
u
rukama.
Mladi kralj bio je neobičniji tip. Svoju mladost proveo je među tuđim licima, lišen i oca i majke,
u senci njihove svađe, koju je i sam imao prilike da sagleda. Otac i majka borili su se za njegovu
ljubav više zbog jačanja svog položaja uz njega nego iz prave roditeljske odanosti prema njemu.
Opredeljujući se čas za jednu čas a za drugu stranu, a osećajuču pozadinu te borbe, mladi kralj je
rano prikupljao u sebi izvestan fond pritvorstva i nepouzdanosti, koji se vremenom sve više
razvijao. Bistar on je nesumnjivo imao izvesne političke okretnosti ali nije imao dovoljno
moralnog uporišta i potrebne stalnosti. Od oca nije nasledio sve mane ali je jedna bila dovoljna
da mu upropasti ceo život. To je odsustvo osećanja mere prema sebi i svojim postupcima. U
osnovi autokrata i sav ličan, on je mislio da može sve što hoće i da je zemlja njegovo bogom
dano nasledstvo kojim on može raspolgati po svojim ćudima. Kralj Milan je bar imao izvesnih
uspeha: dobijanje četiri okruga od Turaka i priznanje nezavisnosti. Kralj Aleksandar nije
međutim imao ni jednog uspeha a u izvesnim momentima ponašao se bezobzirnije nego njegov
otac. Njegova vladavina bila je samo niz dugih kriza koje su se pre ili posle morale završiti
katastrofom.
Njegova saradnja sa radikalima bila je kratka veka. Posle prvog državnog udara došlo je i prvo
gaženje zakona. Nezadovoljan radikalima koji su kao nesumnjiva većina u zemlji hteli da stvarno
vladaju, on je devetog januara 1894. godine pozvao natrag u Srbiju kralja Milana. U ovom
periodu, na čelu države, bila je vlada Save Grujovića, međutim ova radikalna vlada dala je na to
ostavku zbog povratka kralja Milana u Srbiju i počela ljutu borbu. Kada se vratio u zemlju i sam
pogazio svoju datu reč i obaveze, kralj Milan je odmah počeo da utiče na državne poslove. Kralj
je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama ili bolje rečeno s vladama koje su imale
antiradikalski karakrter, dok nije devetog maja 1894. godine ukinut ustav od 1888. godine a
vraćen onaj stari iz 1869. godine. Jasno se govorilo da su radikali zloupotrebili ustavne slobode
dok se privatno i sa najviših mesta naglašavalo da Srbi nisu još bili zreli za te slobode. Stranačka
razdraženost bila je doista velika i Milan Piroćanac bivši predsednik vlade nije bio jedini koji je
ogorčeno pisao i govorio protiv rartizanstva: „Gruba, neobuzdana, samoubilačka stranačka borba
sve je progutala, izvan nje u Srbiji se ništa ne vidi, ni Presto, ni Zemlja, ni Narod. I tako
gledajući na ovu divlju borbu moglo bi se reći da i sam narod srpski u Srbiji ima danas potrebe
da ga ko ujedini jer izgleda da ni on ne predstavlja više narodnu celinu, do tolike je bezumnosti
najsavršeniji savremeni Ustav doterao zemlju, koja nije bila spremna da se s njim razumno
rukuje“. Ocena je, međutim bila suviše preterana. Nesumnjivo je da je stranačkih strasti bilo
previše i da radikali u prvoj opijenosti pobede nisu znali uvek prave mere. Ali krivica nije bila ni
do njih ni do sloboda novog ustava u tolikoj meri, koliko do onih na vlasti koji nisu hteli da vode
račina o narodnom raspoloženju i koji su silom tražili održavanje svojih kombinacija i svoje
volje. Stranački život je bolovao od glavne mane, što njihove vođe sem radikala nisu tražile svoj
oslonac u samom narodu i što nisu mogle da se pomire sa rezultatima koje su donosili slobodni
izbori.
Kralj Milan napustio je Srbiju ponovo u prolećе 1895. godine a u nedelju dana potom vratila se u
zemlju kraljica Natalija u želji da olakša sinu položaj. Dva meseca iza toga, 22. juna, Stojan
Novaković obrazovao je homogenu naprednjačku vladu. Solidan naučenjak i savestan čovek,
Novaković je izneo mladom kralju svu teškoću stvorenog stanja: „Od 9 – og januara 1894.
godine, na ovamo – vlade upravo nije ni bilo; plana u vladavini nije bilo. Pod izgovorom
uzdizanja kraljevskog autoriteta i po nedostatku ma kakva plana u vladanju, ministri su
degradovani na šefove sekcija. „ U interesima zemlje Novaković je tražio reviziju ustava, koji je
bio sredina između onog od 1869 i 1888. godine. U spoljašnjoj politici Novaković je dao jasna
izraza novoj nacionalističkoj ideologiji. Vlada Stojana Novakovića, imala je dakle zadatak
