УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ

ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ

Проф. др Стево Пашалић Др Дарко Пашалић

МЕТОДОЛОГИЈА

НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА

Бијељина, 2015.

UVOD

Приручник за методологију научног истраживања намијењен је студентима, али и

другим истраживачима у области друштвених наука. Приручник може послужити као помоћ
за израду различитих стручних и научних радова, посебно из разлога што се осјећа
недостатак погодне литературе, удџбеника или приручника за ове намјене.

Студенти на свим нивоима високошколског образовања током студија обрађују

многобројне семинарске радове, приказе, студије случаја, а имају и обавезу урадити завршни
(дипломски) рад, мастер (магистарски) рад, а на највишем нивоу и докторску дисертацију.
При томе увијек наилазе на исте препреке и мноштво различитих питања, како и када
започети своје истраживање, како изабрати прави пут, којим путем кренути, које податке и
како их прикупити, како описати истраживање.

Овај приручник студентима и осталим истраживачима нуди примјерене и корисне

одговоре на ова питања, те их упућује на то како да траже одговоре и на друга питања која им
се намећу током њиховог стручног и научног рада.

Књига је писана прегледно и једноставно, али у неким дијеловима нуди и дубља

објашњења. Посебно је значајно да су присутни садржаји теоријског и практичног карактера.

У уводном дијелу књиге – увод у методологију истраживања, укратко се објашњавају

филозофско-теоријски оквири методологије, са нагласком и на етичка питања у процесу
истраживања, али и осврт на врсте истраживања.

У посебном одјељку ријеч је о фазама истраживачког рада, који је и најдетаљније

обрађен пружајући мноштво конкретних упута и практичних савјета, нудећи рјешења кроз
неизвјестан и сложен истраживачки рад.

Посебна пажња посвећена је обради и анализи података примјеном статистичких

метода и израчунавања.

Наука и научна истраживања представљају дисконтинуитет у односу на донаучна

схватања окружења. Наиме наука превазилази проблем субјективности којим се карактеришу
процеси чулног опажања. Научне процедуре треба да обезбиједе објективност и поузданост
закључивања, што треба да значи да су научно утемељена и утврђена знања, знања општег и
константног карактера за разлику од непоузданих чулних опажања појава које се посматрају.

Прије 400 година Блум је рекао да је „наука моћ“. И заиста, тридесетак вјекова

актуелне цивилизације потврђује да је наука била и индикатор развијености неког конкретног
друштва и генератор његовог развоја.

Истраживање је основни стваралачки чин једног научника

. Оно је предуслов свих

истина, научних закона, свих сумњи, а њен методолошки квалитет је и један од могућих
критеријума одрживости научних резултата. Рјечју,

истраживање

би се могло дефинисати

као једнозначно дефинисан систем процедура усмјерених препознавању истина о проблему
који се истражује, при чему избор истраживачких метода мора бити усклађен са самом
природом истраживаног проблема.

Генерално истраживање има увек исти сценарио:

дефинисање проблема, избор одговарајућих метода истраживања, прикупљање података,
обрада података, закључивање.

Односно, још једноставније

свако истраживање

обавезно

има своје

три основне фазе: пројектовање, истраживање и закључивање

.Треба нагласити да

је услов ефикасног истраживања (сазнање, научни закон...)

претходно теоријско

истраживање

. Без ваљаног теоријског утемељења проблема који се истражује (уз услов да

оно не буде само спекулативног карактера) добијају се резултати који остају сами себи циљ,
дају само дескрипцију без препознавања стварног каузалитета (закономјерности) односа
између тих појава. У таквим случајевима дакле вриједности таквих истраживања имају
скроман прагматичан допринос развоју једне области.

Гносеологија

је полазна основа сваког истраживања, од израде пројекта, преко

прикупљања података до упознавања и закључивања. У васпитању постоји задатак да открије
узрочности и законитости васпитног и образовног процеса као посебног облика спознавања.

Гносеологија

је, као спознајна теорија, (енг. theory of knowledge, gnoseology) филозофска

дисциплина и омогућава да откријемо поступке долажења до знања, поријекла, извора,
услова, претпоставки и граница сазнања.

Углавном се модерне науке дијеле у двије велике групе, и то:

емпиријске

спекулативне науке

. При томе треба имати на уму да сва истраживања која се остварују

дескрипцијом (описом нечега), без циља да се на основу тога утврди закон, спадају у
предрадње научних истраживања, односно у најобичније спекулације.
Под

спекулацијом

се подразумијева испитивање чистим мишљењем, сарадњу интиуције и

фантазије, тежња за сазнањем које прелази границе емпиријског искуства. Циљеви
истраживања заснивају се на претпоставци да су сва понашања и догађаји поређани и да се на
основу таквог поретка ствари могу утврдити узроци неке појаве или јављања неке појаве.
Примјена експерименталног провјеравања осигурава обликовање проблема, предмета и
циљева истраживања као основног постулата науке.

Методологија

истраживања

се заснива на

методама

поступцима

за стварање

(генерисање) претпоставки (хипотеза) и прикупљање података који омогућавају рјешавање
три основна научна закона, дефинисаних као

експликација

(да сваку појаву у природи и

друштву треба најприје научно објаснити),

предикција

(предвидјети њен ток и исход) и

трансформација

(одредити поступке и начине њених сврсисходних промјена.

Metod

je način mišljenja i istraživanja u nauci. Naučni metod se koristi radi sticanja što

istinitijeg saznanja. Metod u najširem smislu riječi obuhvata tri osnovne komponente:
- opšti pristup istraživanju (principi naučne spoznaju),
- metodološki postupak istraživanja (faze iostraživačkog postupka),
- metode i tehnike istraživanja.

Етика у истраживању

Eтика у истраживању односи се на примјену eтичких начела у припреми и провођењу

истраживања,  тe  анализи   и  интерпретацији    резултата.   Етичка   начела  укоријењена    су  у
доброј истраживачкој пракси. Како би смо сe с њима детаљно упознали, препоручује се  дa се
проуче  било кoji прихваћени кодекс истраживачког  понашања (на примјер, кодекс  European
Society   for   Opinion   and   Marketing  Research  -  ESOMAR,  међународне  oрганизације

професионалних истраживача). Eтички принципи истраживања наведени су и у Eтичком
кодексу сваког универзитета, па тако и на Универзитету у Источном Сарајеву.

Eтичке недоумице могу сe jaвити у свим фазама истраживачког процеса: (1) у фази

прикупљања извора литературе, (2) у фази израде нацрта појединих истраживања, (3) у
приступању испитаницима, (4) у фази прикупљања података, (5) у фази aнализе и
интерпретације резултата.

Осим што можемо (свјесно или несвјесно) плагирати туђе радове, можемо и своје.

Иако се ради о нашем властитом тексту, сваки преузети дио тексњта потребно је назначити и
навести изворе, односно мјесто гдје је тај текст већ објављен. Овом приликом наводимо
попис информација које је потребно обезбиједити, како би смо избјегли етичке недоумице у
приступању испитаницима и прикупљању података.

Etika u

fazi prikupljanja i korištenja izvora

literature podrazumijeva prikladno ponašanje

prema tuđem intelektualnom vlasništvu i autorskom pravu.Svaki tuđi dio rada, bez obzira na to je li
iznesen u ili je prepričan, treba biti pravilno označen.

Etika u

fazi izrade nacrta istraživanja

podrazumijeva prikladno ponašanje u definiranju

osnovnih smjernica u istraživanju. Kao što se tuđi tekstovi ne

smiju preuzimati (plagirati), na isti se

način ne smiju preuzimati tuđi istraživački procesi.

Etika u

fazi prikupljanja podataka

znači da tokom procesa prikupljanja istraživač treba

ostati objektivan, bilježiti tačne i potpune podatke i izbjegavati selektivnost. U suprotnom bi
valjanost i pouzdanost nalaza mogle biti ugrožene. Ispitanicima se ne smije lagati o proceduri ili
trajanju istraživačkog postupka (kako bi bili skloniji sudjelovati u istraživanju), te je i u ovoj fazi
potrebno pridržavati se svih prethodno navedenih principa u ophođenju s ispitanicima.

Etika u

fazi obrade, analize i interpretacije rezultata

odnosi se na prikladno ponašanje u

analizi prikupljenih podataka i njihovoj interpretaciji. Etički (prikazu rezultata) vodi računa o
pravima svih sudionika u istraživanju. Sumnje u vašu etičnost izbjeći će se opisom istraživačkih i
analitičkih procedura koje ste koristili.

Табела 1. Информације које смањују етичке недоумице у истраживању

Информације

природи истражив.

Информације

учесницима

истраживању

Информације

правима учесника у
истраживању

Информације

прикупљеним
подацима

-Шта је сврха
истраживања?
-Ко

проводи

истраживање?
-Ко   је   учесник   у
истраживању?
-Ко   чини   узорак   и
која   је   величина
узорка?
-У   којој   фази   је
истраживање?

-Какав тип података
се   тражи   од
учесника?
-На који начин ће се
прикупљати подаци?
-Колико   времена   ће
трајати   прикупљање
података?
-Који   су   рокови
предвиђени

за

поједине фазе у
истраживању?

-Учествовање   је
добровољно.
-Испитаници   имају
право   да   одбију
одговор или да буду
посматрани

специфичним
околностима.
-Које су могуће
посљедице, ризици
или

добици

учествовања?
-На који начин је
осигурана
анонимност

повјерење
испитаника?

-Ко   ће   имати
приступ
прикупљеним
подацима?
-Коме   ће   бити
презентовани
резултати
истраживања?
-Шта ће се догодити
са   подацима   након
што   је   пројекат
завршен?

Врсте истраживања

Начин истраживања

садржи опште филозофске методе, опште научне и посебне

методе научне дисциплине. У пракси се најчешће примјењују емпиријско-теоријска
истраживања.

Истраживања се разликују с обзиром на:
1.примјењивост њихових резултата;

Емпиријска истраживања

проучавају праксу, постојећа искуства (емпирију), тј.

стваралачку стварност.

Теоријска истраживања

су резултат мисаоне прераде датих и

унапријед узетих или примљених података. Најпотпунији резултати постижу се
сједињавањем емпиријских и теоријских истраживања. Проучава се позитивна пракса, а онда
се проналазе њене вриједности и уопштености које се постављају у одговарајуће теоријске
ступњеве (објашњење, прогнозе, открића, разврставање), да би добијени резултати повратно
дјеловали на унапређивања праксе на ширем плану и у сличним општим, посебним и
појединачним условима.

Најчешћа су лонгитудинална и трансверзална истраживања.

Трансверзално

истраживање

прати појаве „у пресјеку”.

Лонгитудинално истраживање

је дијахронијско

(разновремено), хронолошко праћење неке појаве. Пратимо, на примјер, анатомски развој
дјетета/ученика. Добијене резултате упоређујемо са нормама које се односе на просјеке и
годишта с обзиром на висину, тежину и др. На тај начин запажамо тенденције у развоју
конкретног дјетета/ученика (и цијеле групе). Првенствено је циљ упоређивање појединачног
напретка појединаца, али и резултата цијеле групе (одјељења) да би се утврдило право стање
и предузеле одговарајуће корективне, компензацијске и перспективне мјере.

Већина аутора, углавном, разликују сљедеће

врсте

педагошких

истраживања

базична

(темељна),

примијењена

(апликативна),

развојна

(акцијска),

емпиријска

(нпр.

истраживања образовно-васпитне праксе),

неемпиријска

(истраживања анализом

документације),

дескриптивна

(описна),

каузална

(узрочна),

метааналитичка

и др. Међутим,

у педагошким истраживањима често се сусрећемо са различитим методама.

Укупно посматрано, истраживања се могу класификовати по сљедећим

критеријумима:
1. по својој методологији, па онда могу бити: експериментална или неекспериментална,
2. по својој временској бази, па онда могу бити: лонгитудинална или трансферзална,
3. по својој општости, па онда могу бити: фундаментална или примијењена.

Неекспериментална

истраживања су мисаона истраживања која се могу бавити

проблемима вредновања законитости узрочно-посљедичних односа у актуелном времену, или
у неком тачно дефинисаном временском-историјском периоду. Примјењује се у
истраживањима која се баве истраживањима друштвеног контекста проблема у којем су
подаци релевантни за закључивање нематеријалног карактера.

Експериментална

истраживања се могу дефинисати својом тродимензионалном

шемом:

предметом

који се посматра,

експерименталним фактором

, и

посљедицом

утицаја

екперименталног фактора на предмет који се посматра. Експериментална истраживања се
дакле спроводе у случајевима проучавања могуће вриједности позитивног или негативног
утицаја неког фактора, програма на предмет који се посматра, са циљем утврђивања
законитости таквог утицаја. Циљ експерименталних истраживања јесте утврђивање квалитета
утицаја експерименталног фактора на посматрани простор, на основу чега се прагматично
такав фактор може препоручити (ако дјелује позитивно) или га треба избјегавати (ако је
утврђено да дјелује негативно).

Трансферзална

експериментална истраживања се баве процјеном вриједности утицаја

експерименталног фактора који је почео да дјелује на предмет проучавања прије почетка
истраживања:

еx-пост-фацто

. У таквим истраживањима се полази од предпоставке да је на

проучавани простор у предходном периоду релевантно дјеловао експериментални фактор и
да је оно што се идентификује као финална вриједност закономјерна посљедица баш тог
експерименталног фактора.

Трансферзална

истраживања могу бити:

•

Студије стања

-дескрипције, и као такве могу бити:

квалитативне

у случајевима када се

посматрају –проучавају атрибутивна-описна обиљежја, или

квантитативна

када се

проучавају обиљежја чије се димензије могу нумерички исказати.
•

Каузална,

са циљем утврђивања узрочно-посљедичне повезаности појава које се

посматрају.

Лонгитудинална

експериментална истраживања се баве вредновањем разлика неких

периоду. Дакле,  у посматраном периоду региструје се читав низ вриједности стања које се
посматра   као   посљедицу   деловања   неког   фактора   и   вреднује   поузданост   вјеровања   у
закономјерност такве динамике промјена.
• Дакле шема истраживања лонгитудиналног типа подразумијева: утврђивање вриједности
иницијалног   стања-стања   прије   почетка   дјеловања   експерименталног   фактора,   сам
транзитиван процес дјеловања експерименталног фактора и поновно утврђивање финалних
вриједности   посматраног   стања,   и   коначно   вредновање   значајности   разлика   измјерених
вриједности иницијалног и финалног стања. Ова истраживања могу имати више алтернатива:
могу се увести поред експерименталних група и контролне групе, дакле група која се развија
под утицајем уобичајених фактора. Такође може се планирати и истраживање са ротацијом
фактора,   односно   алтернативом   по   којој   се   након   утврђивања   ефекта   утицаја
експерименталног   фактора   код   експерименталне   групе   и   његовог   стављања   у   контекст
промјена проучаваног стања код контролне групе, истраживање понови при чему се сада
експериментални третман пројектује на групу која је у предходном дијелу имала третман
контролне групе.

Фундаментална

истраживања су значајна стратешка истраживања значајна за развој

једне научне области. Она по правилу обухватају велики број испитаника карактеришу се
високим ауторитетом примијењене методологије, а добијени резултати имају карактер
научних закона за конкретну научну област.

Оперативна

истраживања имају конкретнији, усмјеренији циљ, односе се на

конкретне услове, а прије свега на конкретан или веома сличан узорак испитаника, па због
тога такви резултати имају велики практични значај.

С обзиром на методолошки приступ, односно коришћене методе истраживања се

дијеле на: квантитативна, квалитативна и истраживања комбинованом методологијом.

Квантитативна истраживања

настоје дати одговор на питање ''колико'', а то значи

да се темеље на примјени метода које омогућавају квантификовање појаве, односно њихово
бројчано исказивање (квантитативне методе).

Квалитативно истраживање

настоји да одговори на питање ''зашто'', ''када'', ''гдје'' и

друга. Примјењују методе које омогућавају описивање појава, али не и њихово бројчано
исказивање (квалитативне методе).

Истраживање комбинованом методологијом

су истраживања у којима се

квантитативне и квалитативне методе истраживања преплићу, надопуњавају.

С обзиром на врсту података који се прикупљају, односно проучавају, истраживања се

дијеле на примарна и секундарна.

Примарна истраживања

су истраживања путем којих се

први пута прикупљају подаци о некој појави (примарни подаци), а

секундарна истраживања

су истраживања већ постојећих, претходно прикупљених података (секундарни подаци).

Избор методолошког приступа

Уобичајено је посматрати повезаност између односа истраживачке филозофије и

приступа истраживању кроз однос теорије и емпиријских података.

Дедуктиван приступ у истраживању ослања се на доминантно квантитативну

методологију, док индуктиван приступ подразумијева употребу доминантно квалитативних
података и комбинацију метода за њихово прикупљање.

Табела 3. Основне разлике између дедуктивног и индуктивног приступа

Акценти у дедуктивном п

риступу

Акценти у индуктивном приступу

-научни приступ
-креатање од теорије ка подацима
-потребно   објашњење   узрочних   односа
међу варијаблама
-прикупљање квантитативних података
-примјена   контроле   како   би   се   осигурала
ваљаност података
-високо структуриран приступ
-независност   истраживача   од   предмета

-циљ   је   разумијевање   значаја   које   људи
придају догађајима
-кретање од података ка теорији
-прикупљање квалитативних података
-флексибилнија   структура   која   допушта
промјене   у   акценту   у   истраживању   како
ситраживање одмиче
-схватање   да   је   истраживање   дио
истраживачког процеса

Недостаци квантитативне методологије су: прикупљају се подаци ужег обухвата, а

понекад и површни подаци, резултати су ограничени будући да нуде нумеричке описе више
него детаљна образложења, унапријед дефинисани одговори не морају нужно одражавати
мишљења испитаника.

