UNIVERZITET NIKOLA TESLA
Fakultet za poslovne studije i pravo
Seminarski rad
iz
Radnog prava
Tema:
Akti međunarodne organizacije rada kao izvor radnog prava
Student: Predmetni nastavnik
Damir Krnjić
dr Draško Bosanac
I0421-14
Beograd 2014.
2. Stvaranje Međunarodne organizacije rada
Potreba međunarodnog regulisanja uslova rada i radnih odnosa je vrlo stara. Ovo je
logična posledica činjenice da je radnički pokret, po ciljevima i praktičnoj potrebi u realizaciji
tih ciljeva, imao internacionalno obeležje.
Prve ideje o međunarodnom uređenju radnih odnosa potekle su od pojedinaca još
krajem XVIII veka. Smatra se da je prvi ideju izneo francuski ministar, za vreme vladavine
Luja XVI Jacques Necker. On je 1788. godine prvi ukazao na potrebu međunarodnog
uređenja pitanja nedeljnog odmora. Samo međunarodno priznanje ovog prava radnicima znači
i garanciju njegovog postojanja. Početkom XIX veka ideju o međunarodnom regulisanju
uslova rada prihvataju čak i pojedini poznati industrijalci. Oni su videli i svoje interese u
internacionalizaciji ove ideje. Daniel Lengrid je smatrao da je internacionalizacija radnog
prava moćno sredstvo za regulisanje odnosa u konkuretskoj borbi kapitala.
Savremenik industrijske revolucije i nosilac ideja socijalista – utopista Robert Owen je
još 1817. godine najupornije upozoravao tadašnje velesile na potrebu i značaj međunarodnog
uređenja radnih odnosa. On je 1818. godine uputio kongresu Svete Alijanse apel u kome je
tražio međunarodnu zaštitu radnika od „neznanja i ekspoatacije”. Robert Owen se posebno
zalagao za međunarodno regulisanje pitanja zabrane rada dece, ograničenja radnog vremena
itd.
U drugoj polovini XIX veka idejom o međunarodnom uređenju zaštite radnika počinju
da se bave međunarodna radnička uređenja i vlade pojedinih zemalja u Evropi. Prva
internacionala, kao prvo međunarodno udruženje radnika, već je na svom Prvom kongresu
(održanom 1866. godine u Ženevi) ukazala na potrebu izgradnje međunarodnog radničkog
zakonodavstva, jer, uspešna borba u poboljšanju uslova rada radnika i njihove emancipacije
ne može biti lokalni ili nacionalni problem .To je problem koji interesuje sve civilizacione
nacije. Druga internacionala, osnovana 1889. godine, takođe se zalagala za međunarodno
uređivanje radnih odnosa. Pitanje međunarodnog uređivanja radnih odnosa bilo je razmatrano
i na drugim međunarodnim radničkim konferencijama i kongresima.
Na samom kraju XIX i početkom XX veka, naročito veliku važnost za ostvarenje ideje
o međunarodnom uređenju zaštita radnika imao je osnivanje Međunarodnog udruženja za
zakonitu zaštitu radnika 1900. godine kao i donošenje 1905. i 1906. godine prve dve
5
međunarodne konvencije o zabrani noćnog rada žena i o zabrani upotrebe belog fosfora u
industriji šibica.
Nakon I svetskog rata, u uslovima snažnog revolucionarnog vrenja potpomognutog
uticajem Oktobarske revolucije, potreba za međunarodnim regulisanjem uslova rada i radnih
odnosa naglo raste. Postojale su tri vrste razloga za to: čvrsti zahtevi radnika kroz ojačani
radnički pokret, ekonomski razlozi i politički razlozi.
Pritisak radničkog pokreta, te argumentovani, opravdani i u mnogim zemljama već
prihvaćeni zahtevi radnika, neminovno su vodili ka svom međunarodnom regulisanju.
Ekonomski razlozi vezani su ne samo za interese radnika već i poslodavaca. Poslodavci
i vlade razvijenih kapitalističkih zemalja želeli su da putem međunarodnog regulisanja uslova
rada uspostave određenu ravnotežu između rada i kapitala na tržištu radne snage.
Politički razlozi naročito su uticali na vlade pojedinih zemalja Evrope. Osnivanje jedne
međunarodne organizacije, u okviru koje će ravnopravno, pored predstavnika vlasti,
učestvovati poslodavci i radnici u regulisanju uslova rada svakako bitno će ublažiti
revolucionarno vrenje u radničkoj klasi i negativne reprekusije jakog radničkog pokreta.
Pod uticajem svih navedenih činilaca, 1919 godinena Mirovnoj konferenciji u Parizu
osnovana je Međunarodna organizacija rada. Preciznije određenje svrhe i ciljeva
Međunarodne organizacije rada dato je u Ustavu ove Organizacije i kasnije u Filadelfijskoj
deklaraciji iz 1944 godine.
6
3.2 Karakteristike Međunarodne organizacije rada
Međunarodnu organizaciju rada u njenom delovanju karakteriše: stalnost, neprekidnost,
univerzalnost i tripartitnost.
Stalnost u radu ove Organizacije se vezuje za prirodu pitanja kojima se ona bavi i
ciljevima kojima teži. Ona se ne bavi samo određenim aktuelnim pitanjima i gorućim
problemima. Ona, dakle, nije nikakva
ad hoc
organizacija, čije bi se delovanje gasilo sa
rešenje konkretnog problema. Problemi kojima se bavi međunarodna organizacija rad i ciljevi
kojima ona teži su svojstveni svim narodima sveta i vremenima u kojima se živi, zapošljava i
radi u formi radnog odnosa.
Neprekidnost delovanja Međunarodne organizacije rada se odnosi na vremenski
kontinuitet njenog postojanja i rada. Od svog osnivanja 1919. godine do danas ona nije
prekidala sa radom.
Univerzalnost kao karakteristika se vezuje kako za masovnost članstva Međunarodne
organizacije rada, tako i za opštost pitanja kojima se bavi nezavisno od društveno –
ekonomskog i političkog uređenja u državama članicama.
Tripartitnost je obeležje Međunarodne organizacije rada koja označava različitost klasne
i profesionalne pripadnosti predstavnika zemalja članica. Naime, svaka zemlja članica
Međunarodne organizacije rada predstavljena je kroz ove Organizacije sa određenim brojem
delegata njihovih vlada zemalja članica. Ovo je značajna karakteristika delovanja
Međunarodne organizacije rada jer omogućuje rad i uticaj u kreiranju i sprovođenju politike
ove Organizacije ne samo predstavnika vlasti zemalja članica, već i predstavnika radnika i
poslodavca. Prema članu 4. stav 1. Ustava Međunarodne organizacije rada, svaki delegat ima
pravo da glasa individualno o svim pitanjima koja se razmatraju na Generalnoj konferenciji.
Po tome se Međunarodna organizacija rada bitno razlikuje od drugih međunarodnih
organizacija i ustanova.
8
