Plivanje na prve tri Olimpijade

2.1. Plivanje
Plivanje je aktivnost kretanja živih bića kroz vodu koja uključuje održavanje na površini vode i kretanje u željenom smeru. Za razliku od ronjenja kod kojeg se kretanje odigrava potpuno ispod površine vode, kod plivanja je moguće normalno disanje, odnosno održavanjem na vodi plivač osigurava da je organ za disanje, kod čoveka nos i usta, iznad vode prilikom udisaja. Plivanje je česta rekreativna aktivnost ali i takmičarski sport. Iako je plivanje vrlo zdrava aktivnost, ukoliko plivač ne proceni dobro svoju veštinu i pripremljenost i ne uvaži uslove na vodi (moru, jezeru, reci i sl.) postoji stalna opasnost od davljenja, pa su stoga nužne mere opreza.
Veći deo ljudskog tela (60%) je voda, i ono ima gustinu sličnu vodi. Kada su pluća puna vazduha, telo je nešto manje gustine nego voda koja ga okružuje, i na njega deluje potisak koji ga drži delimično van vode. Stoga je za ostajanje na površini potrebno samo blago guranje vode na dole relativno u odnosu na telo, i transverzalno kretanje koje se postiže korišćenjem šaka i nadlaktica kao vesala, kao i udaranje (šutiranje) nogama i stopalima ne bi li se voda odgurala od tela (mada samo šutiranje daje relativno mali potisak). Budući da je slana voda (na primer, okean) gušća od slatke vode (npr. većina bazena za plivanje), za ostajanje na površini u slanoj vodi potrebno je manje truda nego u slatkoj vodi.
Plivanje je poznato od praistorije. Crteži iz kamenog doba su pronađeni u tzv. „pećini plivača“ u okolini Vadi Sore (ili Sure) u jugozapadnom delu Egipta. Pisani pomen plivanja javlja se već od 2000. p. n. e., u epovima o Gilgamešu, Odiseji i Ilijadi.
Plivanje je bio jedan od sportova prvih modernih Letnjih olimpijskih igara 1896. u Atini.

2.2. Stilovi plivanja
Kao što smo već napred i naveli, plivanje je izuzetno zdrav sport koji pogoduje celom telu i aktivira mišiće celog tela, bilo da se radi o amaterskom plivanju ili profesionalnom plivanju. Danas postoji mnoštvo škola plivanja u kojima rade kao instruktori bivši profesionalni plivači, treneri i drugi stručnjaci iz oblasti ovog sporta, koji deci najmlađih uzrasta prenose svoja znanja o tehnici plivanja i sl.
Danas u takmičarskom plivanju razlikujemo četiri osnovna stila:
1. Slobodni stil – iako je reč o disciplini koja u osnovi pokriva bilo koji stil, u praksi je to najčešće kraul. Razlog je taj što je kraul najbrži stil kojim se ostvaruju i najbrža vremena na svim dionicama iako plivač na takmičenju u ovoj disciplini može, ako želi, plivati i neki od drugih stilova. Zbog brzine se svi takmičari odlučuju za kraul. Kod kraula se izvode naizmenični zamasi levom i desnom rukom, a plivač je u položaju licem prema dole paralelno s površinom vode. U isto vreme, naizmeničnim udarcima nogama sinhroniziranim sa zamasima ruku kretanje se podržava i pospešuje. Plivač pritom najčešće udah izvodi okrećući glavu udesno ili ulevo između dva zamaha rukom i uzme vazduh, dok izdah obavlja u vodi. Kraul (slika 1.)- je plivački stil, koji je proslavio (iako ga naravno nije „izumeo“) američki plivač, Djuk Paoa Kahanamoku, trostruki Olimpijski pobednik Igara 1912. i 1920. godine. On je, takođe, „otac“ još jednog popularnog sporta: surfovanja.
2. Leđni stil (vidi sliku 2.) – kod ovog stila plivač i dalje koristi naizmenične zamahe leve i desne ruke te nogu, ali je ovaj put okrenut licem prema gore, dakle u položaju kao da leđima leži na vodi. Ovo je jedini stil kad plivači startaju iz vode. U štafetama 4×50 uvek prvo startuju plivači leđnim stilom.
3. Prsni stil (slika 3.) – kod ovog stila izvode se pokreti obima rukama prema napred uz ograničenje da laktovi moraju biti ispod vode. Pokreti nogu su sinhronizirani s pokretima ruku, no za razliku od ostalih stilova noge takođe rade zajedno, u pokretu koji podsjeća na žablje plivanje. Ovo je najstariji i najsporiji stil plivanja koji zahteva veliku snagu nogu i ramena.
4. Delfin ili stil leptira (slika 4.) – vrlo atraktivan stil plivanja kod kojeg je osnovni zahtev da ruke rade sinhronizirano, a laktovi ovaj put ne moraju biti ispod vode tokom zaveslaja. Ovaj stil smatra tehnički najzahtevnijim i najtežim za izvođenje, te zahteva osim snage ramena i veliku snagu leđa i nogu.