б) Квалитативна методологија

Квалитативна методологија је по својој логици и природи отворена и сврха јој је

дубљи увид и разумијевање истраживачког проблема. Закључци квалитативних истраживања
изводе се на основу анализе категорија, која се темељи на логици истраживача.

За провођење квалитативне методологије потребно је имати на уму сљедеће:
-да је истраживач примарно заинтересован за процес, а мање за резултате или

закључке;

-акценат у истраживању је на значају;
-истраживач је основни инструмент за прикупљање и интерпретацију резултата;
-истраживања подразумијевају теренски рад и одлазак у одређено окружење;
-истраживања су описна, будући да је истраживач примарно заинтересован за процес и

разумијевање;

-процес закључивања је индуктиван (од детаља до закључка).

Табела 5. Принципи квалитативних истраживања

Принципи у планирању нацрта истраживања

Истраживање стварног
свијета

Истраживање се одевија у условима без манипулације и
контроле, односно елиминације ситуационих варијабли

Флексибилност

нацрту истраживања

Нацрт истраживања поставља се у главним цртама, а по потреби
и усљед промјена ситуационих услова мијења се и прилагођава,
гдје с еоткривају нови правци истраживања

Сврсисходно
узорковање

Узорци (случајеви) се бирају намјерно и сврсисходно, јер су
богати информацијама и омогућавају дубљи увид и спознају
проблема или феномена, а не емпиријско уопштавање

Принципи прикупљања података и теренског рада

Квалитативни подаци

Биљеже се посматрања истраживача, која детаљно и дубоко
описују

Лично искуство и
укљученост
истраживача

Истраживач је у директном контакту са људима, ситуацијама и
феноменима истраживања, лично искуство је важно за
истраживање и разумијевање

Отвореност
истраживача

Отворен је и осјетљив, исказује поштовање према испитаницима,
приликом посматрања потпуно је укључен

Динамична и развојна
перспектива

Оријентација на процес, промјене ситуација и система с
еочекују, а истраживач је на њих осјетљив

Принципи у анализи ппдатака

Јединице анализе

Сваки случај је јединствен, у анализи се води рачуна о детаљима
појединих случајева (јединица), поређење и анализа међу
случајевима зависе од квалитета појединачних студија

Индуктивна анализа и
креативна синтеза

Акценат је на детаљима и посебностима података, како би се
открио узорак, образац, тема или међусобна повезаност, почиње
се истраживањем, након тога се траже епиријске тврдње, процес
је вођен аналитичким принципима, на карју се креативним
синтетизирањем обликују закључци

Холистичка
перспектива

Феномен који се истражује схвата се као сложена цјелина, фокус
је на међузависности и системској динамици, а не на
специфичним варијаблама и њиховим линераним узрочним
везама

Осјетљивост

на Налази истраживања смјештају се у друштвени, историјски и

контекст истраживања

временски контекст, уопштавање ван контекста истраживања
није препоручено, узорци и обрасци могу се пажљивом
упореном анализом случајева примијенити у новим условима

Перспектива,
аналитичка
рефлексивност

вјеродостојност
истраживача

Истраживач   износи   властита   искуства   и   рефлексије,   знање,
сигурност   у   истраживању,   појачану   вјеродостојност   налаза   и
истраживања,   истраживач   постиже   равнотежу   између
аутентичног приказа сложеног система који истражује и личне
аналитичности и рефлективности

У идеалним истраживачким условима, истраживач би се у потпуности прдржавао свих

наведених принципа. У стварним истраживањима условима то се ријетко може постићи. Зато
је важно познавати принципе и придржавати их се у највећој могућој мјери.

И на крају, важна питања за сваког истраживача су како избјећи грешке у

истраживању, те како процијенити дали је истраживање довољно квалитетно. Ако је
истраживач потпуно укључен у истраживачки процес, највећи извор роијетњи и
потенцијалних грешака произилази из његове пристрасности.

Из практичних разлога добро је рашчланити пројекат израде рада на двије цјелине, јер

што је пројекат детаљније разрађен, то ће се истраживач лакше ''кретати'' у његовој
реализацији. То су

идејни и технички пројекат.

Идејни пројекат

–

треба одговорити на

питање: шта се и зашто, ради чега се истраживање проводи, а то обухвата:

Predmet i podaci u istraživanju društvenih pojava je svaki element stvarnosti, realne ili

imaginativne koji je od nekog interesa za nas i/ili nauku. Šta sve može biti predmet istraživanja u
društrvenim naukama. U najopštijem smislu predmet istraživanja mogu biti društvene pojave,
društveni događaji ili društveni procesi.

Društvena pojava

je sve ono što se dešava ili postoji na određenom fizičkom ili socijalnom

prostoru i u određenom vremenu. Pod društvenim pojavama možemo podrazumijevati sve ono što
nastaje u odnosima ljudi i njihovih zajednica. Društvene pojave su, npr. život u siromašnom kvartu,
politički sistem ili sistem vrijednosti u nekoj zajednici itd.

Događaj

je jedan zaokružen skup dešavanja koji ima svoj početak, tok i završetak, odnosno

svoj ishod. On je vremenski ograničen i često kratkotrajan. Događaj je fudbalska utakmica, politički
skup, dani kamelije i sl.

Proces

je složen skup dešavanja koji ima jedan zajednički razvojni pravac. Procesi su po

pravilu dugotrajni i njihovo trajanje se mjeri godinama ili decenijama, npr, urbanizacija ili
prihvatanje interneta kao medija ili globalizacija. Procesi nisu tako jednostavni kao događaji i mogu
u sebi objedinjavati mnoštvo društvenih pojava i događaja.

Indikatori

- neke pojave moguće je registrovati i mjeriti neposredno. Na primjer, ako nas

zanimaju godine starosti, visina mjesečnih primanja, bračni status, broj djece itd. Postoje, međutim,
neke druge pojave koje nije moguće direktno opažati ni mjeriti. Na primjer, zadovoljstvo poslom, ili
religioznost, ili sreća.

Mi kao istraživači nemamo neposredan uvid u misli, želje, očekivanja, nadanja, ocjene i

stavove drugih ljudi, ali to ne znači da se oni ne mogu mjeriti. Način na koji registrujemo i mjerimo
ove pojave razlikuje se od načina registrovanja i mjerenja neposredno dostupnih pojava. U ovom
drugom slučaju mi se oslanjamo na određene spoljašnje manifestacije (indikatore) ovih složenih
pojava koje nije moguće neposredno registrovati i mjeriti. Ti spoljnji pokazatelji nazivaju se
indikatori.

Indikatori

su pojavna strana nekog predmeta istraživanja, ono što je dostupno našim

čulima (vidu, sluhu, dodiru, ukusu, mirisu) i što je moguće registrovati.

Свако научно истраживање је, заправо, стандардизовано рјешавање проблема, које има

више међусобно логично повезаних фаза.

Уочавање и формулација проблема

У структури научног истраживања један од кључних почетних поступака јесте јасно и

прецизно дефинисање

проблема

самог истраживања. Научни проблеми се обично дијеле у

двије велике класе: емпиријске (озбиљна питања о предметима који сачињавају домен једне
науке) и теоријске (или појмовни проблем – питања о каквоћи заснованости појмовних
структура) проблеме. Постоји више начина на који се сусрећемо са проблемом.
а)

Кроз обављање праксе.

На примјер, библиотекар који свакодневно ради са корисницима

пружајући им услуге проналажења жељене литературе из библиотечког фонда, може да
осмисли истраживање које би показало која врста литературе је најтраженија међу
корисницима одређеног узраста.
б)

Уочавањем противрјечних резултата истраживања неке појаве

. На примјер, библиотекар

може да наиђе на резултате различитих истраживања на одређену тему.
ц)

Уочавањем празнине у нашем знању

. Многе празнине се могу ,,попунити’’ изучавањем

литературе, али је могуће да ћемо наићи на случај када не постоји одговарајуће објашњење
емпиријски утврђених чињеница. Истраживач може да нађе више различитих претпоставки о
проблему и управо то може да га подстакне да осмисли истраживање којим ће покушати да
да свој допринос налажењу одговора. Проблем треба формулисати што јасније и прецизније,
што неминовно води сужавању првобитног истраживачког интересовања.

Циљ истраживања

Један од начина да се проблем сузи и конкретизује јесте дефинисањем циљева

истраживања. Циљ истраживања може бити теоријски и/или практични. У зависности од
избора проблема, дефинисаног

циља

истраживања, али и личних афинитета, истраживач

може да се опредијели за квалитативан или квантитативан приступ.
Циљ истраживања јесте откривање онога што је предмет истраживања.

Cilj istraživanja može biti –

upoznavanje

(eksploracija) pojave, odnosno istraživanje može

biti izviđanje ili eksploracija, pionirsko istraživanje, manje ili više nepoznate pojave i okolnosti u
kojima se ona javlja. Eksplorativno istraživanje je usmjereno na uočavanje pojava, njihovo
međusobno razgraničavanje, utvrđivanje karakterističnih svojstava, učestalost javljanja i sl. (jednom
riječju na upoznavanje pojave).

Cilj istraživanja može biti –

opis

(deskripcija) pojave, odnosno egzatan opis ili desktipcija

neke pojave. Takav cilj se postavlja kada se radi o značajnoj pojavi koju je potrebno precizno
upoznati i maksimalno objektivno opisati, definisati ili redefinisati.

Cilj istraživanja može biti –

objašnjenje

(eksplikacija) pojave. Eksplikativna istraživanja se

bave pojavama koje su prethodno egzaktno opisane, a sada želimo da ih i objasnimo. U
eksplikativnim istraživanjaima polazi se od jedne ili više pretpostavki o povezanosti te i neke druge
pojave. Istraživanje treba da potvrdi ili ospori takve pretpostavke.

Cilj istraživanja može biti –

predviđanje

(predikcija) pojave, odnosno istraživanje može biti

organizovano sa ciljem da pruži predviđanje ili predikciju u pogledu javljanja određenih pojava,
promjena u njihovim bitnim svojstvima. Prediktivna istraživanja su samo poseban vid eksplorativnih
istraživanja.

Дефинисање варијабли

Варијабла

(промјенљива)

је било која особина, способност или карактеристика која је

предмет мјерења или истраживања. Она се може дефинисати на неколико начина:

да

означава неку промјенљиву величину

која може имати различите вриједности,

да

подразумијева функционалну повезаност

између поређаних група реалних бројева и чланова

неке популације,

да подразумијева неко обиљежје

по којем се разликују појединци, и слично.

Другим ријечима, варијабле су континуиране варијације у појединим правцима.

По

димензионалности

оне се дијеле на:

једнодимензионалне

(оне варијабле које се

односе само на једну особину или карактеристику) и

вишедимензионалне

(мултидимензионалне, које представљају неколико особина, способности или карактеристика
које се симултано мијењају).

По

сложености

варијабле могу бити:

једноставне

(које се не могу раставити на

елементарне варијабле) и

сложене

(композитне, које се могу раставити на основне или неке

друге варијабле).

С обзиром на

могућност мерења,

варијабле се дијеле на:

манифестне

(појавне, које

се могу непосредно мјерити) и

латентне

(скривене, с обзиром да се ни једна људска

особина, способност или карактеристика не може непосредно мјерити).

С обзиром на

реакције ентитета

(бића), варијабле се дијеле, што је и основни услов

сваког експеримента, на:

- независне варијабле,

третманске, улазне варијабле (програмске садржине, експериментални

фактор, стимулусе), које показују шта утиче на реакцију ентитета, обухваћене
експерименталним третманом (новином коју желимо да провјеримо), и оне су

узрок

жељених

промена, и

- зависне варијабле

, које показују како ентитет реагује, представљају излазне (критеријумске)

варијабле (успјех, учинак, резултат који је настао због деловања експерименталног чиниоца),
и оне су

посљедице

(исходишта) процеса промјена (трансформације), чиме су уједно и

одговор на постављен научни проблем.
Према томе,

независне (улазне) варијабле су

узрок

зависних варијабли, а зависне (излазне)

варијабле су

посљедица

независних варијабли

Kvantitativne (numeričke) - izražavaju se brojevima , a kvalitativne (atributivne) – ne

izražavaju se brojevima, ve’ samo opisom.

припадност, доба, степен усвојености моторичких умјења, нивоа развоја моторичких
способности и сл.

Обликовање хипотеза

Важан корак у даљем усмјеравању истраживања представља постављање

хипотеза

Хипотеза   је   недоказана   тврдња   или   претпоставка   о   постојању   извјесне   појаве   или   о
повезаности   одређених   појава,   која   почива   на   извјесним   знањима,   искуству   или   логици.
Наиме,   истраживач  покушава   да  унапријед,   прије  извођења  истраживања,   понуди  пробно
објашњење проблема, одговор на постављено истраживачко питање. При томе се ослања на
резултате ранијих истраживања, на теоријска знања и на логичко расуђивање.

Под хипотезом се подразумијева научно заснована претпоставка о још непознатим

својствима предмета истраживања. Та претпоставка се током истраживања провјерава и
зависно од резултата усваја, дјелимично усваја или одбацује. Хипотезе можемо разврстати на
основу неколико особина.

Према броју промјенљивих (варијабли) чији однос се у њима претпоставља могу се

подијелити на просте и сложене хипотезе. Просте су оне које претпостављају однос двије
промјенљиве. Сложене хипотезе претпостављају однос између већег броја промјенљивих.

Према врсти научних циљева можемо их разврстати на описне, хипотезе које говоре о

повезаности и хипотезе о узрочно-посљедичним везама. Описне хипотезе претпостављају
каква су својства, односно обиљежја неке појаве. Хипотеза о повезаности неких појава код
којих се не може доказати узрочна веза, а хипотеза о узрочно-посљедичним везама
претпоставља да једна појава узрокује другу.

У окивру једног истраживања обично се поставља већи број хипотеза које су

различитог степена општости.

Општа

генерална хипотеза се обично разлаже на

посебне

хипотезе које обухватају различите аспекте проблема истраживања. Посебне хипотезе су
конкретне и могуће их је тестирати, тј.доказивати њихову исправност.

Хипотеза

представља коначну фазу проучавања познатих чињеница, научних закона,

дакле важећих ставова о једној појави, са циљем сазнавања нових истина и или провјере
постојећих истина. Истовремено хипотезе су и полазиште сваког ваљано утемељеног
истраживања. Јер оне су коресподентне прије свега са неким проблемом који и јесте основни
разлог који мо-тивише истраживача да у очекивању да постоје бољи и рацио-налнији путеви
управљања промјенама у неком простору. Истовремено хопотезе су и истраживачки оквир јер
опредјељују и конкретизују методе које ће бити примијењене у конкретном истраживању.
Хипотезе представљају израз истраживачке знатижеље или сумње и изражавају предпоставку
коју ће резултати истраживања потврдити или одбацити. Генерално хипотезе могу бити
уобличене или методом:
• спекулације, служе промишљању и успостављању питања на која се истраживањима траже
одговори.
• методом интроспекције или самопосматрање, (садржај свијести),
• методом генерализације генерализације), или метода појединачних случајева.

Методе истраживања

Након дефинисања проблема и циља истраживања, те постављања хипотеза,

истраживач треба да се опредијели за

методе

истраживања које ће одговарати постављеном

циљу истраживања и помоћу којих ће се моћи провјерити постављене истраживачке
хипотезе.

Избор

методе

истраживања:

- Анкетно истраживање,
- Индивидуални интервјуи,
- Групни интервју,
- Анализа садржаја,
- Историографски метод,
- Компаративна метода,

- Експеримент,
-Анализа случаја.

Методологија

као ријеч означава науку о методама односно о начинима рада у некој

области стваралаштва, у овом случају у истраживањчком раду. И наравно инсистира се на
научном приступу методама истраживања јер, научност подразумијева дијалектички однос
према   методама   истраживања   и   увјерење   да   се   и   саме   методе   морају   прилагођавати   све
сложенијим   циљевима   истраживања.   Историјски   посматрано,   дабоме   да   је   само   такав
приступ оправдан јер, данашњи ниво сензибилитета истраживачких техника ће у односу на
квалитет објективности већ у блиској будућности бити исти онакав какав је био у односу на
ауторитет истраживачких метода у прошлости. И нису ли многа знања из прошлости била
потпуно погрешна управо због необјективности истраживачких поступака. Односно могло би
се закључити да научно неутемељена знања, дакле да она знања која у свом дефинисању нису
темељно   поштовала   методолошке   принципе   истраживања   и   закључивања   немају   снагу
истина које ауторитативно тумаче и предвиђају појаве које се посматрају. Отуда се сматра да
је   квалитет   методолошке   подршке   једне   научне   дисциплине   истовремено   и   услов   и
индикатор самосвојности те научне дисциплине.

Методологија упућује да се сазнајни процеси у научно утемељеним истраживањима

остварују по некој од сљедећих метода.
•

Метод

анализа-синтеза: начин сазнавања примјеном мисаониог рашчлањавања сложенијих

формација знања на њене конститутивне дијелове. Овај метод може имати карактер:

структуралне анализе

функционалне анализе, компаративне анализе и генетичке

анализе .

Док се структуралном анализом дескриптивно утврђује феноменолошка структура,

функционалном анализом се откривају квалитативно квантитативне вриједности релација
дијелова у оквиру посматране цјелине.
Компаративна анализа је метод којим се анализом различитих дијелова врши упоређивање
сличних цјелина.
Генетичка анализа се бави проучавањем развојних карактеристика неке појаве,
препознавањем фактора одговорних за настанак дијелова посматраних цјелина.

Синтеза

је метод којим се генерализовањем уопштавањем појединачна знања интегришу у

глобална знања о неком проблему.
•

Метод индуктиван или дедуктиван.

Ове алтернативе се могу разумјети и као алтернативе

могућих   процеса   сазнавања.   Људско   сазнавање   може   тећи   индуктивним   путем,   дакле   од
искуствених   спознаја   о   једноставнијим   истинама,   истинама   о   појединачним   појавама   и
кретати се ка уопштенијим знањима. Такође процес сазнавања може имати и другачији ток:
можемо   имати   неку   кумулативну   спознају   неког   проблема   па   процесом   дедукције
рашчлањавањем долазити до конститутивних елемената те кумулативне спознаје.

