Универзитет ''Бијељина''
Фармацеутски факултет
Предмет: Патофизиологија
Тема: Фармакотерапија улкуса желудца
Ментор:
Студент:
Проф. Др Нина Ђукановић
Андријана Стевановић, 547/18
Студент фармације
Бијељина, јун 2019.
4
2.0. Улкус желуца
У почетку свог настанка улкус има изглед дефекта у слузокожи, јасних
граница и меких еластичних ивица. Према дубини улкус се степеничасто сужава, а
дно му је глатко и правилно. У његовој околини почиње бујање неспецифичног
гранулационог ткива, које прво доводи до задебљавања и отврдњавања ивица, а
затим у случају излечења до попуњавања улкуса. Касније долази до сазревања овог
ткива и стварања ожиљака који карактеристично набира слузокожу. То даје слику
хроничног улкуса.
Улкус, сем тога што је праћен јаким боловима, може да доведе и до разних
компликација.
Акутни (стресни) улкус желуца (ulcus acutum gasteri)
Акутни улкус може да се јави у различитим стањима као што су: опекотине,
трауме, велике повреде и велики хирушки захвати на мозгу, кардиоваскуларном
систему и др., затим инфекције, сепсе, цереброваскуларна оштећења, уремија,
прекомерно конзумирање алкохола и лечење стероидима коре надбубрежне жлезде.
Најчешће се јављају мултипле лезије у виду малих, округлих улцерација које
захватају само слузокожу желуца, или само епител слузокоже, а не продиру у
мишићни слој. Иако се ове лезије брзо појављују и пролазе, оне могу бити веома
важне јер из њих могу настати масивна гастроинтестинална крварења. Терапија се
најчешће заснива на испирању желуца хладним физиолошким раствором (NaCl),
употребом антацида и Н2 блокатора и заустављању крварења.
Пептички (хронични) улкус желуца (ulcus hronicum pepticum ventriculi)
Пептички улкуси настају најчешће солитарно у било ком делу
гастроинтестиналног тракта који је изложен агресивном деловању киселог
желудачног сока. Главне локализације ппетичког улкуса су желудац и дуоденум.
5
Желудачне лезије најчешће настају у пределу антрума на малој кривини.
Пептички улкус желуца је обично мали, округлог облика или јајолик, оштро
удубљен дефект са равним зидовима и интензивно усмереним на дно. Рубови
слузокоже су лагано подмирани и у равни су са околном слузницом. Издизање
рубова изнад околине слузокоже је карактеристика малигних улкуса.
У већини хроничних пептичких улкуса ожиљкасто претварање у дну улкуса
узрокује набирање околине слузокоже, тако да ови набори показују радијарни
поредак око кратера у облику жица на точковима. Овакав изглед слузокоже вредан је
знак хирургу за проналажење лезије, као и патологу и радиологу.
Хистолошки улкус желуца показује четири зоне:
1. Дно и рубови улкуса имају по површини танак слој некротичног
фибриноидног материјала;
2. Испод овог слоја налази се зона активне неспецифичне ћелијске
инфилтрације претежно неутрфилима;
3. У дну улкуса налази се обично гранулационо ткиво;
4. Гранулационо ткиво почива на солиднијем ожиљкастом везиву. Крвни судови
слузокоже желуца код улкуса су веома задебљани и упадљиви.
Компликације хроничног улкуса могу бити следеће:
Може доћи до оштећења крвних судова и профузног крварења из оштећених
крвних судова желуца;
Перфорација улкуса може довести до акутног перитонитиса;
Опструкција пилоруса (сужење желуца) најчешће се сусреће само ако је улкус
локализован унутар пилоричног канала или у дуоденуму;
Може доћи до пенетрације желуца најчешће у ткиво панкреаса па дно улкуса
обично чини ткиво панкреаса;
На крају улкус може прећи у малигно обољење, односно може доћи до
малигне алтерације улкуса и на тај начин да се створи карцином жлуца.
