S E M I N A R S K I R A D
Tema:PRESTANAK PREDUZEĆA
1. Stečaj i likvidacija
2. Reorganizacija
Prestanak rada preduzeća- likvidacija i stečaj
Sadržaj
Uvod
1. Stečaj i značaj stečajnog sistema
2. Osnovne karakteristike Zakona o stečajnom postupku
3. Reorganizacija - savremen pristup stečajnoj problematici
4. Reorganizacija u našem i zakonodavstvima zemalja u okruženju
5. Mere za realizaciju plana reorganizacije
Zaključak
Spisak korišćene literature
Zakonodavstvo
Korisni linkovi
http://www.besplatniseminarskiradovi.com
Uvod
Već duže vreme u menunarodnim okvirima prisutan je trend koji za rezultat ima znatno izmenjen
pristup problemu stečaja. U vremenu snažnog ekonomskog rasta i kreditne ekspanzije prisutno je bilo
uverenje da celokupna funkcija stečaja treba da se svodi na čišćenje tržišta od nekonkurentnih i
neprofitabilnih subjekata. Njihovo mesto bi ubrzo preuzimali novi ili postojeći akteri a sistem bi
nastavljao nesmetano da funkcioniše, uz jačanje kreditne aktivnosti sa jedne i povećanje zaduženosti
privrednih subjekata, vidljivo kroz rast obaveza u pasivi bilansa stanja, sa druge strane. U takvim
uslovima nije postojala svest o potrebi da se sagledaju i stečaju daju i druge funkcije osim one da služi
samo kao instrument naplate potraživanja od dužnika nesposobnih da izvršavaju svoje obaveze, i kao
krajnji rezultat njihove likvidacije. Pogotovo nisu u obzir uzimane posledice koje stečaj ima na
socijalne prilike u društvu, koje sigurno nisu zanemarljive. Generalno, nije se shvatala potreba za
efikasnim stečajnim sistemom ili je ona u velikoj meri bila ignorisana.
Istorijski pregled:
Ustanova kolektivne likvidacije dužnikove imovine postajala je još u Rimsko
pravu, ali su, uFrancuskoj tek u 18 veku konzularne sudije bile ovlašćene, zajedno sa sudovima opšteg
prava, da sprovode zakon dužnikove imovine, kad je on trgovac. Trgovački zakonik od 1807. bio je
dao stečaju u suštini kaznenopopravni vid ; zakon od 28. maja 1838. znatno je ublažio strogosti
Zakonika i isključivo nadležnost dodelio trgovačkim sudovima. Godine 1889. bio je ustanovljen jedan
ublažen postupak, samo za savesne dužnike, pod nazivom sudske likvidacije, sciljem da odstrani
beščasteće dejstvo stečaja. Blagost se širi, praćena zloupotrebama; zakonodavac je bio prinuđen,u 20-
om veku,da krene suprotnim pravcem; dekret od 20. marta 1955. označavao je u celini izvestan
povratak ka strogosti u pogledu stečaja u pravom smislu reči i izvesno pojačanje blagosti prema
trgovcu koji se smatra savesnim i koji se od sada koristi prinudnom upravom, koja je zamenila sudsku
likvidaciju. Kako reforma od 1955. nije dovela do očekivanih rezultata, 1959. nije dovelo do
očekivanih rezultata, 1959, se započelo s četvrtom reformom i ova dovodi do zakona od 12. jula 1967.
koji je stupio na snagu 1. januara 1968. Ordonansa od 28. septembra 1967. dopunila je tu reformu
ustanovljavajući preventivno poravnjanje.
Bilo da je u pitanju preventivno poravnjanje, prinudna uprava ili likvidacija imovine, te, mere
pogađaju isključivo preduzeće posmatrano kao takvo. U slučaju preventivnog poravnjanja i prinudne
uprave, preduzeće i dalje postoji i radi, ali njegovom nosiocu pomažu bilo staraoci ili upravnici; ako
plan o ozdravljenju uspe ili ako poravnjanje bude prihvaćeno, dužnik ponovo stiče pravo slobodnog
raspolaganja svojom imovinom. U slučaju likvidacije imovine, naprotiv, preduzeće se stavlja u
likvidaciju i prestaje da postoji.