У истраживањима генерално, срећу се и друге методе, као на примјер:

•

Метод спекулативно-библиографски

који појаве анализира филозофском дедукцијом, а на

бази података релевантне библиографске грађе.
•

Емпиријски метод

који подразумијева прикупљање оригиналних егзактних података

нумеричког или атрибутивног карактера, њихову обраду и на темељу тога дефинисање
релевантних закључака.
•

Историјски метод

је метод којим се појаве посматрају у неком периоду прошлости, са

циљем разумијевања тих појава, препознавања коресподентности тих појава са социолошким
миљеом тог периода, једноставно овај метод има за циљ да установи постојање законитости
дешавања у оквиру појаве која се посматра у неком временском периоду. Овај метод по
правилу има сљедеће три фазе:

фазу прикупљања

историјских

чињеница,

фазу анализе

или критике извора и коначно

фазу експозиције

или приказа

резултата.
•

Статистички метод

као метод квантитативног истраживања масовних појава).

Статистички   метод   подразумијева   проучавање   великог   броја   карактеристика,   на   узорку
великог броја испитаника. Логика статистичких истраживања иде за тим да препознајући
актуелну   закономјерност   неке   појаве   и   њену   коресподентност   са   неким   факторима   из
окружења препознаје правила по којима ће се те појаве законито дешавати. То је метод који
ауторативно објашњава појаву, открива законитост њеног дешавања и даје могућност њене
предикције-предвиђања.   Генерално,  статистичке   процедуре   се   баве:

дескрипцијом

припремљеном протоколу и питањима, а понекад може имати и нека додатна претходно
неприпремљена питања.

Техника скалирања

подразумијева позиционирање вриједности посматране појаве у

предходно   успостављеном   систему   вриједности.   Техника   користи   скалар   као   инструмент
истраживања који  вриједност  посматраног  обиљежја приказује:  нумерички,  графички или
неком   другом   дескриптивном   техником.   Дакле   појава   се   оцјењује   неком   од   оцјена   у
предвиђеном распону оцјена, графички приказаном позицијом на некој мјерној скали,  или
неким изразом дескриптивног карактера на  примјер:

никада, ријетко, повремено, често,

увијек

Социометријска техника

истраживања бави се проучавањем интерперсоналних

односа у једној групи, односно има за циљ да путем социограма као инструмента утврди
оптималне саставе групе и њихове лидере тако да оптимално функционишу. Инструмент
садржи око пет питања којим се желе утврдити ставови појединаца о осталим члановима
групе.

Техника тестирања

је у великом броју научних дисциплина посебно цијењена зато

што се њоме добијају веома објективне, лако провјерљиве информације. Инструмент у овој
техници је тест којим се обезбеђује константност услова у којима се рјешавају јасно
дефинисани тестовни задаци. Својим циљем тестови могу бити усмјерени ка мјерењу:

знања,

способности, црта личности...

Да би обезбиједили карактер научно заснованих, тестови

морају имати одговарајуће метријске карактеристике, односно морају да буду

•

валидни-ваљани-поуздани

(да мјере баш оно што се проучава),

•

релијабилни

– дискриминативност (да су поуздани и да нису под утицајем случајних

непланираних фактора, што значи да се резултати неће мијењати у случају ако тест
поновимо),
•

објективни,

дакле да не зависе од мјерилаца и његове субјективности,

•

дискриминативни-осјетљиви,

што значи да су мјерне скале тако формиране да се

измјерене вриједности својим варијабилитетом распоређују по цијелој мјерној скали.

У оквирима природних и друштвених наука, а посебно образовних наука, користе се

различита средства, технике и методе мјерења свих релевантних карактеристика. Посебне
научне дисциплине под

називом антропометрија, кинезиометрија, психометрија

социометрија

баве се проучавањем тачности мјерења, техникама мјерења,

инструментализацијом мјерних техника, метријским карактеристикама мјерних
инструмената, условима и организацијом мјерења и одређивањем грешке мјерења.

Одређење узорка

Узорак је дио популације на ком се обавља истраживање. Није сваки дио популације и

њен узорак. Да би био он мора бити репрезентативан (популација у малом) и адекватан
(довољан) за популацију.

Репрезентативан је онај узорак који вјерно одражава, репрезентује структуру

популације коју представља.

Ако је цијела попуалција униформна (једнообразна) избор узорка је релатино

једноставан задатак. Међутим, то обично није тако. Популације су обично веома слојевите по
разним особинама (пол, узраст, школска псрема, запосленост, мјесто становања и сл.), а сваки
од ових особина може бити важна за доношење закључака о популацији.

Одређивање узорка је питање које је нарочито важно за истраживања која имају за

циљ да проучавају појаве у општој популацији или појединим њеним сегментима. У
експерименталним истраживањима углавном се користе мање групе испитаника хомогене по
свим основним обиљежјима (пол, узраст, школска спрема итд.). У неексперименталним
истраживањима питања популације и узорка су од пресудне важности, па се о њима говори
као о посебној врсти истраживачког задатка.

Више је него јасно да избору узорка увијек мора да претходи детаљно пручавање

карактеристика популације.

У највећем броју истраживања полази се од вјеровања да ако је узорак испитаника

ваљано одабран онда се закључци који се односе на тај узорак могу сматрати генерално
законитим за цијелу популацију. Да би узорак био репрезентативан морају се уважавати неке
законитости. Генерално, термин популација дефинише скуп или масу појединаца који имају

иста својства у односу на појаву која се посматра. Најтачнија оцјена о томе како нека појава
утиче у односу на неку циљну групу (велику) истих или веома сличних својстава може се
извести   непосредном   евалуацијом   ефеката   утицаја   те   појаве   на   ту   циљну   групу.   Али   са
становишта самог истраживања такво би истраживање било и скупо и дуго и компликовано.
Узорак испитаника, уколико би био довољно: велик и репрезентативан, могао би да замијени
популацију   односно,   закључци   о   повезаности   појава   које   се   посматрају   на   нивоу   једног
узорка могли би да се генерализују за цијелу популацију. Наравно,  јасно је да све тачнији-
поузданији закључци подразумијевају, у односу на популацију, све већи узорак испитаника.
Дакле јасно је да ваљан узорак испитаника подразумијева да буде по обиму довољан и да по
својствима буде што репрезентативнији односно да што боље обухвати популацију и да буде
њој што сличнији.

Начелно, у неким истраживањима, у непосредној пракси, наилази се на однос броја

обиљежја (параметара, варијабли) која се прате и броја испитаника у

узорку 1:3

. Стварно

довољан број испитаника у узорку испитаника може се утврдити сљедећим образцем:

Начело репрезентативности узорка подразумијева да сви испитаници у узорку имају

подједнаку шансу да буду изабрани у узорак. У односу на то како се дефинишу испитаници у
узорку узорак може бити: СЛУЧАЈАН (може према таблици случајних бројева, по слиједу
неке   геометријске   слике...),   СТРАТИФИКОВАН   (када   су   стратуми   хомогени   по   неким
посебним   обиљежјима),   СИСТЕМСКИ   (када   се   у   узорак   бирају   испитаници   по   некој
динамици или ритму.  НАМЈЕРНИ (када се испитаници бирају из увјерења истраживача да
баш тај испитаник носи значајан ниво репрезентативности).

Одређивање величине минималног узорка захтијева познавање три параметра:

величину   популације,   претпостављени   ступањ   повјерења   и   претпостављени   интервал
повјерења.   Ступањ   повјерења   је   прихваћени   ризик   погрешке   у   студији.   Типично
претпостављени ступањ повјерења је или 95% (нпр.5% могућности погрешке), или 99% (нпр.
1% могућности погрешке). Осим ступња повјерења, потребно је претпоставити и интервал
повјерења   који   описује   постотак   погрешки   постигнутих   параметара   као   што   су   средње
вриједности.

Табела 6. Минималне величине узорака за одабране мале популације

Величина узорка

Величина
популације

Ступањ повјерења од 95%

Ступањ повјерења од 99%

+- 3%

+- 5%

+- 10%

+- 3%

+- 5%

+- 10%

500

250

218

250

125

1 000

500

278

500

399

143

1 500

624

306

750

460

150

2 000

696

323

959

498

154

3 000

788

341

1 142

544

158

5 000

880

357

1 347

586

161

10 000

965

370

1 556

622

164

20 000

1 014

377

1 687

642

165

50 000

1 045

382

1 777

655

166

150 000

1 058

383

1 809

659

166

Жељена прецизност мјерења утицаће на избор једног од уобичајених прихваћених

досега +/- 3%, +/- 10%. Тако на примјер, минимална величина узорка за град величине од 5
000 одраслих становника, уз ступањ повјерења од 95% и интервал повјерења +/- 5% захтијева
релативно велик узорак од 357.

Методе избора узорка испитаника

Многе друштвене појаве се проучавају (истражују) на узорку, а уопштавају

(генерализују) на популацији.

који постоји интересовање (изворник) замјењује се неким другим објектом који је боље
познат, који је сличан у неком битном односу и он се зато означава као модел.

Облици модела, иако разноврсни, према изражајним средствима помоћу којих се могу

прикупити подаци, могу бити:

- теоријски

(информациони, вербални, описни, спекулативни, хипотетски),

- графички

(цртежи, схеме, графикони), и

- симболички

(математички, кибернетички).

(в) Кибернетичка метода

састоји се у индиректном прикупљању података о структури

система, под условом да се познаје структура улазних варијабли (онога што делује на
систем), али и о структури излазних варијабли (реакције система на основу утицаја дјеловање
примјењених варијабли). Постоје два система:

1. детерминистички систем

(у којем се за познат улаз може са великом прецизношћу

предвидјети излаз), и

2. стохастички систем

(или тзв. биотички приступ, у којем се за некакав улаз могу јавити

различити излази са различитом вјероватноћом).

(г) Експериментална метода,

као најегзактнија метода прикупљања података о реакцијама

људи путем излазних варијабли на основу дјеловања различитог броја улазних варијабли,
који   су   садржани   у   намјерно   конструисаном   експерименталном   (огледном)   третману
(поступку),   односно   програмским   садржинама/стимулусима.   Експеримент   се   најчешће
изводи у природним условима какве сусрећемо, на примјер, за вријеме редовних образовно-
васпитних   активности   дјеце/ученика   у   групи   –   одјељењу   (за   разлику   од   вјештачких,
лабораторијских услова).

Обично се примјењује техника

„паралелних, приближно уједначених група”,

од којих

је једна

експериментална

, а друга контролна. У експерименталну групу уноси се

експериментални фактор (новина) и прати његово деловање и учинак, док контролна група
ради на уобичајен начин. Пре спровођења експеримента обје групе, на примјер дјеце/ученика,
уједначе се по свим релевантним чиниоцима: полу, социо-економским условима, породичним
условима (потпуна/непотпуна породица), образовном статусу родитеља (посебно за оца, а
посебно за мајку), добу дјетета, броју дјеце у породици и редосљеду рађања (односно
јединац) итд. Затим се проводи

иницијално испитивање

да би се евидентирале полазне

основе. Након тога уводи се експериментални фактор/третман у експерименталну групу.
После истека предвиђеног времена, поново се мјере резултати у обје групе, то је тзв.
транзитно

или финално испитивање.

Хипотеза (претпоставка) је да ће бити бољи резултати у

групи која је увела нов поступак (или медиј) у свој рад. Уколико хипотеза не буде потврђена,
примјењени експериментални поступак се одбацује (што је у пракси веома риједак случај).

Све претходно описане фазе су неопходна припрема за спровођење истраживања које

се састоји у прикупљању и анализи података. Прикупљене податке обрађујемо и анализирамо
одговарајућим статистичким поступцима. У овом поступку се зависно од методе и природе
података користи читав низ, неријетко и сложених, техника које нам дају одговоре на
постављена питања.

Процес анализе података најчешће подразумијева:

- категоризацију и класификацију емпиријског материјала,
- компарацију прикупљених информација по различитим критеријумима,
- провјеравање и преиспитивање хипотеза,
- утврђивање везе и односа између елемената односно појава,
-тестирање и провјеру могућих закључака.

Сврха обраде и анализе података је црпљење информација неопходних за стицање

одговора на питање због којег се истраживање предузима. Добијени подаци морају имати и
одређена својства: поузданост, вјеродостојност, тачност и значајност.

У зависности од операционалне дефиниције промјенљивих, тј.од утврђених

индикатора опредјељујемо се за одређену врсту технике прикупљања података:

Врсте индикатора/података

Технике за прикупљање података

Искази (писани и усмени)

Интервјуи/разговор, дубински интервју,
упитник, фокус групе

Поступци појединаца и група

Псоматрање, анкета, интервју, фокус група,
анализа садржаја

Подаци о својствима природног и
друштвеног окружења

Статистички пописи, друга статистичка
мјерења

Гестови, мимика, покрети

Посматрање

Понашање (гледање ТВ, читање новина,
слушање радија, присуство на интернету)

Интервју, медијски панели, фокус групе

Писани садржај (текст), сликовни садржај,
аудио визуелни садржај, филмски записи

Анализа садржаја

Документи (писани, звучни и аудио-
визуелни записи)

Анализа садржаја

Разне врсте артефаката, разни облици оруђа
који се користе током неког догађаја,
умјетничка дјела

Посматрање, етнографске студије

Лично искуство, чулни утисци, представе,
појмови, ставови

Интроспекција, групне дискусије

Прикупљање грађе и извори података

Након што је истраживач одабрао – на основу властитих интереса, знања или жеља –

тему за истраживање, прелази се на прикупљање одговарајуће грађе. Свако проучавање има
двије основне фазе:

проналажење

обраду података.

Етапа проналажења података позната је под именом

хеуристика

(грч. ријеч-нађем,

налазим), то је, у ствари, наука истраживања, тј. скуп разних методолошких и техничких
поступака,   које   треба   примјенити   да   би   се   пронашли   разни   документи   релевантни   за
одређени предмет. У процесу проучавања и истраживања појава у области друштвених наука
долази се до великог броја података, који треба да се систематизују, обрађују и анализирају.
Научне   информације   настају   као   резултати   истраживачке   дјелатности   научних   радника,
истраживачких тимова и научних институција и у даљем истраживаћком процесу егзистирају
као   фундаментална   знања.   У   научној   литератури   и   пракси   постоји   више   критеријума   о
подјели публикација. Према садржају, дијеле се на:Примарне изворе података, секундарне
изворе   података,,   терцијарне   изворе   података.Многи   од   примарних   извора   грађе   могу   се
пронаћи у музејима и архивима.Историјски извори дијеле се у четири групе: материјални
остаци људске дјелатности (оруђа за рад, новац, оружје...), писани извори, ликовни извори
(прва   ликовна   дјела   Хомосапиенс   створио   је   до   20000   године   п.н.е,   у   пећинама   јужне
Француске), звучни извори.Претечом савремених пописа становништва могу се, у нашим
крајевима,   сматрати:   хрисовуље   (манастирске   повеље),   дефтери   (турски   пописи   пореских
обвезника), домовни протокол (књига стања душа), матрикуле вјенчаних, рођених и умрлих
8вођене у свакој парохији).Савремена статистичка евиденција – први попис становништва
1655.   (Француска   и   Британија),   регистри   становништва,   статистички   годишњаци,
демографска статистика, хидролошки годишњак, метеоролошки годишњак.

ПРИМАРНИ извори грађе – садрже информације из ''прве руке'', тј.радове у облику у

којем   су   га   аутори   написали.У   ову   категорију   спадају:   монографије,   студије,   чланци   у
часописима   и   зборницима   и   извјештаји   о   истраживањима.  Појављују   се   као   оригинални
објављени   радови,   оригинални   необјављени   радови   (докторске   дисертације,   магистарске
тезе...)   и   представљају   полазну   основу   за   теоријске   расправе   и   истраживања.  Књиге   –
примарне штампане публикације које садрже 49 и више страница текста. Објављују се у виду
студија,   монографија,   уџбеника,   приручника...  Билтени   –   посебно   штампани   облици   и
обавјештавања научне и стручне јавности о току неке стручне или научне активности.

Прегледи – врста примарних публикација која садржи обимније и најновије прегледе о
специфичним темама са научним и стручним информацијама. Часописи – серијске
публикације намијењене одређеној циљној публикацији, који садрже поуздане информације и

саопштавају односно излажу резултати истраживања и дају теоријска објашњења
истраживане појаве. При одабирању главних резултата, треба се руководити постављеним
проблемом истраживања, хипотезом и постављеним циљем.

Закључак

Проналажење рјешења проблема или одговора на дато питање на логичан, уређен и
систематски начин дефинише једно научно истраживање. Сврха научног истраживања јесте
да повећа знање унутар неке дисциплине или области, да служи развоју теорија, практичне
примјене и развоја алата за истраживање.

Фазе процеса рјешавања сазнајних истраживања

Оквирно

одређење

проблема

Уочавање проблема и доношење одлуке о
истраживању

Прикупљачка фаза

Рад у библиотеци и на терену

Пројектовање
истраживања

Формулисање проблема и хипотеза, спецификација
метода и техника

Израда инструмената

Упитника, скала, тестова, протокола

Израда истраживања

Организација истраживања, обезбјеђивање статистике,
услова за регистрацију података путем инструмената

Обрада и анализаљ
података

Сређивање добијених података, статистичка обрада,
анализа добијених података

Писање извјештаја о
истраживању

Интерпретација налаза, извођење закључака, писање
извјештаја, препорука и сл.

Методологија

истраживања

се заснива на

методама

поступцима

за стварање

експликација

(да сваку појаву у природи и

друштву треба најприје научно објаснити),

предикција

(предвидјети њен ток и исход) и

трансформација

(одредити поступке и начине њених сврсисходних промјена).

