Modeli zaliha sa konstantnom tražnjom

I pored nesporne i ogoromne važnosti koje upravljanje zalihama ima u kontekstu efikasnosti i upravljanja preduzećem, ono je vrlo često zanemarivana poslovna aktivnost. Često se može uočiti situacija u kojoj menadžeri i čelnici preduzeća smatraju ovaj problem isuviše kompleksnim problemom koji zahteva duboku, temeljnu i detaljnu analizu. Kako bi se problem uprostio, veoma često, korišćene su površne analize koje koje su najčešće upućivale na zaključak da je najbolje držati onoliko zaliha koliko finansijska snaga preduzeća dozvoljava. Svako ko bi, makar malo dublje analizirao ovaj problem, suočio bi se sa činjenicom da je posedovanje visokog nivoa zaliha veoma skupo.
Zbog potencijalnog prekida proizvodnje, sam pojam “niskog nivoa zaliha” mnogim organizacijama zvuči zastrašujuće, zbog čega one nemaju hrabrosti da se upuste u analizu kojom bi dokučili da li je rad sa niskim nivoom zaliha moguć a kamoli da li je on profitabilniji.
Problem optimiziranja nivoa zaliha svojstven je kako proizvodnim tako i trgovinskim preduzećima. Proizvodna i uslužna preduzeća, nastoje da postignu optimalan nivo zaliha resursa koji se koriste u procesu proizvodnje, odnosno u procesu pružanja usluga, pre svega materijala i sirovina. Proizvodna preduzeća, takođe vode računa i o zalihama gotovih proizvoda namenjenih prodaji na tržištu. Sa druge strane, u trgovinskim preduzećima, na osnovu postojećeg i planiranog, odnosno predviđenog nivoa tražnje, nastoji se da se optimizira nivo zaliha robe kako bi potrebe kupaca bile blagovremeno zadovoljene, a da se pritom obezbedi minimiziranje troškova koji su povezani sa nabavkama i držanjem zaliha.