Javni gradski prevoz

Javni gradski prevoz

3.Staticki elementi linije?
Osnovni staticki elementi linije su:
-trasa linije
-duzina linije
-terminusi
-stajalista
-gravitaciono podrucje linije

4. Trasa linije- je unapred utvrdjena putanja koju vozila koriste za kretanje izmedju dva terminusa. Nju cine povrsinske saobracajnice, podzemne deonice-tuneli ili nadzemne deonice-vijadukti. Definisane su tri osnovne kategorije trasa:
– Trasa A- potpuno nezavisnatrasa (metro)
– Trasa B- delimicno zavisnatrasa ( laki sinski sistem, ubrzani autobus)
– Trasa C- zavisna trasa ( autobus, trolejbus, tramvaj)
Zahtevi koje trasa linije treba da ispuni:
– U sto vecoj meri treba da budu prilagodjene linijama zelja I omogucavanje najveceg broja direktnih voznji
– Saobracajno-tehnicki elementi trase ( uspon I krivine) treba da odgovaraju karakteristikama prevoznih sredstava
– Trasa treba da da identitet liniji
– Sto vecu nezavisnost u odnosu na druge vidove prevoza u gradu
– Treba teziti ka minimalnom broju zajednickih deonica duz trasa linija .
. Duzinalinije – Rastojanje izmedju terminusa mereno po trasi predstavlja duzinu linije. Kako trasa linije u jednom I u drugom smeru ne mora da bude ista onda se duzina linije dobija kao aritmeticka sredina linije u jednom I u drugom smeru.Za optimalno dimenzionisanje trase u pogledu njene duzine postoje ogranicenja: profil saobracajnice, usponi I krivine.
5. .Terminusi- Terminus linije je pocetna, odnosno zavrsna tacka kretanja vozila duz linije. Osnovne tehnoloske funkcije koje terminus treba da zadovolji su sledece:
-u prostornom smislu treba da omoguci promenu smera, zadrzavanje I parkiranje jednog ili vise vozila
– u funkcionalnom smislu treba da omoguci vecem broju direktnih putnika ili putnika koji presedaju, brzu I kvalitetnu uslugu u odnosu na stajaliste linije ,
– u organizacionom smislu treba da omoguci odmor vozaca, zamenu vozaca prilikom smene
– da omoguci visok stepen informisanja putnika ( mreza linija, redovi voznje)
– da omoguci putnicima koji cekaju zastitu od padavina I bezbedan ulazak ili izlazak iz vozila .
Terminusi se najcesce izvode sa tzv. Okretnicom iako se u slucaju nedostatka potrebnog prostora cesto koristi postojeci ulicni prostor. Minimalna oprema koju bi trebao terminus da sadrzi mora da obezbedi:
– Maksimalno informisanje putnika
– Prodaju karata
– Zastitu putnika
– Opremu zaoperativno-dispecarske poslove terminusa
– Saobracajno-tehnicku opremu za efikasno I bezbedno funkcionisanje terminusa
Stajalista– predstavljaju obelezena mesta na liniji na kojima se vozila JGPP-a zaustavljaju I koja su prilagodjena I organizovana za ulazak I izlazak putnika. Iz ovoga se vidi da stajalista treba da obezbede:
-prostor za zaustavljanje vozila nesmetano od drugih tokovas aobracaja
-povrsinu za udobno I bezbedno cekanje putnika, ulazak u vozilo I izlazak iz vozila
– stanicnu oznaku uocljivu sa velike daljine
-nadstrecnicu za zastitu putnika od atmosferskih padavina

Stajalista mogu da budu I po potrebi. Na stalnim stajalistima vozila obavezno staju bez obzira da li ima ili nema putnika za ulaz I izlaz. Po pravilu su sva stajalista na kontinualno izgradjenom prostoru stalne, dok su na prigradskom podrucju po potrebi.
Postavljanje stajalista duz linije podrzumeva razjasnjenje tri glavna problema:
– Broj stajalista na liniji koji se utvrdjuje
– Lokacija stajalista
– Opremanje stajalista

6. Broj stajalista na liniji zavisi od prosecnog medjustanicnog rastojanja. U zavisnosti od gustine naseljenosti rastojanja izmedju stanica krecu se u sledecim granicama:
– U centru grada- 250-550m
– U perifernoj zoni-500-750m
– U prigradskoj zoni 600-1500m

Po pravilu putnici zele sto cesce stanice da bi sto manje pesacili, sto je suprotno njihovom interesu das to pre dodju do svog cilja, posto se sa povecanjem broja stajalista smanjuje brzina putovanja.
Za odredjivanje optimalnog medjustanicnog rastojanja postoji vise metoda:
-najkrace ukupno vreme putovanja svih putnika
-maksimalni broj putnika koje treba prevesti
– najnizi ukupni transportni troskovi

7. Lokacija stajalista–Najlakse je utvrditi lokaciju stajalista na mestima koja ocigledno predstavljaju jaka izvosita ciljeva putnika ( trgovi, zeleznicke I autobuske stanice).
Prilikom utvrdjivanja lokacije stajalista na liniji treba voditi racuna o organizaciji saobracaja. Osnovni zahtevi koji uticu na odredjivanje najpovoljnijih polozaja stajalista su sledeci:
– Stajalista treba postaviti u tesnoj vezi sa najizrazenijim pesackim tokovima I glavnim tackama izvorista, odrestista I okupljanja najveceg broja putnika u cilju smanjivanja duzine pesacenja
– Mikro lokaciju stajalista treba izabrati tako da omogucava najudobnije I najbezbednije uslove cekanja , ukrcavanja I iskrcavanja odnosno prelaza putnika na druge linije ili vidove saobracaja
– U zavisnosti od uslova odvijanja ostalog saobracaja, polozaj stajalista mora biti odredjena tako da ne sprecava I ne ugrozava normalno odvijanje ostalog saobracaja.
Pravilan polozaj stajalista je takav da omogucava najkrace pesacenje, da stajalista jedne linije budu locirana pre raskrsnice , a stajaliste druge linije posle raskrsnice.
8. Gravitaciono područje linije- Gravitaciono područje ili uticajna zona predstavlja onaj deo površine grada iz koga se vrši priliv putnika na posmatranu liniju, odnosno onaj deo površine grada sa koje stanovnici mogu ili prihvataju da koriste jednu ili višse linije JGP-a. Uticajna zona jedne linije u poslednje vreme se sve češće izražava kroz vreme putovanja. Vreme putovanja obuhvata, pored vremena vožnje i vreme pešačenja do stanice, zatim čekanje na stanici i pešačenje od izlazne stanice do cilja.
Kontakt između vozila I putnika se obavlja na stanicama, a to znači da gustina I raspored stanica utiču na gravitaciono područje linije, pa je logučno da treba prvo da se odredi gravitaciono područje pojedinih stanica, a zatim g.p. linije. Veličina uticajne zone jedne stanice zavisi od udaljenosti koju putnici prihvataju da pređu pešice.
Za radijalne I dijametarne linije logično je pretpostaviti da se uticajna zona širi sa udaljavanjem od centra.
Uticajna zona linije ne mora da bude kontinualno područje, već može da se sastoji od uticajnih zona izolovanih stanica. Na kontinualnom izgrađenom delu grada, na formiranju uticajne zone linije bitno utiče međustanično rastojanje kao I najveća dozvoljena dužina pešačenja.