Методе истраживања

се у већини друштвених наука могу сврстати у пет група:

1. методе генерисања хипотеза,
2. методе прикупљања података,
3. методе избора узорка испитаника,
4. методе мјерења података и
5. методе обраде података.

Укратко, након одређења претпоставки истраживања потребно је на одабраном узорку
испитаника прикупити (измјерити) податке, а затим их обрадити, односно сажети
(кондензовати) и претворити (трансформисати) у обавјештења (информације) које омогућују
овјеравање (верификацију) претпоставки (хипотеза).

Методе прикупљања података

Иако има наслагање међу методолозима и научницима о методама за прикупљање података,
постоји тежња да се открију јединствене или

(1) основне методе

свих наука и углавном

разликујемо четири доминантне методе: (а) метода

систематске опсервације

, (б) метода

моделовања

, (в)

кибернетичка

метода и (г)

експериментална

метода.

(а) Метода систематске опсервације

(

систематска посматрања, опажања

) састоји се у

описивању стања и развоја на основу посматрања и често се назива и

дескриптивна метода

Предмет опсервације могу бити поједина

стања

(односи, утицаји), разни

процеси

(примјена

програмских садржина, метода, организације),

учинци

(степени усвојености знања, успјеси,

неуспјеси),

мишљења и ставови

(о настави, наставнику, физичком васпитању, такмичењу),

документи

(програми, планови, правила),

литература

(стручна и белетристичка), као и

остали догађаји и појаве. Међутим, овако прикупљени подаци морају бити квантификовани и
одређеним математичко-статистичким поступцима обрађени.

(б) Метода моделовања

ослања се на класичну

методу аналогије

(истоврсност и

истовјетност у особинама и односима). Она се све више примјењује јер је немогуће
прикупљање података без претходно конструисаног модела истраживања. Под моделовањем
се подразумијева поступак израде неког модела (лат. modulus – мјера, мјерило). Објекат за
који постоји интересовање (изворник) замјењује се неким другим објектом који је боље
познат, који је сличан у неком битном односу и он се зато означава као модел.
Облици модела, иако разноврсни, према изражајним средствима помоћу којих се могу
прикупити подаци, могу бити:

- теоријски

(информациони, вербални, описни, спекулативни, хипотетски),

- графички

(цртежи, схеме, графикони), и

- симболички

(математички, кибернетички).

(в) Кибернетичка метода

састоји се у индиректном прикупљању података о структури

1. детерминистички систем

(у којем се за познат улаз може са великом прецизношћу

предвидјети излаз), и

2. стохастички систем

(или тзв. биотички приступ, у којем се за некакав улаз могу јавити

различити излази са различитом вјероватноћом).

(г) Експериментална метода,

као најегзактнија метода прикупљања података о реакцијама

„паралелних, приближно уједначених група”,

од којих је једна

експериментална

, а друга контролна. У експерименталну групу уноси се експериментални

фактор (новина) и прати његово деловање и учинак, док контролна група ради на уобичајен
начин. Пре спровођења експеримента обје групе, на примјер дјеце/ученика, уједначе се по
свим релевантним чиниоцима: полу, социо-економским условима, породичним условима
(потпуна/непотпуна породица), образовном статусу родитеља (посебно за оца, а посебно за
мајку), добу дјетета, броју дјеце у породици и редосљеду рађања (односно јединац) итд.
Затим се проводи

иницијално испитивање

да би се евидентирале полазне основе. Након тога

уводи се експериментални фактор/третман у експерименталну групу. После истека
предвиђеног времена, поново се мјере резултати у обје групе, то је тзв. транзитно

или

финално испитивање.

Хипотеза (претпоставка) је да ће бити бољи резултати у групи која је

увела нов поступак (или медиј) у свој рад. Уколико хипотеза не буде потврђена, примјењени
експериментални поступак се одбацује (што је у пракси веома риједак случај).

Варијабла

(промјенљива)

је било која особина, способност или карактеристика која је

предмет мјерења или истраживања. Она се може дефинисати на неколико начина:

да

означава неку промјенљиву величину

која може имати различите вриједности,

да

подразумијева функционалну повезаност

између поређаних група реалних бројева и чланова

неке популације,

да подразумијева неко обиљежје

по којем се разликују појединци, и слично.

Другим ријечима, варијабле су континуиране варијације у појединим правцима.
По

димензионалности

оне се дијеле на:

једнодимензионалне

(оне варијабле које се односе

само на једну особину или карактеристику) и

вишедимензионалне

(мултидимензионалне,

које представљају неколико особина, способности или карактеристика које се симултано
мијењају).
По

сложености

варијабле могу бити:

једноставне

(које се не могу раставити на елементарне

варијабле) и

сложене

(композитне, које се могу раставити на основне или неке друге

варијабле).

Методе мјерења

Свака егзактна наука заснива се на подацима који су добијени

мјерењем

. Мјерити значи

експерименталним путем одредити праву вриједност мјерне величине и припадне
вриједности. Сходно томе, данас је у међународној употреби

Међународни систем

јединица

(Sisteme international d’ Unites) са међународном скраћеницом

, чије су основне величине:

дужина, маса, вријеме, интензитет и др.
У   оквирима   природних   и   друштвених   наука,   а   посебно   образовних   наука,   користе   се
различита средства, технике и методе мјерења свих релевантних   карактеристика. Посебне
научне   дисциплине   под

називом антропометрија, кинезиометрија, психометрија

социометрија

баве се проучавањем тачности мјерења, техникама мјерења,

* Ступњеви мјерења.

Бројчани подаци се добијају помоћу најразличитијих техника

мјерења

(које се дефинише као придавање бројева предметима и догађајима или, како се обично каже,
може се мјерити тестовским скоровима), а на основу неке од

мјерних скала

(распоређивање у

бројне категорије – скале процјене), као што су: номинална, ординална, интервална и
сразмјерна.

(а) Номинална скала

(

именска

, по лат. nomino – именовати) се најчешће користи у

социолошким истраживањима, када се човек анализира са становишта његовог окружења,
гдје неки резултат значи да испитаник припада некој категорији, која се најчешће обиљежава
бројем. Предмети се у номиналној скали означавају бројевима, односно умјесто да се наводи
име предмета, наводи се његов број. Бројеви служе само за произвољно означавање ради
њиховог разликовања. На примјер, бројеви играча, бројеви аутомобила или при навођењу
полова: мушки (1), женски (2), или разреда основне школе, или групе 1, групе 2, групе 3 итд.
Пошто   су   испитаници   сврстани   у   неке   категорије,   оне   се   обично   називају   затвореним
категоријама,   које   су   једнако   вриједне.   Овим   бројевима   који   служе   само   као   ознака
категорија,   „квалитативне   класификације”,   разликовању   класа   или   категорија,   као
најограниченијег   типа   мјерења,   могу   се   изводити   само   неке   једноставније   статистичко-
математичке   операције   које   се   заснивају   на   пребројавању   јединица   које   улазе   у   исту
категорију (мод, рачун пропорције, χ

– тест,

– коефицијент корелације и коефицијент

контигенције

(б) Ординална скала

(редна

, по лат. ordino – поређати, одредити редосљед) користи се када

се за сваки измјерен податак може само констатовати да ли је већи или мањи, бољи, лошији
или једнак неком другом податку, који је добијен истим системом мјерења, на истом или
неком другом испитанику, и том приликом се не може казати за колико је бољи или лошији.
При   томе   се   испитаници   стављају   у   рангове,   рангирају   се   по   величини   према   неком
утврђеном   обиљежју   (нпр.   школске   оцјене;   у   спорту   први,   други,   трећи   у   спортској
дисциплини такмичења итд.). Међутим, разлике између појединих нумеријских означавања
нису једнаке. Не може се рећи да је у спорту први онолико бољи од другог колико и други од
трећег итд. Иако је ријеч о „квантитативној класификацији”, не могу се вршити рачунске
операције,   сем   оних   поступака   за   номиналну   скалу,   може   се   само   одређивати   медијана,
квартил, тотални опсег и ранг корелације ρ.

(в) Интервална скала

(по лат. intervallum – међупростор) се користи када су јединице

мјерења подједнако удаљене једна од друге, али при томе не постоји дефинисана нула. У овој
скали се зна не само редосљед већ и разлика (интервали) међу бројевима на скали. Ријеч је о
једној линеарној скали, која нема свој почетак на некој строго дефинисаној нули, и зависно
од тога где се она помјера, могу се добити и различити резултати (нпр. на два психолошка
теста истог предмета мјерења и једнаке дужине исти резултат не мора да говори о истој
ствари). При статистичкој обради података са интервалне скале могу се примијенити сви
статистички поступци. Једино се коефицијент варијације може употријебити само ако се
упоређује варијабилност у истој варијабли (нпр. међу половима или добима у истом тесту).

(г) Сразмјерна скала

се користи када јединица мјерења посједује све карактеристике

(својства) интервалне скале, али још и апсолутну нулу. Тиме се добијају бројчани односи
(сразмјере) у мјерној појави. Овај ниво мјерења се примјењује претежно за мјерење
морфолошких, физиолошких и моторичких способности. Тако, на примјер, у моторичком
тесту, скок удаљ из мјеста, добијени резултати од 196 и 160 цм имају увијек исти бројчани

однос на дужинској скали. Исто тако, резултати у морфолошком тесту тежине тијела од 60 и
65 кг имају увијек различите вриједности и сразмјерне удаљености на тежинској скали.
Једном рјечју, када су резултати мјерења изражени на сразмјерним и интервалним скалама,
тада се могу примијенити углавном све униваријантне и мултиваријантне

методе обраде

података

, када су изражени на ординалним скалама, прикладне су централне вриједности по

положају, ранг корелација и различити непараметријски поступци за тестирање хипотеза, а
када су изражени на номиналној скали, подаци се изражавају у фреквенцијама (

) и

процентима (

) и примјењују се специјалне методе за анализу.

Техника мјерења

, као специфично истраживачко оруђе, обухвата систем поступака и

инструмената за прикупљање података (чињеница, варијабли). Прикупити неки податак
значи измјерити неку појаву, догађај или процес, под условом да он објективно и стварно
постоји. Подаци се могу сакупити техником:

посматрања

анкетирања

скалирања

тестирања

, а затим се сређују, групишу, уносе у рачунар и одговарајућим математичко-

статистичким поступцима обрађују, као зависне или независне варијабле. У неким
педагошким истраживањима примјењују се као истраживачке технике (поступци) и анализа
садржина, интервјуирање, анегдотске биљешке.

Предмет

анализе садржине

су: списи, документи, планови и програми, сваки визуелни,

аудитивни или комбинован извор података. То су разни текстови (сликовнице, књиге, новине,
каталози,   проспекти,   записници),   аудитивни   извори   (радио-емисије,   грамофонски   снимци,
магнетофонски или други дигитални записи), визуелни извори (фотографије, цртежи, слике,
таблице, графикони, кинограми, скулптуре, модели, предмети из околине), аудио-визуелни
(филм,   магнетоскопски   или   дигитални   снимци,   „живе”   телевизијске   емисије   и   сл.).   Неки
аутори   умјесто   „анализе   садржине”   наводе   „рад   на   педагошкој   документацији”   који   се
разликује   од   осталих   техника   (поступака)   по   томе   што   се   тим   поступком   не   приступа
директно   некој   педагошкој   појави,   већ   се   она   проучава   индиректно,   на   основу   неког
документа.

Поступак

интервјуирања

састоји се у разговору с другом особом (родитељем,

дјететом/учеником) о предмету истраживања. Има ту предност над другим поступцима што
се   непосредно   прате   емоционалне   реакције   испитаника,   које   дају   додатне   податке   о
испитиваној   појави.   Недостаци   се   првенствено   огледају   у   превеликој   употреби   времена,
посебно кад се проводи појединачно (индивидуални интервју). При појединачном интервјуу
испитивач има пред собом једног испитаника (респондента), док при групном испитивању
испитивач групи поставља питања, а чланови пружају појединачне одговоре без међусобног
договарања.   У   колективном   испитивању   питања   се   постављају   већој   групи   на   која   се
одговора на основу међусобног договарања. Интервју пролази кроз три фазе: планирање и
припрема, извођење и завршетак.
Почетак

интервјуа

омогућава успостављање веза и директну припрему за разговор. То је

међусобно боље упознавање (посебно ако се интервјуер и испитаник први пут сусрећу) и
стварање повјерења и угодне емоционалне климе како би главни дио текао што слободније и
спонтаније.   У   главном   дијлу   се  реализује   истраживачева  замисао   заснована   на   предмету,
циљу и конкретном задатку истраживања. Питања могу бити диригована и слободна, па тако
разликујемо дириговани и слободни интервју. У првом случају интервјуер прецизно наводи
питања   и   исто   тако   биљежи   одговор,   док   у   другом   случају   питање   може   „препричати”,
односно слободније приказати, а на такав начин и одговор забиљежи. Биљежење одговора
може бити неким средством за писање, али их је боље снимити (диктафон, магнетофон) како
се не би скретала пажња на записивање. Кад год је могуће, треба се опредјељивати за тонско
снимање.   Истраживачи   разговарају   с   дјецом,   чешће   са   васпитачима/учитељима,   али   и   са
родитељима. Инструмент интервјуа назива се протокол или подсјетник (неки истраживачи га
још називају основа за вођење разговора). Путем интервјуа долази до промјене више подручја
процедура, као што су: давање информација, давање савјета и охрабрење.

(а) Посматрање

(

опсервација

) једна је од најстаријих техника мјерења којом се, до података

долази у свакодневном практичном раду, са могућношћу непосредног уочавања неких

феномена

(свих појава у духовном и спољашњем свијету које се приказују нашем опажању,

имати 6-7, мора бити једнак. Постоји и читав низ варијаната тих скала, као што су: контролна
листа, скала рангова, скала узорка, поступак поређења са претходно одређеним рангом итд.

Дескриптивна скала

састоји се из низа вербално изложених категорија (израза, тврдњи), од

којих свака означава неки степен оцјене, а најчешће се користе скале које имају 7 или 5
степени.

Према

начину скалирања

уобичајена је подјела скала на:

алтернативну

кумулативну

ранг скалу

Алтернативна скала

садржи више категорија, а за сваку се предвиђају само

екстремно позитивни или негативни одговори (да или не, + или -).

Кумулативна скала

садржи више категорија, од којих свака више обухвата све ниже категорије.

Ранг скала

се

конструише једноставним одређивањем редосљеда личности, предмета, поступака или
појава, од најбољег до најслабијег.

(г) Тестирање

је поступак (техника) примјене неког теста (или мјере) помоћу којег се долази

до   података   о   појединим   особинама,   способностима   и   карактеристикама,   а   који   изазива
одговарајуће подстицаје (реакције) за које се на објективан начин утврђује начин њиховог
испољавања.   У   ширем   смислу,   тестирање   је   сваки   критеријум   или   операција   којом   се
утврђује истинитост, исправност или тачност неке пропозиције или хипотезе. У педагошким
истраживањима под тестирањем се обично подразумијева: примјена тестова као инструмента
за   прикупљање   података,   примјена   неких   статистичких   поступака   за   методу   и   теорију
узорака   и   примјена   неких   медицинских   испитивања,   посебно   при   испитивању   реакција
организма на неке спољашње надражаје. Назив инструмента за ова испитивања је

тест

Тест

(енгл. оглед, проба) или мјерни инструмент представља

стандардизован поступак

којим се изазива активност неког система и затим мјери његова реакција. Реакција, која се
изазива и мјери тестом мора бити што непосреднији израз те активности. У зависности од
предмета мјерења, тестови се могу подијелити у три групе које чине: (1) тестови знања, (2)
тестови способности и (3) тестови личности у ужем смислу.

Конструкција стандардизованог теста

састоји се у навођењу услова, околности и ситуација

у којима се једна особина, способност или карактеристика човјека изазива и испољава, затим
састављању детаљнијих упутстава по којима ће се обавити процењивање и мјерење, као и
како треба добијене оцјене и мјере квантификовати (бројчано изражавати) и тумачити.

3) Карактеристике мерења.

Под карактеристикама мјерења подразумијева се суђење о томе

колико вриједи неко мјерење. У свим релевантним антрополошким теоријама мјерења
(антропометрији, кинезиометрији, психометрији, социометрији и др.) помињу се четири
основне мјерне карактеристике:

објективност

дискриминативност

поузданост

ваљаност

мјерења

(а) Објективност

(

предметност

)

мјерења

представља слагање (корелацију) оцјена

различитих оцењивача истог теста, која се изражава коефицијентом корелације, а тест се
сматра објективним ако је корелација најмање 0,90.

(б) Дискриминативност

(

осјетљивост

)

мјерења

указује у којој мјери се у процесу мјерења

могу разликовати испитаници по ономе шта треба да се мјери и добијају се на основу
варијабилитета и дистрибуције резултата. Сматра се да стандардна девијација доброг теста
треба да износи 1/3 аритметичке средине, односно 1/6 вредности распона резултата тог
мјерења.

(в) Поузданост

(релијабилност

)

мјерења

се дефинише као слагање (корелација) резултата

тестирања   на   истој   величини   предмета   мјерења   (варијабли)   ако   се   то   мјерење   понови
неколико   пута,   да   при   поновној   примјени   на   истим   особама   даје   исте   резултате   (да   је
поновљиво).   Сматра   се   да   поузданост   мјерења   представља   количину   мјерења   незнања,
односно мјеру грешке.

(г) Ваљаност

(

валидност

)

мјерења

односи се на податак, односно у којој мјери неко мјерење

даје податке о ономе што се желило мјерити, односно да тест управо мјери ону
карактеристику коју заиста треба да мјери, оно што је стварни предмет мјерења. За разлику
од објективности, дискриминативности или поузданости,

ваљаност мјерења

се анализира и

спроводи на три начина: априористички (спекулативно), дијагностички (факторски) и
прогностички (предиктивно). Факторска ваљаност (валидност) теста исказана је његовим
засићењем тим фактором.

