Parterne tehnike u džudou

UVOD

Džudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz Džiudžicua.Džiudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i hrvačke).Osnivač džudoa je Džigoro Kano.Pošto je od rane mladosti bio izuzetno zainteresovan za borilačke sportove Džigoro Kano je želeo da stvori borilačku veštinu kojim bi mogli svi da se bave bez straha da bi mogli da se povrede. Tako je došao na ideju da iz ratničke veštine Džiudžicu izbaci opasne zahvate i tehnike i stvori jedinstveni sistem vežbanja kojim bi fizički slabije osobe uz pomoć tehnike mogli da savladaju većeg i jačeg protivnika.Iz te filozofije borenja nastao je i čuveni princip judoa: ‘’Popusti da bi pobedio’’. To znači da protivnika pobedjujemo ne uz pomoć sile već korišćenjem njegove snage uz pomoć Džudo tehnike. Jedan od ciljeva judoa je da se njim može svako baviti bez obzira na godine i pol jer u sebi ne sadrži tehnike i zahvate koji bi mogli da dovedu do moguće povrede. Uz pomoć svojih sledbenika Džigoro Kano je osnovao Institut za judo koji je nazvao Kodokan. Kodokan je u početku bio mala sala za vežbanje koja se sastojala od nekoliko starih strunjača a danas on predstavlja velelepnu zgradu u centru Tokija koja se sastoji od 8 spratova gde se nalazi na desetine sala za vežbanje.Takmičarski džudo se većinom bazira na tehnikama, bacanjima (nage-vaza), koje se dele na ručne tehnike (te-waza), bacanja preko kuka (koshi-waza) i nožne tehnike (ashi-waza). Džudo se sastoji i od tehnika u parteru (katame-vaza) koje se dele na držanja (osaekomi-waza), gušenja (shime-waza) i poluge na rukama (kansetsu-waza). Parter je prilično zanemaren u takmičarskom Džudou jer se, zbog atraktivnosti, borbe prekidaju vrlo brzo ako jedan od takmičara ne napravi značajan napredak.TehnikeDžudoa se na treningu uče radeći „u prazno“, sa partnerom koji se „pušta“ i u laganom sparingu sa partnerom (randori).Važno je napomenuti da je Džudo naporan ali je osmišljen kao potpuno bezbedan sport. U početcima se neretko znalo dogoditi da jedan od takmičara izgubi život na tatamiju. SakujiroYokoyama (jedan od prvih Kanovih učenika) je znao reći da je svaki put, pre nego bi krenuo na turnir, obavio sve poslove koje je trebao i pozdravio se s roditeljima. U međuvremenu, Judo je usvojio metode treninga koje su ga učinile daleko bezbednijim i sigurnim za treniranje. Danas jako mnogo ljudi započinje treniranje u tzv. poznom sportskom dobu, sa preko 35 ili preko 40 godina starosti i u velikom broju uspevaju da dođu do majstorskih zvanja.
1. TEHNIKE U DŽUDU

Judo meč se održava na mekanoj podlozi (Tatami – strunjača), veličine u proseku 15×15 metara. Dva metra sa svake strane čine “sigurnu zonu”, ograničenu crvenom linijom. Izvan crvene linije nije dozvoljeno izvoditi bacanja, no ako bacanje započne unutar tatamija, a bačeni takmičar padne unutar sigurne zone, bacanje se smatra valjanim.
1.1 BACANJE

Ako protivnika bacimo na leđa s razumnom količinom snage, zaradili smo 10 poena (ippon) i istog trena pobeđujemo. Ako ga bacimo s razumnom količinom snage, ali bez potpune kontrole bacanja, a protivnik padne delimično na leđa dobijamo 7 poena (waza-ari).Za uspela bacanja koja su ipak bila lošije izvedena i ne zaslužuju ippon ili waza-ari dodeljuju se niži poeni: Yuko (5 poena) za bacanje na bok i Koka (3 poena) za bacanje na zadnjicu. Važno je napomenuti da oni nisu kumulativni, znači njima je nemoguće pobediti, čak i ako ih tokom borbe zaradite 100. Pobeda se može ostvariti samo istekom vremena, odnosno pobednik je onaj koji skupi više tzv. “malih” bodova u toku borbe.
Tehnike bacanja obuhvataju:
• tachiwaza – te waza (ručne tehnike)
• ashiwaza (nožne tehnike)
• koshiwaza (bočne tehnike)
• sutemiwaza – ma sutemiwaza (požrtvovno bacanje unazad)
• yokosutemiwaza (požrtvovno bacanje u stranuu)