Dužnik trgovac ili rukovodioci i članovi uprave pravnih lica mogu, povrh toga, i lično biti pogođeni
građanskim sankcijama pod nazivom ličnog stečaja.
Danas
, međutim ekonomski uslovi poslovanja u svetu su znatno izmenjeni. Česte finansijske
krize uslovile su potrebu za radikalnom reformom stečajne regulative. Inflacija, pad tražnje, rast
troškova poslovanja, energetske krize, finansijski lomovi na pojedinim tržištima, otvaranje jednih a
zatvaranje drugih ekonomskih područja, značajan pad kreditne aktivnosti, ubrzanje tehnoloških
promena, promene preferencija potrošača i drugi faktori su doprineli da posledično mnogi privredni
subjekti nisu više u mogućnosti da servisiraju svoje dugove. Primena zastarele i nefleksibilne stečajne
regulative samo je doprinosila produbljivanju krize.
Iako je potreba za izmenom propisa o stečaju i njihovom prilagonavanju novim uslovima
sagledana odavno a uzroci koji su to zahtevali nisu došli naglo i neočekivano, ceo proces sa
institucije (UNCITRAL). Na kraju su ukratko predstavljeni modeli reorganizacije u Sjedinjenim
Američkim Državama i Francuskoj kao svojevrsnih predstavnika različitih pristupa ovoj problematici.
Poglavlje broj 4
opisuje proceduru reorganizacije ustanovljenu zakonskim propisima kod nas, u
Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Ukazano je neke od razlika koje postoje među pomenutim
zakonodavstvima u pogledu ovog pitanja. Znači prikazani su zakonski preduslovi za reorganizaciju,
procesne radnje, ovlašćeni predlagači plana reorganizacije odnosno stečajnog plana u Republici
Srpskoj i Hrvatskoj, uslovi koje plan mora da zadovolji, principi podele poverilaca u različite klase
(grupe), procedura obaveštavanja i glasanja, neophodne većine za prihvatanje plana, odustvo ili
neophodnost sudske potvrde plana, pravna dejstva usvojenog plana, zaštita poverilaca, praćenje
primene plana i njegovo eventualno poništenje itd. Takođe, u cilju porenenja na početku ovog
poglavlja dat je prikaz postupka prinudnog poravnanja koji se više u tom obliku ne koristi kod nas i
preuzimanja duga, koje sa druge strane zakonodavac zadržao kao jednu od opcija..
1. Stečaj i značaj stečajnog sistema
Za stečaj i stečajnu regulativu bi se moglo reći da danas predstavljaju jedne od osnovnih
delova savremenih tržišnih sistema a samim tim i pravne regulative kojim se oni regulišu. Danas se
ovoj materiji posvećuje značajna pažnja, pogotovo u svetlu reformi koje se vrše u zemljama u
tranziciji, a takone je ovo pitanje aktuelno u mnogim azijskim zemljama koje svoju regulativu
prilagonavaju savremenim tendencijama u ovoj oblasti. Menutim mora se istaći da problematika
stečajanog postupka (Insolvency proceedings) i u zemljama sa dugom tržišnom tradicijom predstavlja
dinamičnu oblast u kojoj se traže nova rešenja koja će pratiti trend promena u menunarodnoj
ekonomiji. Izuzetan doprinos po tom pitanju daju i brojne menunarodne i nadnacionalne institucije kao
što su Svetska banka, Menunarodni monetarni fond, UNCITRAL, Evropska unija i dr.