Методе обраде података

обухватају униваријантне и мултиваријантне моделе, методе,

алгоритме и програме за обраду и анализу података, као и тестирање хипотеза ради долажења
до научних законитости. Приликом примјене статистичких метода обраде података
неопходно је упознати се, сем са користима и предностима, и са неким заблудама које у тој
примјени могу настати.

Статистика

(лат. status – стање) је првобитно представљала скуп нумеричких података који

се односе на стање посматране појаве. Временом се развила у научни метод истраживања
нумеричких података, који показује не само стање, већ и промјене појава у различитим
временским раздобљима. Статистика, као научна метода, има за циљ да издвоји и утврди
опште групне тенденције на основу резултата који су добијени посматрањем или огледима на
већем броју појединаца. Заправо, статистика се заснива на примјени научних метода у
прикупљању, организацији, обједињавању, представљању и анализи бројчаних података ради
доношења рационалних закључака. Као предмет статистичког проучавања узимају се масовне
појаве. У масовним појавама треба истражити сљедеће карактеристике: варијације обиљежја
масовних појава, истраживање треба да има квантитативан карактер и истраживање треба да
има квалитативан карактер.

Униваријантна статистика

обухвата израчунавање статистичких параметара за једну

варијаблу, док м

ултиваријантна статистика

обухвата примјену математичко-статистичких

метода и алгоритама за систем (скуп) већег броја варијабли.

Униваријантне методе.

Под униваријантним методама обраде података подразумијева се

израчунавање статистичких параметара помоћу

једне варијабле

за коју постоје измјерени

подаци, који се сређују помоћу статистичких серија (бројки или фреквенција).

Статистичка серија

је низ статистичких бројки (података, вриједности) којима се приказује

варијација једне скупине према одређеном обиљежју (типу, садржини и настанку), односно
скуп бројчаних података о једном или више обиљежја посматране популације и представља
основ   статистичке   обраде   и   анализе.   Статистичке   серије,   сем   квантитативне,   показују   и
квалитативну   страну   испитиване   популације.   Свака   статистичка   серија   приказује   се
табеларно и то са најмање двије колоне или два реда, тако да се у прву колону (ред) уносе
квалитативна   страна   података,   а   у   другу   колону   (ред)   квантитативни   подаци   посматране
популације.

Мултиваријантне методе.

Под мултиваријантним методама обраде података подразумијева

се израчунавање са

већим бројем варијабли.

За операционализацију три класична научна закона, као што су

експликација

(објашњење),

предикција

(предвиђање) и

трансформација

(преображај) постоје многобројни модели,

методе,   алгоритми   и   програми   за   мултиваријантну   обраду   података,   који   су   садржани   у
различитим   статистичким   пакетима,   и   готово   их   је   немогуће   у   једној   оваквој   прилици
набројити, приказати и анализирати. У најсавременија средства, за статистичку анализу на
рачунару у друштвеним наукама спада

СПСС

прилагођен Windows окружењу, о којем ће

нешто више бити ријечи у сљедећем потпоглављу.
Из тих разлога распоред (класификација), представљање (презентација), анализа и примјена
(апликација), у овом потпоглављу, биће ограничена на три класична научна закона, односно
четири групације метода, које су најкарактеристичније и најприкладније у педагошким
истраживањима.

(а)

За утврђивање

структуре

класификације

користе се

факторска анализа

таксономска анализа

Методе анализирају један или више система варијабли у једном или више антрополошких
простора на једној групи испитаника (зависним узорцима), а путем

факторске анализе

утврђује се структура латентних димензија на основу груписања манифестних (појавних)
варијабли (показатеља), а

таксономском анализом

на основу груписања ентитета.

Каноничка анализа промjена

примјењује се када је трансформациони процес

антрополошких карактеристика тако програмиран да се очекују њихове структуралне
промене у два сукцесивна транзитивна стања.
Методе за анализу фактора који су одговорни за криву развоја примјењују се када се жели
утврдити

крива развоја

појединих антрополошких димензија за хомогенизоване групе

испитаника или појединце, под условом да је број субјеката мањи или једнак броју
транзитивних стања.

СТАТИСТИЧКО ИСТРАЖИВАЊЕ

Статистичке законитости

Masovno posmatranje ponašanja pojava uz odgovarajuću primјenu statističke metodologije

omogućava nam da uočimo opšte karakteristike varijabilnih pojava i otkrijemo pravilnosti u
tendencijama ovakvih pojava. Pravilnosti koje uočvamo nazivaju se statističkim zakonitostima ili
masovnim zakonitostima. Ona se ispoljavaju na velikom broju slučajeva jer te pravilnosti važe samo
u masi.

Ponašanje masovnih pojava u većem skupu pokazuje izvjesnu pravilnost, a na malom broju

slučajeva ta pravilnost se ne ne ispoljava. Statistika istražuje te pravilnosti i varijacije, i pritom
polazi od velikog broja slučajeva koje posmatra, a rezultate

grupiše, opisuje, upoređuje i

analizira.

Statistika se bitno razlikuje od evidencije. Pojam statistike je znatno širi. Zadatak

evidencije

jeste da registruje i prati svaku pojedinu jedinicu i njena individualna svojstva. Evidencija ima za
cilj da obuhvati sve pojedinačne slučajeve da bi u svakom momentu mogla da pruži odgovarajuća
obaveštenja o pojedinačnim individualnim slučajevima. Statistika ima za zadatak da uoči ono što je
zajedničko, karakteristično za sve slučajeve posmatranja a pojedinačna svojstva služe statistici samo
kao polazna osnova za dalji rad, prema tome statistiku interesuju

karakteristike skupova.

Statistika

i   evidencija   stoje   u   tijesnoj   međusobnoj   vezi.   Evidencija   predstavlja   osnovni   izvor   statističkih
podataka o velikom broju poslovnih događaja i ekonomskih pojava. Statističko istraživanje se ne
svodi   na   otkrivanje   karakteristike   skupa   već   je   zadatak   statistike   mjerenje   i   analiza   odstupanja
individualnih karakteristika elemenata skupa od utvrđenih zajedničkih karakteristika – istarživanje
njihovih varijabiliteta posmatranog skupa. Po njihovoj prirodi statistika je induktivni metod. Polazi
od izvjesnih hipoteza a zaključke donosi na osnovu iskustava, događaja, činjenica i statističkih
eksperimenata.   Dobijene   rezultate   podvrgava   matematičkoj   obradi   u   cilju   pribavljanja   novih
informacija.  Svrha   obrade   i   analize   podataka   je  crpljenje   informacija   neophodnih   za   sticanje
odgovora

na pitanje zbog kojeg se istraživanje preduzima.

Статистичке оцјене

Teorija vjerovatnoće omogućava statistici istraživanje karakteristike skupova na bazi

objektivnih kvatitativnih ocjena, koje se donose na osnovu posmatranja samo nekih odabranih
slučajeva. Tako se obezbjeđuje

nepristrasnost izbora

sa jedne i

reprezentativnost

odabranih

slučajeva sa druge strane. Posmatraju se i istražuju slučajevi na kojima se osobine posmatrane
pojave ispoljavaju približno isto kao i na cijelom skupu. Rezultati koji se dobijaju posmatrnjem
odabranih reprezentativnih slučajeva nazivaju se

statističkim uzorcima.

Oni omogućuju objektivnu

ocjenu osnovnih karakteristika skupova, ocjenu stepena njihovog varijabiliteta, kao i ocjenu
pouzdanosti zaključaka do kojih dolazimo.

Procesi koji nisu ni sasvim slučajni ni strogo determinisani nazivaju se

stohastičkim

procesima.

Ovi procesi ne odvijaju se po nekom određenom nepromenljivom zakonu. Na njih u

velikoj mjeri utiču brojni faktori i njihove raznovrsne kombinacije i ne dešavaju se haotično.
Primenom odgovarajućih kvantitativnih metoda mogu se, uz određeni rizik, vršiti izvjesna
predviđanja njihove dinamike.

Statistička teorija eksperimenata omogućuje

izvođenje eksperimenata na jako varijabilnim

pojavama u cilju otkrivanja statističkih zakonitosti. Statistički eksperiment ne zahtijeva konstantnost
ni jednog faktora, niti podudarnost uslova pri ponavljanju opita. Naprotiv, potrbno je da svi faktori
što je moguće više variraju. Analizom tog varijabiliteta statistika provjerava hipoteze o uzročnim

Prekidna

obilježja najčešće uzimaju cijele brojeve (broj djece, broj zaposlenih...) iz mogućeg

skupa vrijednosti. Do ovih numeričkih vrijednosti dolazi se prebrojavanjem.

Metodi prikupljanja podataka

Za svaku statističku akciju potrebno je izabrati najefikasniji metod posmatranja (prikuplljanja

podataka). Pojava koja se posmatra može se obuhvatiti na svim jedinicama statističkog skupa to je

potpuno posmatranje

ili samo jednom njegovom dijelu –

djelimično posmatranje

. Postoje dva

osnovna metoda potpunog statističkog posmatranja i to:

statistički popis i izveštajni metod

Statistički popis

obuhvata sve jedinice posmatranja jednog statističkog skupa u određenom

momentu (“kritički momenat”). Tako se dobija potpun uvid u stanje i strukturu skupa po raznim
obilježjima. Ovakav oblik statističkog posmatranja je veoma skup, pa se organizuje u dužim
vremenskim intervalima (popis stanovništva obavlja se svake pete ili desete godine, a kritični
momenat je 31. mart).

Izveštajni metod

prati kontinuirano događaje čiji je varijabilitet tokom vremena jače izražen.

Sprovode ga lica ili institucije sistema radi svojih poslovnih potreba. Statističkim organima u
određenim vremenskim intervalima šalju se redovno popunjeni statistički upitnici.

Statističkim izveštajem u sukcesivnim vremenskim momentima (stanje novca u blagajni u

mesecu...) ili intervalima vremena (prirodno kretanje stanovništva...) vrši se posmatranje promjena
statističkog skupa.

Kada je nemoguće sprovesti potpuno posmatranje koristi se djelimično posmatranje

statističkog skupa. Ono se sprovodi na osnovu uzorka.

Statistički uzorak je reprezentativni dio osnovnog skupa na osnovu koga se donose zaključci o

karakteristikama osnovnog skupa. Uzorak će biti reprezentativan ako je dovoljno veliki i ako je po
svojoj strukturi sličan statističkom skupu.

Kvalitet prikupljenih podataka zavisi od specifikacije istraživanja, instrumenata istarživanja,

uslova istraživanja kao i od stava i ponašanja davalaca podataka.

Neminovni pratilac statističkih istaživanja su i greške koje mogu biti slučajne i sistematske.

Slučajne greške nemaju poseban uticaj na kvalitet podataka, dok sistematske uvijek utiču na
podatke.

Sređivanje i obrada podataka

Prikupljeni podaci, jednim od metoda, predstavljaju sirov materijal koji treba srediti i obraditi.

Individualne podatke treba pretvoriti u brojčane informacije putem grupisanja jedinica po
modalitetima posmatranih obilježja i njihovih zbrajanja u svakoj grupi.

Sređivanje predstavlja tehničko – metodološki dio poslova u kome se, prema šemi grupisanja i

cilju istarživanja, prikupljeni statistički materijal svrstava u serije i tabele koje predstavljaju
statistički način istraživanja. Zato serije i tabele moraju da budu precizno i jasno sastavljene, kako bi
ono što je u njima sadržano bilo dovoljno vidljivo i podesno za analizu.

Prema mjestu, sređivanje podataka može biti

cenralizovano

kada se sav prikupljeni statistički

materijal šalje u jedan centar gde se sređivanje obavlja jedinstveno i u cijelosti.

Decentralizovano

se sastoji u tome da se ovi poslovi vrše na više mjesta, najčešće po regionalnim centrima.

Mješovito

sređivanje sastoji se u tome da se do određene faze poslovi obave u raznim regionalnim centrima a
zatim se sve prikuplja u jedan centar da bi se završili svi ostali poslovi do konačnog sređivanja.

U tehničkom pogledu poslovi sređivanja mogu da budu izvedeni ručno koji predstavlja

primitivan način sređivanja gdje nema sredstava i opreme. To je spor način i ne daje mogućnosti za
složenije analize. Mašinsko sređivanje predstavlja savremen i brz način obavljanja poslova
sređivanja. Takvim sređivanjem obezbijeđena je maksimalno moguća tačnost i svedeno na
minimum pravljenja grešaka. Uvođenje savremenih računara omogućilo je da se značajno skrati
vrijeme obrade statističkih podataka a time i istraživanje u cjelini. Tačnost u radu i brzo dobijanje
rezultata imaju za statistiku poseban značaj.

Statističke serije

Kao rezultat sređivanja statističkog materijala dobijamo statističke serije. Statistička serija

predstavlja niz brojčanih podataka o jednom ili više obilježja neke pojave. Statističke serije su
brojčani pokazatelji kako kvantitativnih tako kvalitativnih varijacija obilježja kod masovnih pojava.
Statisičku seriju čine dvije kolone. U prvoj je dato obilježje po kojem je izvršeno grupisanje
( atributivno ili numeričko obilježje, mjesto ili vrijeme). Druga kolona pokazuje broj jedinica
pojedinih grupa u seriji.

Zavisno od broja obilježja

postoje proste i složene serije. Proste serije

su one kod kojih se

iskazuju podaci samo po jednom obilježju ili karakteristici posmatrane pojave.

Složene serije

su one

kod kojih se izražavaju podaci o više obilježja posmatrane pojave.

Prema vrsti obilježja kako su uređene i zavisno od toga šta pokazuju dijele se na:

serije strukture

vremenske (hronološke) serije

geografske serije

Serije strukture

pokazuju raspored statističkih jedinica prema modalitetima ili prema

vrednostima obilježja.

Sastoji se iz dva reda obavještenja. U jednom su modaliteti a u drugom broj

jedinica, odnosno

frekvencije

koje pokazuju koliko se puta pojedini modaliteti javljaju unutar

posmatranog statističkog skupa. Tip obilježja čini seriju strukture sa numeričkim obilježjem.

Atributivna obilježja

se iskazuju opisno i za njihovo grupisanje potrebno je imati jasnu šemu

klasifikacije. Serije strukture po numeričkim obilježjima nastaju grupisanjem jedinica po
vrijednostima numeričkog obilježja.

Vremenske (hronološke) serije

su nizovi statističkih podataka koje pokazuju varijacije

posmatranih pojava tokom vremena. Prema prirodi podataka koje sadrže, dijele se na

momentne i

intervale. Momentne

serije pokazuju nivo ili količinu pojave u tačno određenim uzastopnim

momentima vremena. Predstavljaju nizove različitih stanja. Zbog toga njihove podatke nema smisla
sabirati.

Intervalne

vremenske serije pokazuju stanje pojave u nizu uzastopnih vremenskih

intervala. To su najčešće kalendarski vremenski intervali. Njihovi grupisani podaci mogu se sabirati.
Statistički podaci dobijeni na ovaj način omogućavaju dinamičku analizu pojave.

Geografske serije

pokazuju prostorni (teritorijalni) raspored pojave.Dijele se na serije koje

pokazuju rasprostranjenost pojave na nacionalnoj teritoriji i na serije koje pokazuju
rasprostranjenost pojave u većem broju zemalja,što znači mogu biti nacionalne i međunarodne.

Ako je numeričko obilježje

prekidno

vrijednosti obilježja grupišu se po veličini od niže

vrijednosti ka višoj. Vrijednosti

neprekidnog

obilježja grupišu se u intervale i tako se dobijau

intervalne serije distribucije frekvencije. Broj intervala i širina intervala određuju se Stuges-ovim
pravilom pomoću formule:

K= 1+3,3logN

K≈ 6 i≈4

Tabela 1. Raspored studenata po broju bodova

Grupni
intervali(Xi
)

Frekvencija(ﬁ
)

Razredn
a sredina

Rastuća
kumulant
a

Opadajuć
a
kumulant
a

Relativna
frekvencija
%

Kumulativn
a
frekvencija
%

9 - 12

10,5

13 - 16

14,5

17 - 20

18,5

21 - 24

22,5

82,5

25 - 28

26,5

92,5

29 - 32

30,5

7,5

100

∑ ƒi=40

100

Razredna sredina:

;

itd.

b)rastuća kumulanta: 4; 4+6; 10+14; 24+9 itd.

c)relativna frekvencija u procentima =

frekvencija

⋅

100

Za prvi interval

⋅

100

=10%

Za drugi interval

⋅

100

15 %

Kumulativna frekvencija u % =

kumulativna frekvencija

⋅

100

Za prvi interval:

⋅

100

10 %

Za drugi interval:

⋅

100

25 %

Statističke tabele

Statističke tabele omogućavaju pregledno i racionalno prikazivanje statističkih podataka dobijenih
posmatranjem ili eksperimentom. Tabeliranje predstavlja jednu od etapa istraživanja čime započinje
analiza podataka i rezultata.U tehničkom smislu statistička tabela predstavlja sistem izukrštenih
horizontalnih i vertikalnih linja. Tako se dobijaju

redovi

između horizontalnih i

kolone

između

vertikalnih linija. Statistička tabela ima još i sledeće elemente:

zaglavlje

koje u opisnom obliku

(tekstom) objašnjava brojeve (podatke) koji se unose;

pretkolonu

koja tekstom opisuje brojeve

(podatke) koji se unose u redove;

zbirni red

sadrži zbirove svake pojedine kolone a

zbirna kolona

sadži pojedinačne zbirove svakog reda iz tabele. Svaka tabela ima tekstualni i numerički deo.

Investicije u proizvodnim delatnostima u 2012. godini u milionima

Tehnička namena

Domaća oprema

Uvozna oprema

Ukupno

Mašine i uređaji

6759

7630

14389

Transportna
sredstva

3210

1420

4630

Ostala oprema

3120

830

3950

Izvod: SB- 926 , str. 24.

