Menadžment ljudskih resursa

Upravljanje ljudskim resursima

Pojam organizaconog ponašanja
Organizaciono ponašanje u teorijskom smislu označava oblast koja izučava ponašanje ljudi o organizacionoj sredini tj. preduzećima. U praktičnom smislu to je nova upravljačka aktivnost. Kao aktivan faktor čovek reaguje na sredinu sa kojom uspostavlja interakcije. U tom procesu formira se ponašanje kao funkcija ličnih karakteristika i organizacione sredine. Formiranje ponašanja ljudi u organizacijama je upravljačka aktivnost. Pristup organizacionog ponašanja nudi dve perspektive i tri nivoa analize.

• Prva perspektiva je iz ugla pojedinca u organizaciji i ima za cilj da ga upozna sa karakteristikama i problemima ponašanja, da ga osposobi da ita razume.
• Druga perspektiva je iz ugla rukovodioca, ima za cilj da ga osposobi da razume ponašanje ljudi sa kojima saradjuje, radi i upravlja.

Ponašanje ljudi se analizira na tri nivoa: individualnom, grupnom, organizacionom. Pojavu pristupa organizacionog ponašanja (80-ih godina XX veka), potencirali su problemi efikasnosti i produktivnosti u svetskoj ekonomiji.

Koncepti i modeli organizacionog ponašanja

Postoje kognitivni, bihejvioristički i pristup društvenog učenja. Kognitivni ili spoljašnji pistup posmatra čoveka kao zatvoreni sistem i njegovo ponašanje vezuje za lične karakteristike i unutrašnje procese. Pretpostavlja se da je ponašanje ljudi ciljno orjentisano i objašnjava ga unutrašnjim procesima kao što su očekivanje i percepcija.
Bihejvioristički pristup istražuje objektivno ponašanje i posmatra čoveka kao otvoreni sistem, koji uspostavlja interakcije sa okolinom. Orjentisan je na mogućnost kontrole i predviđanja ponašanja. Prema bihejviorističkom pristupu organizaciono ponašanje se može predvideti i kontrolisati pomoću upravljana promenljivom okolinom.
Pristup društvenog učenja integriše prethodna dva pristupa na način što čovekovo ponašanje objašnjava kao funkciju unutrašnjih procesa (ličnih karakteristika) i interakcija sa sredinom u kojoj čovek radi tj. organizacionom sredinom.
Njegov smisao i na njemu zasnovanog konceptualnog okviraorganizaconog ponašanja jeste u promenama ponašanja radi prilagođavanja. Kognitivni pristup reflektuje dvodelni model O-B. Prema ovom modelu unutrašnje spoznaje O vode do ponašanja B. Iz bihejviorističkog Pristupa nasatao je4 trodelni model S-B-C. Spoljni i unutrašnji podsticaji, deluju na ponašanje koje vodi posledici. Model S-O-B-C je četverodelni model koji uključuje kognitivni (dvodelni) i bihejvioristički (trodelni) model. Na taj način uključeni su unutrašnje i spoljašnje varijable, odgovori organizma, oblici ponašanja. Posledice ponašanja. Model S-O-B-C je najpotpuniji model organizacionog ponašanja.

Pojam vođstva
Vođenje je istraživano još krajem 30-ih godina XX veka. One su se bavile funkcionalinim aspektima poslovnog vođenja. Težešte je bilo na efektivnom upravljanju kapitalom i materijalnim resursima. Novo shvatanje vođstva vezano je za primenu bihejviorističkog pristupa u menadžmentu u kojima je težiđte na ponašanju ljudi u radnoj sredini.
Vodjstvo se posmatra kao način ili oblik upravljanja, ponašanja ljudi u organizaciji sa ciljem da se postigne konkurentska prednost pomoću ljudi kao najznačajnijeg resursa u savremenoj privredi. Vođstov podrazumeva dve strane, sposobnog menadžera (vođu), koji kreira viziju i sledbenike koji prihvataju viziju i slede ideje i vrednosti vođe. Promene su uticale da se težište u menadžmentu pomeri sa rukovođenja na vođstvo, tj. sa funkcije na akciju. Zajedničko u svim definicjama vođstva je da eje ono aktivnost na oblikovanju ponašanja ljudi u preduzeću. Suština vođenja preduzeća je da se pridobiju ljudi, da se okupe oko jedne ideje, da usmere kreativnu energiju, znanje i sposobnost u pravcu realizacije ciljeva preduzeća. Aktivnosti vođe su usmerene na efektivnost tj. na izbor pravog posla, a aktivnosti rukovođenja na efikasnost tj. na izbor pravog načina da se obavi posao. Vođstvo je aktivnost na oblikovanju ponašanja zaposlenih