Razvoj stečajnog zakonodavstava, u današnjem smislu, započeo je još u 16. veku u tada
najrazvijenijim trgovačkim oblastima Evrope. Prva stečajna pravila u formi Zakona o stečaju su
donele gradske vlasti Antverpena, u Holandiji, 1515. godine, koji je tada bio centar svetske trgovine,
sa ciljem sprečavanja bekstva dužnika sa teritorije Holandije. Zakon koji je donet 1542. godine u
Engleskoj prvi je uveo principe na kojima i danas počiva moderno stečajno zakonodavstvo a to su:
kolektivno namirenje poverilaca i ravnomerna raspodela imovine dužnika srazmerno potraživanjima
poverilaca.
Zanimljiv je podatak kako je nastao izraz bankrot.
U srednjovekovnoj Italiji trgovcima koji nisu
plaćali svoje dugove poverioci su uništavali „klupe“ za trgovanje. Od italijanskog
"banca
rotta"
ili
uništena klupa (tezga) dolazi izraz
bankrot ili stečaj.
Krajem 19. veka i tridesetih godina prošlog
veka usled velike depresije, umesto likvidacije stečajnog dužnika kao odgovora na loše ekonomske
prilike, javila se ideja reorganizacije stečajnog dužnika koji bi pod odrenenim uslovima nastavljao sa
poslovanjem. Najveći doprinos institucionalizaciji ovog instrumenta, stečajne i uopšte ekonomske
politike, dao je Bancruptcy Reform Act donet 1978. godine, sa kasnijim izmenama, u Sjedinjenim
Američkim Državama. Poglavlje broj 11. ovog zakona reguliše postupak reorganizacije kao
ravnopravan postupku stečajne likvidacije koji je regulisan u poglavlju broj 7. Ovaj zakonski akt dao
je impuls i primeni i pravnom regulisanju reorganizacije u privrednim sistemima najvećeg broja
zemalja.
Za početak bi na ovom mestu trebalo dati osnovne definicije stečaja i reorganizacije.
Stečaj se najčešće definiše kao “stanje u kome dužnik ne može da izvršava svoje obaveze prema
poveriocima i, s druge strane, prinudno izvršenje potraživanja svih poverilaca nad imovinom
dužnika, što dovodi do gubljenja pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika”.
Materijalno- finansijski uslovi (insolventnost) koji za pravnu posledicu imaju otvaranje stečajnog
postupka (stečajni razlozi, okidači) su u pravnim sistemima bili različito definisani ali se vremenom
vrši i njihovo ujednačavanje. Takav je slučaj i sa našim zakonodavstvom. Stečajni postupak je do sada
bio regulisan Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, a od 2. februara 2005. godine
primenjuje se Zakon o stečajnom postupku i Zakon o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Iako se u stručnoj javnosti mogu čuti i mišljenja da su i ovi zakoni u pojedinim segmentima
nedorečeni i neprecizni oni svakako predstavljaju značajan iskorak ka moderno uređenom stečajnom
zakonodavstvu.) određuje pojmove stečajnog postupka, bankrotstva i reorganizacije. Tako stečajni
postupak u smislu ovog zakona obuhvata bankrotstvo odnosno reorganizaciju. Pod bankrotstvom se
podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne imovine stečajnog dužnika, a pod
reorganizacijom se podrazumeva namirenje poverilaca, na način i pod uslovima odrenenim planom
reorganizacije. O osnovnim karakteristikama novog zakona kojim se reguliše stečajni postupak u našoj
zemlji biće nešto više reči kasnije u toku ovog rada, ali je osnovni zaključak da je jedna od njegovih
najvažnijih prednosti potpuno i savremeno regulisanje postupka reorganizacije stečajnog dužnika.
Na osnovu napred iznetih definicija ne bi se smelo zaključiti kako je stečajni postupak, i
uopšte problem stečaja, nešto što pogađa samo parcijalne delove ekonomskog sistema jedne zemlje.