Statistička tabela mora da bude razumljiva, pregledna i jedinstvena. Modaliteti obeležja ne

smeju se skraćivati ni u predkoloni ni u zaglavlju a jedinstvenost tabele se obezbeđuje u ustaljenim
oznakama. Preglednost se obezbeđuje tako što se izbegavaju obilne tabele.

Statističke tabele, zavisno od broja obeležja dele se na:

proste tabele; složene tabele;

kombinovane tabele.

Proste statističke tabele

prikazuju jednu statističku seriju ( seriju strukture, vremensku ili

geografsku seriju).

Složene statističke tabele

sadrže više prostih tabela. Podaci su razvrstani prema istom

obeležju po određenim kriterijumima. Imaju više redova i kolona koje su u sadržinskoj vezi.

Kombinovane statističke tabele

daju prikaz statističkih podataka sređenih prema dva ili više

obeležja. Oba obeležja u kombinovanoj tabeli mogu da budu numerička, oba atributivna, jedno
može da bude atributivno a drugo numeričko. Razlikuju se od ostalih po svojoj formi, Zbog zbirnog
reda i zbirne kolone.

Stanovništvo Srbije staro 10 godina i više godina po pismenosti i polu po poisu 1991 godine.

Pismenost

Pol

Ukupno

Muški

Ženski

Pismeni

4,6

3,9

8,5

Nepismeni

0,5

0,7

1,2

Ukupno

5,1

4,6

9,7

Izvor SGS- 2000, str 91.

Zavisno od namene tabele se dele na

obradne i publikacione.

Obradne tabele

služe za obradu statističkih podataka. Služe kao statistička obradna

dokumentacija. Služe za kontrolu podataka i izvor su detaljnih informacija.

Publikacione tabele

služe za izučavanje pojava i za njihovu analizu.Namenjene su širokom

krugu korisnika.

Prikaz frekvencije na bazi tabele br.1

klase

ija

Prikaz rastuće kumulante (tabela 1.)

klase

Prikaz opadajuće kumulante (tabela 1.)

klase

Linijski dijagram sa aritmetičkom skalom na ordinati zove se aritmetički dijagram, a linijski

dijagram sa logaritamskom skalom na ordinati zove se polulogaritamski dijagram najčešće se
koristi, omogućava prikazivanje više vremenskih serija čiji su podaci dati u različitim jedinicama
mere. Pogodna je za praćenje i za upoređivanje vremenskih serija.

PRIMER: Godišnja proizvodnja u jednoj fabrici u 3 pogona u periodu od 1995. do 2002. bila je:

Godišnja prozvodnja u pogonima A, B i C u periodu 1995 – 2002.

Godin
e

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

680

720

780

810

920

860

790

840

1400

1350

1210

1280

1410

1520

1580

1650

2100

2300

2280

2400

2350

2510

2450

2200

Date podatke prikazati pomoću polulogaritamskog dijagrama.

Radna tabela

Godina

Pogon A

Pogon B

Pogon C

log Y1

log Y2

log Y3

1995

680

1400

2100

2,83251

3,14612

3,32221

1996

720

1350

2300

2,85733

3,13033

3,36173

1997

780

1210

2280

2,89209

3,08278

3,35793

1998

810

1280

2400

2,90848

3,10721

3,38021

1999

920

1410

2350

2,96378

3,14922

3,37106

2000

860

1520

2510

2,93449

3,18184

3,39967

2001

790

1580

2450

2,89762

3,19865

3,38916

20002

840

1650

2200

2,92427

3,21748

3,34242

Grafički prikaz proizvodnje u pogonima A,B i C za period od 1995

do 2002 god.

2.50

2.60

2.70

2.80

2.90

3.00

3.10

3.20

3.30

3.40

3.50

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

pogon A
pogon B
pogon C

b) Površinski dijagrami

Dve ili više pojava koje se prate mogu se prikazati pomoću pravougaonika (histograma),

kvadrata, krugova, itd. Kod pravougaonika za osnovicu se uzima jedinična vrednost a površina
pravougaonika određena je samo njegovom visinom. Širina stubaca kao i rastojanje između njih
određuje se proizvoljno ali u jednom grafikonu moraju biti jednaki. Za prikazivanje veličine ili
nivoa pojave po modalitatima ili po nivoima jednog obeležja koriste se jednostavni stubići.

√

576

=24

√

729

=27

√

324

=18

√

400

=20

Procentualna razmera:

preduzeće 576/2029•100% =

28,39%

preduzeće 729/2029•100% =

35,92%

III

preduzeće 324/2029•100% =

15,97%

prduzeće 400/2029•100% =

19,72%

28.39%

35.97%

15.97% 19.72%

10% 20% 30% 40% 50% 60% 70% 80% 90% 100%

v) Kružni dijagrami

Površinski dijagrami, krugovi predstavljaju način grafičkog prikazivanja u kome pomoću

krugova vršimo upoređivanje dveju ili više statističkih masovnih pojava. U praksi se najviše koriste
krugovi strukture. Oni služe da prikažemo strukturu neke pojave po satavnim elementima.

Ako želimo da u jednom krugu prikažemo strukturu neke pojave, onda obim kruga predstavlja

celu posmatranu pojavu, tj. 100% veličine pojave.Svaki od tih procenata odgovara delu obima
kružne frekvencije od 3,6 stepeni, jer je ukupan obim kruga jednak 360 stepeni.

PRIMER: Raspored radnika u jednom preduzeću prema školskoj spremi bio je. U strukturi

kruga prikazati raspored radnika na bazi date tabele.

Školska
sprema (X)

Visoka

Viša

Srednja

Niža

Ukupno

Broj

zaposlenih

105

110

292

REŠENJE: Date frekvencije iskazati u procentima. Za to se koristi obrazac:

⋅

100 %

Visoka sprema

25
292

•100% =8,56%

Viša sprema

52
292

•100% = 17,81%

Srednja sprema

105
292

•100% = 35,96%

Niža sprema

110
292

•100% =37,67%

Ukupno =100%

Date frekvencije iskazati u stepene. Koristi se obrazac:

Stepen=

⋅

¿ ¿

360ْ

Visoka sprema

25
292

•360ْ =31ْ

Viša sprema

52
292

•360ْ = 64ْ

Srednja sprema

105
292

•360= 129ْ

Niža sprema

110
292

•360= 136ْ

(б) Дисперзивни параметри варијабли.

Приликом мјерења неких појава запажа се

груписање појединих резултата око аритметичке средине (средње вриједности), да су густо
збијени око ње или су пак расути и у некој мјери. Прва, нејједноставнија (али и најнетачнија)
мјера груписања резултата око аритметичке средине је

варијациона ширина

(распон,

тотални

опсег, дисперзија –

), као разлика између највећег (max) и најмањег (min) резултата,

вриједности (

Rang = Max – Min

), и то је груба процјена варијабилности вриједности

обиљежја, дисперзија података у серији.
Када се квадрирана одступања од аритметичке средине саберу и израчуна им се аритметичка
средина, добиће се

мјера варијабилитета

(дисперзије) која се у статистици назива

варијанса

(

Квадратни коријен од варијансе назива се

стандардна девијација

(

Уколико је

стандардна девијација

, односно стандардно одступање мање, тим је боља јер се

чланови серије

више групишу око аритметичке средине (мање расипање), и обратно,

уколико је стандардна девијација већа, она је лошија јер је расипање веће.
Када су познате аритметичка средина и стандардна девијација неких резултата, онда се ти
резултати могу упоређивати са неким другим резултатима. Међутим, да би се међусобно
могла упоређивати варијабилност различитих појава, неопходно је израчунавање тзв.

коефицијента варијабилности

(

), који показује колики проценат вриједности аритметичке

средине износи вриједност стандардне девијације.

Коефицијент варијабилности

је врло корисна мјера, посебно ако је та дистрибуција

симетрична   (нормална),   која   показује   у   којем   својству   нека   група   више,   а   у   којем   мање
варира,   као   и   која   од   група   варира   више,   а   која   мање   у   истом   својству.   Коефицијент
варијације има оправдања у педагошким истраживањима ако је скала сразмјерна (она која
посједује апсолутну нулту тачку, референтну тачку) или ако је скала интервална када се
упоређују   варијабилитети   разних   група   са   истим   инструментом   (на   примјер,   истим
моторичким   тестом   процјењују   се   моторичке   способности   више   различитих   група
испитаника).   Хомогенија   је   група   са   мањим   процентом,   односно   мања   је   варијабилност
резултата на неком тесту.

в) Тестирање нормалитета дистрибуције варијабли.

Нормална расподјела

представља

један од основних појмова статистичког резоновања и статистичког начина мишљења, основу
за разумијевање статистичке теорије вјероватноће, а она полази од тога да се помоћу мјерења
(на примјер антрополошких) појава долази до некаквог

груписања

распршења

резултата.

Ове двије тенденције резултирају у облику правилно, симетрично распоређених резултата
око неке средње вриједности. Крива која приказује такву расподјелу назива се нормална
крива, или Гаусова крива, односно звонаста крива. Коефицијент асиметрије је:

α3 =

0, а

коефицијент спљоштености (заобљености) је:

α4 =

Апсциса нормалне криве може се подијелити на шест једнаких дијелова (по три са сваке
стране највеће ординате). Сваки овај дио одговара растојању од једне стандардне девијације.
Када су резултати нормално (симетрично) груписани око аритметичке средине, тада се
нормална расподјела налази у интервалу који обухвата:

= 68,26 одсто свих резултата, ±

= 95,44 одсто свих резултата, ±

= 99,73 одсто свих резултата. ±

У пракси дистрибуција фреквенције (расподјела учесталости показатеља) није идеална
симетрична крива, него може да буде мање или више асиметрична у поређењу са ординатом,
односно мање или више спљоштена у поређењу са апсцисом. Осим

асиметричности

(skewnessa) и

заобљености,

спљоштености (kurtosisa), најчешће се користи тестирање

нормалитета расподјеле методом Колмагорова и Смирнова.

(г) Стандардна вриједност.

Јединице стандардне скале називају се

– скорови или

z –

вриједности

, односно стандардни скорови или вриједности.

(д) Стандардна грешка

аритметичке средине (

SXD

) се израчунава ради закључивања о

положају стварне вредности аритметичке средине у неком већем узорку или некој већој
популацији.

(ђ) Степени слободе.

Приликом коришћења образаца за стандардну грешку аритметичке

средине неопходно је водити рачуна да ће образац дати тачну процјену тражене стандардне
грешке само ако је величина репрезентативног узорка довољно велика (N>100). Међутим, ако
је узорак мали (N<100), онда се за процјену стандардне грешке аритметичке средине мора
употријебити други образац.

(е) Интервали поузданости и степени значајности.

Уколико се жели закључивати о

поузданости процјене статистичких параметара, то се мора учинити са вјероватноћом која
произлази из нормалне расподјеле аритметичких средина великог броја сличних узорака.
Када је у статистичком закључивању важнији проценат који се налази у интервалу, онда се
обично примјењује термин

интервал поузданости

(95 одсто и 99 одсто), а уколико је у

закључивању пажња усмјерена на проценат случајева који је остао изван интервала, онда се
обично употребљава термин

степен значајности

(0,05 и 0,01).

(ж) Перцентили и перцентилни рангови

представљају мјере помоћу којих се израчунавају

неке друге статистичке мјере, као што су мјере одступања емпиријске расподјеле од
нормалне криве (

скјунис

куртосис

), одређивање положаја појединца у групи (

–

вриједности

), затим у сврхе квантитативног класификовања, категорисања и одабирања

испитаника у групи, као и приликом баждарења појединих тестова, утврђивања норми и
конструкцији скале и друго.
Под

перцентилом

се подразумијева мјесто у расподјели мјера испод кога се налази неки

проценат случајева, а

перцентилни ранг

је мјесто испитаника на перцентилној скали, које он

заузима на основу своје мјере, стечене при мјерењу неке појаве на групи испитаника којој и
он сам припада.
Скорове два различита теста не можемо упоређивати ако су добијени на разним скалама. Зато
ако желимо да упоредимо мјерења која су добијена на разним скалама, морамо их прије свега
свести на јединствену мјерну скалу. За овакво упоређивање могу да послуже и перцентили,
али они не одражавају вјерно право стање на сваком мјесту скале. Зато се користе

–

вриједности. Према томе, скорове ћемо претворити у

– вриједности. Одговарајућа

–

вриједност за сваки резултат (скор) добија се тако да се аритметичка средина одузме од тог
скора, а затим се та разлика подијели стандардном девијацијом.

z = X – XD / с

Пример:

Група од 100 такмичара истог доба такмичи се у следећим атлетским дисциплинама:

а) трчање на 100 метара, б) скок увис, в) скок у даљ, г) бацање кугле. Средње вриједности
(

) и стандардне девијације (

) свих такмичара су:

а) XDа = 13,2 сек sа = 2,2 сек
б) XDб = 140 цм sб = 20,2 цм
в) XDв = 480 цм sв = 48 цм
г) XDг = 810 цм sг = 98 цм
Два такмичара (А и Б) постигли су сљедеће резултате:
а) 12,4 сек а) 13,6 сек
б) 135 цм б) 130 цм
в) 580 цм в) 490 цм
г) 800 цм г) 900 цм
Који је од ова два такмичара бољи у укупном пласману?
Претварањем у

– вриједности сваки резултат (

z = X – XD / s)

за сваког такмичара добиће се

сљедеће оцјене:
Такмичар А Такмичар Б
а)

–

0,36 а) + 0,18

б)

–

0,25 б)

–

0,50

в) + 2,08 в) + 021
г)

–

0,10 г) + 0,92

Укупна оцјена А = + 1,37 Б = + 0,81
Просјечна оцјена А = + 0,34 Б = + 0,20

Dinamičku analizu pojave predstavlja ispitivanje promena u jednom skupu tokom vremena.

Istraživanje statističkog skupa polazi od pojedinačnih vrednosti obeležja a zaključci o celom skupu
ne mogu se izvoditi izolovanim posmatranjem tih podataka. Zato se serija podataka zamenjuje
malim brojem novih veličina. Te veličine treba da što bolje informišu o posmatranom skupu i pruže
najvažnije informacije o rasporedu vrednosti posmatranog obeležja skupa.

Da bi se dobili što precizniji podaci o statističkim serijama koristi se:

srednje vrednosti ili mere centralne tendencije

mere vrijacije ili disperzije

mere asimetrije i spljoštenosti

Ovi parametri informišu o vrijaciji, lokaciji i drugim karakteristikam posmatrane statističke serije. U
zavisnosti od toga da li je predmet posmatranja uzorak ili statistički skup dobijaju se parametri
uzorka ili parametri skupa.

Mjere centralne tendencije

Mere centralne tendencije ili srednje vrednosti daju informacije o tome kako su raspoređene
vrednosti obeležja posmatranog skupa. Kako nose zajedničke karakteristike svih vrednosti
statističkog skupa zovu se reprezentativne.

Srednje vrednosti se dele na dve osnovne grupe:

izračunate srednje vrednosti

pozicione srednje vrednosti

Izračunate srednje vrednosti

se računskim putem dobijaju iz podataka serije. U izračunate srednje

vrednosti spadaju:

aritmetička sredina

harmonijska sredina

geometrijska sredina

Pozicione srednje vrednosti

se određuju pozicijom koju zauzimaju u datoj seriji podataka. U

pozicione srednje vrednosti spadaju:

modus ili mod

medijana

Srednje vrednosti nalazi primenu u svim oblastima statističke analize.

a) Aritmetička sredina (

)

Aritmetička sredina se najčešće javlja u primeni. Neophodan uslovza pravilnu primenu

aritmetičke sredine jeste da podaci u seriji pokazuju dovoljan stepen homogenosti a kriterijum za
određivanje ta homogenosti zavisi od prirode i vrste pojave koja je prikazana u seriji kao i da znamo
suštinu i smisao rezultata kojeg želimo da dobijemo. Aritmetička sredina ima dva osnovna načina
izračunavanja.

Prvi način odnosi se na izraćunavanje iz prostih serija, tj. iz onih serija u kojima se svaki

podatak javlja samo po jedanput.

Drugi način izračunava aritmetičke sredine primenjuje se kod sređenih serija (serije

distribucije frekvencija), tj. kod onih serija u kojima se pojedini podaci( modaliteti) javljaju u
nejednakim frekvencijama, i tu se uzima i obzir veličina frekvencije svakog modaliteta. Svaki

modalitet se ponderiše, vaga, svojom frekvencijom pa se ova aritmetička sredina naziva
ponderisana(vagana) aritmetička sredina.

Prosta aritmetička sredina

Prosta aritmetička sredina (

) dobija dobija se kada se saberu sve vrednosti članova jedne

serije pa taj zbir podeli brojem članova e serije.

Ako imamo neku seriju čije su vrednosti članova te serije označeni sa:

, x

........... x

prosta aritmetička sredina (

)biće jednaka:

......

ili

∑

Izražena je u istim mernim jedinicama kao i podaci čiji je prezent.

PRIMER: U toku jedne nedelje dnevni ulozi na štednju (u hiljadama) u jednoj banci bili su:

Dani

Ulozi u hiljadama

Ponedeljak

15 X

Utorak

10 X

Sreda

14 X

Četvrtak

11 X

Petak

18 X

Subota

9 X

Koliki je bio prosečni ulog u toj nedelji?

= 12,83

Prosečan ulog u posmatranoj nedelji bio je 12,83 (hiljada)

Ponderisana aritmetička sredina

Aritmetička sredina grupisanih podataka dobija se tako što se vrednosti obeležja prvo

pomnože odgovarajućom frekvencijom (x

, x

,...x

) zatim se dobijeni proizvodi saberu i

6 (x

)

18 (f

)

108 (x

)

7 (x

)

7 (f

)

49 (x

)

8 (x

)

5 (f

)

40 (x

)

9 (x

)

8 (f

)

72 (x

)

10 (x

)

3 (f

)

30 (x

)

∑

Σf

=55

∑f

=2536

∑

⋅

∑

369
55

=6,71

Prosečna ocena iz statistike u januarskom ispitnom roku bila je 6,71.

