Čovek, osnov procesa komuniciranja

Interes za psihologiju star je koliko i ljudsko društvo, jer je čovek oduvek želeo da upozna ljude oko sebe, sazna šta oni misle, žele i nameravaju. Od toga je zavisilo njegovo blagostanje, a vrlo često i opstanak.
Ljudska komunikacija se odnosi na socijalnu interakciju razmenjivanja informacija, a sve u svrhu razumevanja i socijalne povezanosti. Ljudi poseduju prirodnu i urođenu potrebu da komuniciraju jedni sa drugima, da stvaraju međuljudske odnose, te da održavaju i podržavaju ljudske veze. Komunikacija omogućava ljudima da izraze čitavu paletu fizičkih, emocionalnih i psiholoških potreba. Kada čovek ima neku potrebu, komunikacija mu omogućava da tu informaciju drugim ljudima, u svrhu obogaćivanja vlastitog, kao i života drugih ljudi. Obogaćivanje života se odnosi na urođenu ljudsku potrebu da doprinosi za dobrobit sebe i drugih ljudi kroz procese socijalne interakcije.
Ukoliko govorimo o opisivanju čoveka, možemo upotrebiti razne termine poput ličnosti, temperamenta, karaktera, možemo izvršiti razne podele , klasifikacije, možemo navesti razne faktore koji utiču na ponašanje čoveka I njegove prirode.
Svi ovi termini, a poseban karakter i ličnost, ukazuju na opštu ljudsku potrebu da se razume pojedinac, objasne njegovi postupci i predvidi ponašanje. Ovo važi koliko za razumevanje ljudi oko nas, tako i za razumevanje nas samih. Bez pojmova ličnosti i karaktera ne bismo mogli da predvidimo ponašanje osobe. Kada osobu procenimo kao određenu ličnost, sa svojim relativno stabilnim osobinama, onda možemo, relativno izvvesno, da predvidimo i njegovo buduće ponašanje.
Postoje i druga gledišta koja poriču opravdanost postojanja takvih pojmova kao što su ličnost i karakter. Oni su skloniji situacionom tumačenju ljudskih postupaka i idu čak dotle da tvrde kako ničije ponašanje ne možemo predvideti sa dovoljnom sigurnošu, na osnovu pretpostavke o unutrašnjoj determinisanosti, posebno kada se radi o situacijama u kojima se osoba po prvi put našla.