Naprotiv, šire imlikacije stečaja na privredu jedne zemlje, zaposlenost, konkurentnost, socijalni
položaj stanovništva, proces reformi, fiskalni aparat i sl. zahtevaju da se ovi faktori uzmu u obzir pri
kreaciji okruženja i pravila pod kojima se on sprovodi. Organizovana društva su vremenom spoznala
potrebu da obezbede sistem pravila i procedura za regulisanje “fenomena“ insolventnosti.10
Interesantno je zapaziti da se on javlja samo u kreditnom sistemu, što je karakteristika modernih
tržišta, jer kada bi učesnici na tržištu pribavljali dobra i usluge samo putem gotovine ili trampom tada
ne bi postojao dug pa samim tim ni potreba za stečajem. U današnjim uslovima ovo svakako nije
slučaj. Značaj stečajnog zakonodavstva se stoga ne može prevideti, niti se razmatranja koja
naglašavaju njegov uticaj mogu smatrati preteranim. Postoje mnoga pitanja i nedoumice koje se
javljaju u svetskoj praksi i stručnim razmatranjima po pitanju konstrukcije i primene stečajnog
zakonodavstva. Na primer, da li bi zakon trebao da promoviše disciplinu, da iz igre izbacuje
neefikasne i nekompetentne, ili da bude tolerantniji i na taj način podstiče preduzetnički duh u smislu
veće spremnosti da se preuzme rizik? Da li dejstvo zakona treba da ima šire socijalne i društvene
efekte ili mu je cilj samo racionalno razrešenje pojedinačnog slučaja? Da li da uzima u obzir efekte
koje ima na zaposlenost? Da li da favorizuje van sudske (neformalne) aranžmane ili formalne procese
reorganizacije pod okriljem suda? Kako na najbolji način izvršiti balans izmenu procesa likvidacije i
reorganizacije? Koliko treba da bude učešće samih sudova u procesu (da nadgledaju zakonitost
procesa ili da budu aktivan subjekat u postupku)? Kakva je uloga države? Pitanja ima mnogo a
faktora koji utiču na moguće pravilne odgovore još više.
Rezultat je mnoštvo mišljenja i nemogućnost izrade i formulisanja jedinstvenog koncepta i modela
stečajnog zakona. U literaturi i stručnim raspravama se često pokreće pitanje da li je odreneni stečajni
sistem više naklonjen dužniku ili poveriocima (pro-debtor ili pro-creditor), i pri tome se navode
osnovne karakteristike jednog ili drugog sistema, na primer pitanje reorganizacije ili položaja
obezbeđenih prava potraživanja privilegovanih poverilaca. Medutim ta rasprava gubi na značaju jer
dolazi polako do ujednačavanja regulative među državama a isto tako u praksi se retko javljaju čista
rešenja. Tako se na primer za zakonsko favorizovanje reorganizacije može reći da predstavlja
naklonost ka dužniku ali odredbe koje odrenuju da plan reorganizacije usvajaju poverioci relativizuju
tu konstataciju i uvode balans u ovoj oblasti.
Koji su generalni ciljevi stečajne regulative? U prvom redu je to da uvede sigurnost na tržištu
pogotovo u manjim lokalnim sredinama, da je jedno privredno društvo (preduzeće) glavni izvor
zaposlenosti i budžetskih prihoda.
Likvidacija i prestanak postojanja
takvog privrednog subjekta može da ima ogromne
socijalne posledice u toj sredini. Sve što je napred rečeno dovoljno sugeriše sa kakvom pažnjom treba
pristupiti izgradnji stečajne regulative. Po rečima Joseph-a Stigliz-a ne postoji ni u ovoj oblasti tzv.
“Pareto optimum”, termin poznat u ekonomskoj teoriji kao, najprostije rečeno, stanje odnosno rešenje
koje bi bilo idealno i prihvatljivo za sve. Treba uzeti u obzir takone i tradiciju i osobine same sredine
(kolektivizam ili individualizam) jer bi bukvalno prenošenje rešenja i odredbi, koje se primenjuju na
razvijenim tržištima, bilo praktično nesprovodljivo ili bi izazvalo i veće štetne posledice.