PRIMER:Na kolokvijumu iz statistike 76 studenata osvojili su sledeći broj bodova:

Broj
bodova

0 -10

11 – 21

22 - 32

33 - 43

44 - 54

55 - 65

Broj
studenata

Izračunati prosečan broj bodova:

RADNA TABELA

Broj bodova

)

Broj studenata

)

Razredna

sredina

)

0 – 10

11- 21

256

22 -32

486

33 - 43

760

44 - 54

539

55 - 65

480

∑

=76

∑

•f

=3536

∑

⋅

∑

2536
76

= 33,37

Prosečan broj osvojenih bodova bio je 33,37

b) Pozicione srednje vrijednosti

Naziv pozicione srednje vrednosti dobile su zato što se one uglavnom ne izračunavaju kao

sredine, nego se određuje njihova pozicija, mesto u datoj seriji. One se nalaze, po pravilu, na onom
mestu koje zauzima bilo dominantan (najznačajniji), bilo centralni (središnji) polođaj u seriji.

Pre nego što se pristupi iznalaženju srednjih brojeva brojeva, potrebno je da datu seriju

sredimo po veličini modaliteta. U grupu srednjih brojeva spadaju: modus (Mo) i medijana (Me):

a) Modus (Mo)

To je onaj podatak (modalitet) koji se najčešće javlja tj. koji ima najveću frekvenciju. To je, dakle
podatak koji zauzima dominantan položaj i koji na poligonu frekvencija ima najveću ordinatu. Zbog
toga se modus često naziva još i

dominanta ili normala.

To je na primer, najčešća cena, najčešća

visina,itd.Zbog toga kažemo da se modus kao srednja vrednost koristi najčešće kada se radi o

proceni stanja

ili

karakteristika neke pojave.

U praksi se može tražiti modus kod

neintervalnih serija ili kod intervalnih serija.

Izračunavanje modusa kod neintervalnih serija

PRIMER1:Iz sledeće serije podataka odrediti Mo. 14,19,19,19,24,27,32.

Broj koji se najčešće pojavljuje je 19.Znači Mo =19.

PRIMER2: Iz sledeće serije podataka odrediti modus.5, 7, 7, 7, 7, 9, 10, 15, 15, 15, 15, 19, 20.

U ovom slučaju broj 7 i broj 15 se najčešće pojavljuje pa tako imamo dva modusa.

Mo=7 i Mo=15

IZRAČUNAVANJE MODUSA KOD

INTERVALNIH SERIJA

Kada imamo intervalnu seriju, tada ćemo imati jasno određen broj intervala (razred,klasu) sa

najvećom frekvencijom a vrednost modusa naći će se u okviru tog intervala. Za izračunavanje
modusa u ovakvom slučaju koristi se obrazac koji glasi:

Mo=

⋅

−

(

−

)

(

−

)

x – donja granica modalnog intervala

K – veličina modalnog intervala

– frekvencija prethodnog intervala

– frekvencija modalnog intervala

– frekvencija narednog intervala

Mora se voditi računa da li to prosta serija ima neparan ili paran broj podataka pomoću ovog obrasca
neposredno nalazimo mesto i vrednost medijane.

PRIMER1: Izračunaj medijanu iz sledeće serije: 15, 25,

27,

31,36.

Serija ima n=5

mesto Me =

6
2

to znači da se Me nalazi na trećem mestu u seriji Me = 27

PRIMER2: Izračunaj medijanu za sledeće serije: 14, 26,

28, 33,

37, 38.

Serija ima paran broj podataka (n=6) pa se medijana nalazi između dva sedišnja podatka.

Mesto Me =

3,5

Medijana se nalzi na sredini između trećeg i četvrtog mesta u seriji. Prostom aritmetičkom sredinom
izračunavamo medijanu

Me=

Me= 30,5

IZRAČUNAVANJE MEDIJANE KOD SERIJA DIISTRIBUCIJE FREKVENCIJA

Za iznalaženje mesta (pozicije) medijane u serij distribucije frekvencije, broj članova serije

označava se sa ∑

pa se pozicija medijane iznalazi po obrascu:

∑

Da bi se lakše odrdila pozicija medijane prema ovom obrascu, koristimo kolonu rastuće kumulante
pazeći pritom da serija ima paran ili neparan broj podataka.

PRIMER3: Iz sledeće serije koja pokazuje broj članova domaćinstva i broj domaćinstva izračunaj
medijanu.

Brojčlanova domaćinstva
(xi)

Broj domaćinstva fi

Kumulanta

113

126

∑

=126

Mesto Me=

∑

126

Mesto Me =63,5

Me=4

U proseku jedno domaćinstvo ima četiri člana.

Za iznalaženje ( izračunavanje) medijane iz intervalnih serija, bez obzira da li su ti intervali ili
razredi jednaki ili ne, vrednost medijane nalazi se negde između donje i gornje granice
središnjeg(medijalnog) intervala, pa tu vrednost treba precizno i tačno izračunati. U zavisnosti od
toga da li serija ima paran il neparan broj podataka primeniće se odgovarajući obrazac i pritom će se
koristiti rastuća kumulanta.

IZRAĆUNAVANJE Me IZ INTERVALNIH SERIJA BROJEM PODATAKA

Izračunavanje Me iz intervalnih serija koje imaju neparan broj podataka (∑

neparan broj) po

obrascu:

Me=

(

−

)

⋅

(

∑

−

)

– donja granica medijalnog inetrvala

– gornja granica medijalnog intervala

– zbirna frekvencija medijalnog intervala(iz kumulante)

– zbirna frekvencija prethodnog intervala

PRIMER4: Prinos raži na 69 parcela iznosio je:

Prinos u t (

)

Broj parcela (

)

Kumulanta

3 – 4,1

4,1 – 5,2

5,2 – 6,3

6,3 – 7,4

7,4 – 8,5

∑

=69

Medijanski interval odredićemo kao poluzbir frekvencija:

∑

a to odgovara intervalu (5,2 – 6,3)

Me=52+0,066•5,5

Me=52+0,363

Me=52,363

Mjere varijabiliteta

Za merenje i izražavanje varijacije obeležja kao specifičnog oblika kretanja, koriste se posebne

statističke jedinice. Te jedinice su specifične ne samo po svojoj nameni nego i po svojim osobinama.
Najznačajnija karakteristika je da su one promenljive, varijabilne veličine i da izražavaju mere
varijacije ma kako obeležje bilo izraženo.

Mere varijabiliteta obeležja pojava vezane su za pojam i primenu srednjih vrednosti,

uglavnom za aritmetičku sredinu. Kada govorimo o variajbilitetu obeležja i merama za izražavanje
tog varijabiliteta onda tu podrazumevamo posmatranje varijabiliteta u odnosu na jednu određenu
veličinu,reprezentativnu veličinu, tj. srednju vrednost koja izražava centralnu tendenciju
pojave,odnosno nekog stanja u toj pojavi.

Unutrašnji raspored podataka u seriji može se izražavati kroz njihova mežusobna odstojanja

odnosno kroz sličnost, jednakost ili različitost njihovih međusobih odstojanja, ali isto tako kroz
njihova odstojanja od srednje vrednosti. Ukupnost ovih karakteristika naziva se varijabilitet što
predstavlja važnu i značajnu osobinu po kojoj vršimo analizu pojedinih serija ili njihova
upoređivanja.

U mere varijabiliteta spadaju sledeći parametri:

- Razmak varijacije

- Kvartilna devijacija

- Varijansa i standardna devijacija

- Koeficijen varijacije

- Srednja devijacija

a) Varijansa i standardna devijacija

Varijansa ili fluktoacija (δ

) predstavlja srednje (prosečno) kvadratno odstupanje podataka u

seriji, od aritmetičke sredine te serije. Ovo je, kvadratna veličina izražena prema aritmetičkoj sredini
i njena vrednost se kreće od nule do +∞.

0≤δ

≤= +∞

Varijansa se može uzračunati kod prostih srerija i kod serija distribucije frekvencija.

Varijansa kod prostih serija

se izračunava po obrascu:

=∑(x

)

PRIMER2.Promet u jednoj prodavnici tokom jedne sedmice kretao se:

Dani

Ponedeljak

Utorak

Sreda

Četvrtak

Petak

Subota

Nedelja

Promet

u hilj.

(xi)

Izračunati varijansu:

IZRADA

RADNA TABELA

Dani

Promet u hilj. xi

xi-

(xi-

)

Ponedeljak

-4,4

19,36

Utorak

1,6

2,56

Sreda

-7,4

54,76

Četvrtak

-5,4

29,16

Petak

4,6

21,16

Subota

3,6

12,96

Nedelja

7,6

57,76

∑

115

197,72

∑

115

prodečan promet

∑

(

−

)

197

Varijansa kod serija distribucije frekvencije

izračunava se po obrascu: δ

∑

(

−

)

∑

Ovde treba zapaziti da se svako odstupanje pojedinih modaliteta od aritmetičke sredine mora
pomnožiti sa njegovom odgovarajućom frekvencijom, jer se svako odstupanje ustvari javlja više
puta.

PRIMER3: Vreme izrade jednog proizvoda u min. i broj radnika bio je:

Vreme
izrade

10-14

14-18

18-22

22-26

26-30

30-34

Broj
radnika

Izračunati varijansu:

Od svih mera varijabiliteta najznačajnija je standardna devijacija. NJen naziv potiče od toga

što ona predstavlja neku standardnu prihvaćenu meru u statističkoj analizi, pa će se ona javiti u
reprezentativnoj analizi i kod raznih testiranja sudova i rezultata pod nazivo ¨Standardne greške¨
koja nije ništa drugo nego standardna devijacija,tj. mera varijabiliteta kod uzoraka.

c) Koeficijent varijacije

Koeficijent varijacije spada u grupu statističkih invarijanti.One ne zavise od jedinice mera u

kojima su dati podaci opsmatranoj pojavi, pa zbog toga kažemo da invarijante nemaju svoju
dimenziju mere, odnosno nultu dimenziju. Kao takve, statističke invarijante predstavljaju značajne
statističke instrumente za kvantitativnu i kvalitativnu analizu masovnih pojava.

Koeficijent varijacije

(Kv) predstavlja količnik između standardne devijacije i aritmetičke

sredine jedne iste pojave. Izražava se kao prost količnik (koeficijent) ili kao procentni broj. Obrazac
po kome se izračunava koeficijent variajcije glasi:

Kv=

ili kao procentni izraz: Kv=

⋅

100

Kod posmatranih serija gde je koeficijent varijacije veći ta serija ima i veći varijabilitet.

PRIMER3: Broj prodatih komada jednog artikla tokom sedam dana bio je:
16,15,16,21,21,13,20,20,11. a broj kupaca tokom tih sedam dana bio je: 10,23,16,14,18,22,17.

Kod koje od navedenih serija bio veći varijabilitet?

IZRADA:

RADNA TABELA:

Komadi xi

(

)

Broj

kupaca

(

)

(xi-

)

-7,14

50,97

-1

5,86

34,34

-1,14

1,29

-3,14

9,85

-3

0,86

0,74

4,86

23,62

-5

-0,14

0,02

∑

120

120,83

∑

112

=16 prosečan broj prodatih komada

√

∑

(

−

)

√

=0,205 ili Kv1=0,205•100=20,59%

∑

120

prosečan broj kupaca

√

∑

(

−

)

√

120

242

ili Kv

=0,242•100=24,21%

Varijabilitet je veći kod druge pojave zato što je

< Kv

20,59%<24,21%

g) Srednja devijacija (SD)

Za preciznije merenje varijabiliteta treba obuhvatiti sve vrdnosti obeležja. Takav parametar je

srednja devijacija ili srednje apsolutno odstupanje. Definiše se na odstupanjima pojedinih vrednosti
X od sreddnje vrednosti (obično je to aritmetička sredina).

Srednja devijacija dobija se kada se zbir apsolutnih odstupanja vrednosti obeležja od

aritmetičke sredine, bez obzira na predznak, podeli sa brojem elemenata u seriji. Svaki element
serije zavisno od svoje veličine utiče na ovu meru disperzije.

Srednja devijacija za negrupisane podatke (prosta serija podataka)

izračunava se po

obrascu:

SD=

∑

−

Za grupisane podatke (serija distribucije frekvencije)

SD=

∑

−

∑

PRIMER4: Broj povreda radnika u jednom pogonu za prvih šest meseci bila je:

Meseci

III

26-30

308

8,2

595

48,6

∑

xifi

∑

595
30

prosečni broj osvojenih bodova.

SD=

∑

−

∑

REGRESIONA ANALIZA

Regresiona analiza kao skup naučno razrađenih statističkih metoda za istraživanje odnosa

među pojavama, nastala je na višem stepenu razvoja statističke teorije. Karakterističke regresione
analize, kao naučnog metoda istarživanja i složene analize su u tome što je statistička teorija sve
svoje rezultate i sudove nastojala da iskaže nekim kvantitativnim pokazateljima, brojem ali je pri
tome izgrađivala specifičan sistem tih kvantitativnih pokazatelja koji nisu kruti brojevi i koji ne daju
samo jednu stranu kvantitativnih sadržaja koje odražavaju.

Od prvih etapa posmatranja pa preko sreađivanja i grupisanja, statističko istraživanje je,

izraženo u najjednostavnijem obliku, teklo u smeru posmatranja karakteristika i zakonitosti koje
vladaju u pojedinačnim pojavama.

S obzirom da se statistička analiza uopšte odvija u sferu stohastičkih pojava i procesa,

statistika ima za cilj da u naučnom istraživanju zakonitosti varijacija obeležja pojedinačnih pojava
kao i u zakonitostima varijacija odnosa među pojavama, istražuje i definiše tu zakonitost kao
centralnu nit, funkciju, oko koje se dešavaju varijacije.

Regresiona analiza dobila je naziv i svoje osnovne sadržinske definicije početkom XX veka.

Etimološki potiče od latinske reči

regresio

, što znači uzvrat, uzvraćanje. Prvi put nalazimo kod

Galtona poznatog engleskog prirodnjaka, neodarvinista, koji se služio statističkom analizom u
istarživanju naslednih osobina. On je uveo termin regresija i regresiona analiza, da bi bliže definisao
karakter statističke analize kojom se služimo.

U okviru i pod pojmom regresione analize obuhvataju se tri osnovna područja istraživanja

odnosa među pojavama. To su:

1. Kovarijacija

2. Regresija

3. Korelacija

Regresiona analiza kao celovit skup odgovarajućih metoda naučnog istraživanja međusobnih

odnosa, treba da nam omogući da ustanovimo ili procenimo:



Da li između dve ili više posmatranih pojava postoji neka zakonomerna veza
karakteristična za njihovu egzistenciju uopšte, ili se neki oblik veze javlja pod
uticajem slučajnih negrupisanih faktora;



Ako postoji neki oblik zakonitosti veza između posmatranih pojava, u kom stepenu je
to izraženo. Tačnije, statistika treba da iznađe način da pri tome to kvantitativno
iztraživanje bude što realniji izraz kvalitativnih odnosa posmatranih pojava.



Međusobne veze posmatranih pojava mogu da ispoljavaju jače ili slabije odnose u
oba smera:

Istosmerno

(bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smeru);

Suprotnosmerno

, kada varijacijama kod jedne pojave odgovaraju suprotnosmerne

varijacije kod druge pojave a to sve može imati različite oblike.

Istražujući odnose među pojavama, dolazimo do zaključka i sudova o tome na kome se

stepenu nalaze ti odnosi u drugačijoj skali raspona između potpune nezavisnosti kao jedne i
funkcionalne zavisnosti kao druge krajnje tačke teorijskih mogužnosti postojanja njihovih
međusobnih veza.

OSNOVNI OBLICI POVEZANOSTI POJAVA

Područje ispoljavanja međusobnih veza i odnosa različitih pojava jeste područje:

1. STOHASTIČKE VEZE, ovaj oblik međusonih veza uglavnom proističe iz postojanja

stalnih uslova faktora i uzroka koji uslovljavaju i opredeljuju njihov intezitet i smer. Kvantitativno
iztraživanje i iztraživanje stohastčke povezanosti ima za cilj da se izrazi stepen ili mera te
povezanosti, dok nam kvantitativno istraživanje ima za cilj da ustanovimo da li jedna pojva
uslovljava drugu.

2. FUNKCIONALNA POVEZANOST, to je najviši oblik povezanosti i odnosa među

pojavama. I dok se stohastička povezanost najčešće ispoljava kod društvenih i privrednih pojava,
dotle se funkcionalna povezanost najčešće ispoljava kod prirodnih pojava. Ovo je isovremeno i
najčešći oblik povezanosti pojava, pa je zbog toga najjednostavnije za kvantitativno iztraživanje i
praćenje   a   uz   to   i   za   kvalitativno   definisanje.   Matematički   izraz   te   povezanosti   iskazuje   se
određenim oblicima funkcija, kada promenama jedne veličine odgovaraju tačno određene promene
druge veličine pri čemu se ta uzajamna zavisnost promena ispoljava u oba smera varijabilnosti.
Međutim, iako se ovde radi o jasno određenim odnosima varijabiliteta, ovaj oblik povezanosti ne
treba   shvatiti   samo   kao   kvantitativne   odnose,   jer   svaki   oblik   funkcionalne   povezanosi   krije   i
izražava   pored   kvantitativnih   i   neke   kvalitativne   odnose.   To   nam   govori   da   je   u   iztraživanju
međusobnih odnosa i veza neophodnovoditi računa da su kvalitativna i kvantitivna analiza nedeljiva
celovitost naučnog iztrživanja, jer samo na taj način ustanovljavamo ili procenjujemo ne samo meru
nego i karakter suštinu tih odnosa.