Zakonsko regulisanje stečajnog postupka, međutim, nije samo po sebi dovoljno da razreši sve
navedene protivurečnosti i da obezbedi nesmetano funkcionisanje privrednih kretanja u jednoj zemlji.
Potreban je institucionalni i regulatorni okvir da bi sistem bio efikasan. Neke od zemalja koje su dosta
poodmakle u sprovonenju ekonomskih reformi, na primer Češka, uviđaju potrebu da unaprenuju ne
samo zakon o stečajnom postupku nego i svu ostale regulativu, instucije, registre, tržište kapitala i sl.
kako bi prevazišli probleme koji se u praksi javljaju. Na prvom mestu neophodan je snažan, nezavisan
i efikasan pravosudni aparat. Takone, ne treba izgubiti iz vida da je stečajna regulativa samo jedan od
elemenata pravnog sistema koji utiče na poslovanje preduzeća.
Zbog toga je neophodna primena novih zakonskih rešenja iz oblasti statusnog prava (Zakon o
privrednim društvima), materiju koja reguliše registraciju privrednih subjekata, tržište hartija od
vrednosti, privatizaciju, platni promet, zakonsko regulisanje primene međunarodnih računovodstvenih
standarda (MRS), založno pravo, dovonenje u red zemljišnih knjiga i dr. Isto tako neophodna je izrada
novih propisa kojima se regulišu izvršni i parnični postupak. Na stečajni postupak se, inače, shodno
primenju propisi kojima se reguliše parnični postupak. Primena novih propisa zahteva i ljude koji bi
ih sprovodili, te je stoga preko neophodna profesionalizacija kadrova koji bi se bavili poslom stečajnih
upravnika. To je kod nas učinjeno uporednim donošenjem Zakona o stečajnom postupku i Zakona o
agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Naravno da donošenje samog zakona ne rešava samo po
sebi problem već je neophodna i njihova dosledna primena.
Finansijski položaj preduzeća u mnogome je određen merama države u oblasti monetarne i fiskalne
politike. One u velikoj meri mogu da olakšaju ili otežaju poslovanje preduzeća. Naravno, ne sme se
izgubiti iz vida da se prilagonavanje ovih mera ne sme vršiti zbog “dnevnih” ili kratkoročnih potreba,
već one treba da budu rezultat dugoročne strategije ekonomskog razvoja. Samo jedan primer je
dovoljan za to. Politika kamatnih stopa, kojom upravlja centralna monetarna institucija utiče na obim
zaduživanja privrednih subjekata. Ako su one u jednom periodu održavane na relativno niskom nivou
rezultat je veće finansiranje iz kreditnih izvora, ali ako posle toga done do velikog skoka kamatnih
stopa (a najčešće se pri tom menjaju i kamatne stope na postojeći dug) dolazi do prezaduženosti koja
na početku nije mogla biti predviđena. Kao posledica toga, u inače teškim ekonomskim uslovima,
insolventnost a samim tim i stečaj postaju realna pretnja. Svakako ne sme se izgubiti iz vida i uticaj
inflacije na vrednost i aktive i pasive u bilansu, moguće stvaranje pogrešne slike o finansijskom
položaju preduzeća kao i direktan uticaj na sam stečajni postupak.
Svi napred nabrojani faktori i elementi utiču na efikasnu primenu stečajnog zakonodavstva sa naravno
najvećim akcentom na sam stečajni zakon. Menutim, nije svaki model stečajnog zakona podjednako
dobar u svim društveno-ekonomskim uslovima. I kada se donese nov zakon o stečaju sa svim ostalim
zakonima, odnosno kada se u najvećoj meri uspostavi pravna regulativa i institucionalni okvir to opet
ne znači da će primena tih propisa biti efikasna i u krajnjoj liniji imati pozitivne posledice. Potrebno je
uzeti u obzir u kolikoj meri su kretanja u ekonomiji jedne zemlje u skladu sa modernim tržišnim
ponašanjem, jer primena zakonskih rešenja po uzoru na razvijene zemlje, u uslovima kada ne postoje