3. EMPIRISKA POVEZANOST, ustanovljavanje ove povezanosti vrši se iskustvom,

empirijom, posmatranjem, eksperimentom i drugim savremenim oblicima simuliranog dovođenja u
neposredni odnos i vezu uzroke i posledice. Ovaj oblik povezanosti čini osnovni sadržaj mnogih
nauka i prvu fazu naučnog iztraživnja. Iz ovih iztraživanja se dalje razvijaju iztraživanja
funkcionalne i stohastičke povezanosti, koje su omogućile uopštavanje do tada dobijenih rezultata.

* REGRESIJA-POJAM I ZNAČENJE

Prelazeći na posmatranje i istraživanje međusobnih odnosa i veza dveju ili više istovremeno

postojećih pojava, statističku analizu proširujemo na posmatranje i istraživanje dvodimenzioniranihi
višedimenzioniranih pojava čije se istovremene varijacije obeležja mrđusobno povezuju odnosom
jačeg ili slabijeg inteziteta. Na ovaj načinu postavljanju ove statističke anlize polazimo od
pretpostavke da između tih pojavapostoji neki oblik funkcionalne povezanosti, odnosno da se
stohastička povezanost koja je opšta karakteristika pojava u društvu i privredi, ovde približava

a) Linearna regresija

Pod pretpostavkom da smo iz dijagrama rasturanja i tabele sa dvostrukim ulazom zaključili da

se rasipanje i raspored parova podataka o posmatranim pojavama kreću pravolinijskom smeru i
obliku, opredelićemo se za izbor linearne funkcije kojućemo kristiti za izražavanje linearne
regresije. To će bitiona srednja linija koja prolazi između parova podataka posmatranih serija kao
neka vrsta rezultante ukupnih uzajamnih varijacija obe posmatrane pojave. Linearna funkcija ove
regresije glasi:

=a+bx

Razlika između ovog metoda izračunavanja linearne regresije i linearnog trenda je u tome što

smo kod trenda imali jednu serju podataka(vremenska serija) čije smo kretanje pratili kroz
nezavisnu promenljivu veličinu X. Kod regresije međuti, date su nam dve serije podataka koje
izražavaju veličine dva različita obeležja kod jedne iste pojave. Jednu od tih pojava(serija) uzimamo
i određujemo kao nezavisnu promenljivu veličinu X, a drugu nezavisnu promenljivu veličinuY, koja
ujedno predstavlja funkciju nezavisno promenljive veličine X. Zadatak se sastoji u tome da kao
rezultat dobijemo procenjenu vrednost funkcije Y za svaku promenu veličine X.

Što se tiče parametara a i b koji se javljaju u analitičkom izrazu linearne funkcije

izračunavamo ih iz sistema normalnih jednačina:

∑y=

∑x

∑xy=

∑x+

∑x

Izračunavanjem parametara a i b dobijaju se elementi za interpolaciju linije regresije između

datih tačaka na grafikonu, kao i ekstrapolaciju za veličine izvan serije prikazane osnovnim
grafikonom. Postupak izračunavanja linearne regresije odvija se sledećim rasporedom:

1. Određujemo koja će od ove serije biti označena kao funkcija a koja kao nezavisna

promenljiva;

2. Crtamo dijagram rasturanja da bismo sagledali ili procenili o kom se obliku veza među

pojavama radi, odnosno da bismo se odlučili koju vrstu matematičke funkcije ćemo odabrati
za izražavanje regresije;

3. Izračunavamo elemente i analitički izraz funkcije regresije, odnosno sve njene elemente;
4. Najyad nacrtamo preciyan grafikon pojava i linije regresije, tj. interpolaciju funkcije

regresije.

Jednačina regresije izražava prosečnu meru varijacija zavisno promenjljive veličine Y kao

funkcije promena koje su se dešavale u okviru nezavisno promenjljive veličine X . Ta jednačina
određuje ne samomeru variranja za date vrednosti, što znači da na osnovu te jednačine možemo da
procenjujemo veličinu funkcije Y za ma koju vrednosti nezavisno promenjlive X. Ovo je jedna od
najznačajnijih osobina jednačine regresije, odnosno iznalaženje regresije uopšte.

b) Standardna greška regresije

Ona predstavlja stepen prilagođenosti linije regresije originalnim podacima funkcije Y.

Izračunava se po obrascu:

√

∑

(

−

)

Standardna greška regresije služi kao metod testiranja pri izboru vrste funkcije kojom

izražavamo regresiju. To je slučaj kada nam prema dijagramu rasturanja originalnih podataka nije
potpuno jasno kakav oblik kretanja bi najbolje odgovaralo tom rasturanju podataka,odnosno koju
matematičku funkciju bi trebalo primeniti da bi što realnije izračunala linija regresije. Ako postoji
dilema,potrebno je izračunati sve vrste regresije(linearna ili krivolinijska) za koje smatramo da bi
mogle da se primene u konkretnom primeru pa između njih odabrati onu čija je standardna greška
regresije najmanja, jer samo tako možemo da postignemo željeni stepen naučnosti analize.

KORELACIJA – POJAM I ZNAČENJE

Korelacija je deo regresione analize. U posmatranju uzajamnih odnosa i povezanosti dve

iliviše pojava, naučna analiza se najčešće usmerava na iznalaženje i izražavanje stepena (jačine) i
smera njihove međusobne veze i odnosa.Kao i u mnogim drugim analitičkim metodama, i ovde se
odmah   postavlja   zadatak   da   se   ti   odnosi   i   međusobna   povezanost   izrazi   nekim   podesnim
kvantitativnim pokazateljem, brojem koji će iskazivati ne samo kvantitativno stepan i jačinu te veze,
nego   kojiće   izražavati   i   sadržinsku   kvalitativnu   stranu   tih   odnosa.   Kod   istrživanja   korelacije,
posmatrane   pojavesu   jednako   značajne   pa   zbog   toga   ne   govorimoo   tome   koliko   je   među   tim
pojavama izražena njihova međusobna zavisnost u smislu izražavanja te zavisnosti u jednom smeru,
tj. kada posmaramo zavisnost jedne pojave od druge, bez uzimanja  obzir i takvog posmatranja u
obrnutom smeru.

Istraživanjem korelacije bave se mnoge nauke,jer se kod mnogih nauka javlja neophodna

potreba da se razni aspekti naučnog istraživanja uopšte odvijaju i zasnivaju na iznalaženju i
definisnju složenih međusobnih veza i uticaja različitih pojava, uzroka i posledicau njihovom punom
povezivanju i uzajamnosti. Korelacina analiza vezana je za oblast stohastičkog procesa pa svi njeni
rezultati, zaključci i sudovi moraju se tako shvatiti.

Statističko definisanje pojma korelacije ne svodi se na izražavanje uzročne povezanosti među

pojavama, nego se korelacijom ukazuje da ima među posmatranim pojavama ispoljavanja uzročne
povezanosti.

a) Koeficijent korelacije

Brojčani statistički pokazatelj kojim se izražava korelacijau statističkoj analizi naziva se

koeficijent korelacije

. Izračunava se po obrascu:

=±

∑

(

−

)(

−

)

√

∑

(

−

)

⋅

∑

(

−

)

Ovaj koeficijent se kreće u zoni pozitivnih(istosmerna veza) i negativnih(suprotno smerna veza)
varijacija obeležja.

Skala jačine korelacionih veza:

1. Za vrednost r od 0 do ± 0,25 postoji izvestan slab stepen uzajamnosti, ali to obično

zanemerujemo;

2. Za vrednost r od ± 0,25 do ± 0,50 postoji uzajamnost sa kojom treba računati;
3. Za vrednost r od ± 0,50 do ± 0,75 postoji visok stepen uzajamnosti;
4. Za vrednost r od ± 0,75 do ± 1 postoji visok stepen uzajamnosti;
5. Za vrednost r = ± 1 kažemo da postoji povezanost i uzajamnost između posmatranih pojava i

obeležja koju tumačimo funkcionalnom vezom.

može se reci da je ona jaka jer se tačke grupisu oko zamišljene prave linije interpolirane između

tačaka u dijagramu rasturanja.

a) yc=a+bx

∑y

∑x

I 51=7·a+198b/·(198)

1461=198

a +5652

b ·(-7)

10098=1386a+39204b

-10227=-1386

a -39564

-129= -360b

b= - 129/-360

b=0,358

51= 7a+198·0,358

7a=51-70,884

7a=-19,884

a=-19,884/7

a =-2,840

Jednačina linearne regresije glasi:

= - 2,840+0,358

Yc1=-2,840+0,358(25)=6,11

Yc2=-2,840+0,358(26)=6,47

Yc3=-2,840+0,358(28)=7,18

Yc4-2,840+0,358(26)=6,47

Yc5=-2,840+0,358(29)=7,54

Yc6=-2,840+0,358(31)=8,25

Yc6=-2,840+0,358(33)=8,97

b) Standardna greška regresije je

√

∑

(

−

)

√

8413

Sy=0,832

Srednja mera odstupanja potrošnje povrća od linearne regresije iznosi 0,832 kg.

c) Yc=-2,840+0,358X

Yc=-2,840+0,358(38)

Yc=10,764

Očekivana potrošnja povrća za primanje od 38*10

din. je 10,764 kg.

d) Koeficijent korelacije:

=±

∑

(

−

)(

−

)

√

∑

(

−

)

⋅

∑

(

−

)

RADNA TABELA

(Yi-Y)

(Xi-

)

(Xi-

)

(Xi-

)·(Yi-

-1,28

1,6384

-3,28

10,7584

4,1984

-2,28

5,1984

-2,28

5,1984

0,72

0,5184

-0,28

0,0784

-0,2016

-0,28

0,0784

-2,28

5,1984

0,72

0,5184

0,72

0,5184

1,72

2,9584

2,72

7,3984

4,6784

0,72

0,5184

4,72

22,2784

3,3984

198

11,4288

51,4288

22,9888

∑

=7,28 prosečna potrošnja povrća je 7,28 kg.

∑

198

=28,28 prosečna primanja su 28,28 ·10

din.

9888

√

4288

⋅

4288

9888

2439

Други (2) корак:

бирати процедуру из менија.

Бирање процедуре (поступка) врши се

према перфомансама статистичке анализе или процедуре за креирање (стварање) високо
резолуционих графикона (цртежа, нацрта). Неке статистичке процедуре аутоматски креирају
високо резолуционе графиконе.

Менији

су прегледно организоване листе команди које се у датом тренутку могу изабрати.

Највише поступака који се желе урадити у СПСС-у почињу

главним менијем

. Мени бар

садржи меније за отварање датотека, прорачунавање статистике и креирање графикона. Свака
од основних команди менија има већи број поткоманди или опција:

FILE

– отварање,

похрањивање и штампање података, исхода анализе и графикона.

EDIT

– мјењање, резање,

копирање, премештање, убацивање и претраживање текста или података.

DATA

–

дефинисање, разврставање и одабирање података, мијешање и спајање датотека.

TRANSFORM

– преобликовање бројчаних или азбучних кодова података, прорачунавање

нових варијабли са аритметичким изразима и функцијама.

STATISTICS,

у новој верзији

ANALYZE

– покретање статистичких анализа: резултати су приказани у оутпут (исходном)

прозору.

GRAPHS

– стварање графикона, који су приказани у графичком каруселу (carousel).

UTILITIES

– узимање варијабле и информација о датотеци, мијењање фонтова, приказивање

идентификованих назива који обезбјеђују посебну вриједност некој варијабли (value labels) у
едитору података.

WINDOW

– аранжира и одабире прозоре; приказ или скривање

статус

бара

(статусне линије која служи за опис активне операције или режима рада).

HELP

– када

је   све   остало   неуспјешно,   помаже   функцијски   тастер   Ф1.   Настављајући   овај   примјер,
бираћемо   процедуру   (поступак)   за   статистичку   анализу.   Једна   од   основних   статистичких
анализа   је

анализа фреквенције

(учесталости) унијетих обиљежја у сажимању података

(Summarize). До ње се долази серијом команди у главном менију: Statistics/ Summarize/
Frequencies. Овом процедуром се израчунавају мјере централне тенденције, мјере
дистрибуције и мјере дисперзије. Из пописа свих варијабли одабрали смо варијаблу за коју
желимо да видимо дистрибуцију и учесталост.

Трећи (3) корак:

одабрати варијабле за анализу.

То се постиже одабирањем

варијабли које се желе употријебити у анализи, те стартовањем процедуре. Варијабле у
датотеци података су приказане у оквиру за дијалог примјењене процедуре. Кликом на
опцију Statistics (

слика 2

) добијамо широк избор основних статистичких параметара и то:

перцентилних вредности

мјера централне тенденције

(mean – аритметичке средине),

мјера

дисперзије

(нпр. стандардне девијације) и

мјера дистрибуције

(асиметричности и

развучености).

Четврти (4) корак:

испитати (прегледати) резултате

. Статистички резултати

(извјештаји) се приказују у Output прозору (

Оутпут

– принос, исходни запис). Високо

резолуциони графикони се приказују у графичком каруселу (Carousel). Графикони се могу
модификовати у прозорима графикона. Како нас у претходном оквиру за дијалог не занимају
друге опције (Chart i Format), означили смо статистичке параметре које желимо да
израчунамо и притиском на тастер Continue и OK, добијамо извјештај наведене статистичке
анализе.

Поступак примјене статистичке методе у истраживању

1. идентификација статистичке масе (снимање појаве);
2. прикупљање података о обиљежјима статистичких јединица;
3. формирање статистичких серија;
4. обрада података;
5. анализа података истраживања и извођење закључака;
6. приказивање резултата истраживања.

Фазе процеса рјешавања сазнајних истраживања

Оквирно

одређење

проблема

Уочавање проблема и доношење одлуке о
истраживању

Прикупљачка фаза

Рад у библиотеци и на терену

Пројектовање

Формулисање проблема и хипотеза, спецификација

истраживања

метода и техника

Израда инструмената

Упитника, скала, тестова, протокола

Израда истраживања

Организација истраживања, обезбјеђивање статистике,
услова за регистрацију података путем инструмената

Обрада и анализаљ
података

Сређивање добијених података, статистичка обрада,
анализа добијених података

Писање извјештаја о
истраживању

Интерпретација налаза, извођење закључака, писање
извјештаја, препорука и сл.

Преглед статистичких израчунавања

Правила за формирање узорка:

•

економичност

– што мањи утрошак времена, средстава и рада у постизању

одговарајућег квалитета.

•

Репрезентативност –

заступљеност jeдиница сразмјерно статистичкој маси.

Врсте узорка:

1971

10 500

1981

11 200

106,6

1991

12 050

107,6

2001

10 100

83,8

Расправа

Закључак

Obično zauzima jednu do dvije stranice. Zahtjev je da se na jasan i krajnje koncizan način

odgovori na postavljeni problem istraživanja. U zaključcima se potvrđuju ili odbacuju postavljene
hipoteze. Može se ukazati na potrebu za drugim istraživanjima ili ukazati na praktične koristi od
dobivenih rezultata

MОДЕЛ ПРОВЈЕРE ОСТВАРЕНОСТИ ИСХОДА УЧЕЊА

Увод

Провјера и оцјењивање остварености образовних исхода учења ученика у школи је

веома   комплексан   и   континуиран   процес   који   поред   добре   педагошко-психолошке,
дидактичко-методичке   и   уже-стручне   оспособљености   наставника   захтијева   одговоран   и
систематичан приступ како би се субјективност свела на минимум и како би цјелокупан
процес   праћења,   провјеравања   и   оцјењивања   био   у   служби   повратне   информације   која
обезбјеђује учење и напредовање ученика у зони наредног развоја.

Постигнуће ученика у пракси се често идентификује са школским успјехом,

претпостављајући да су школске оцјене поуздан и објективан индикатор школских
постигнућа, која осликавају оствареност унаријед одређених исхода који се дефинишу као
очекивана знања, способности и вјештина које би ученик требао да посједује и покаже након
процеса учења.

3. вредновање;
4. обрада података;
5. анализа и интерпретација резултата.

Реализација eксперименталне екстерне провјере остварености исхода учења у

наставном предмету познавања природе у 5. разреду у основним школама, планирана је и
изведена на сљедећи начин:

1. припрема ученика, подјела задатака и давање упутства за рад;
2. рјешавање задатака;
3. прикупљање и паковање ученичких радова;
4. прегледање ученичких радова-бодовање;
5. попуњавање табела са појединачним резултатима ученика за свако одјељење;
6. обрада, анализа и интепретација добијених резултата;
7. утврђивање мјера за унапређење наставне праксе.

Кораци у изради

низа задатака објективног типа у наставном предмету познавања природе

Дакле, да би се квалитетно приступило провјери остварености образовних исхода

неопходно је поред основних педагошко-психолошких, дидактичко-методичких знања,
добро познавaње садржaја и исходe учења који су дефинисани актуелним НПП познавања
природе.

Приликом израде НЗОТ-а неопходно је:

1. Одредити области из којих се врши провјера, тј. тематске цјелине које се у нашем

случају односе на

Небеска тијела, Постанак и састав тла и Еколоогију;

2. Објективно дефинисати циљеве рада и критерије оцјењивања (априорни и

статистички);

3. Одабрати типове задатака, планирати питања и начин испитивања;
4. Испитивати различите нивое знања (задатке поредати од најлакших према тежим);
5. Задaци морају бити језички кoректни, граматички, стилски и правописно исправни;
6. Упутства за рјешавaње: јасна, разумљива, недвосмислена и примјерeна;
7. Прилагодити тежину ајтема групи и циљу коме је намијењен;
8. Избјегавaти дослoвне изразе из уџбеника;
9. Избјегавати двосмисленост питања и сугестивност;
10. Конструкција реченице треба да је што једноставнија: скратити сложене реченице

раздвојите их на више мањих ради веће јасноће;

11. Задаци морају бити самостални (да нису одговори повезани с другим задатком);
12. Употребљавaти квантитативне, а не квалитaтивне фразе (пуно, мало, често…);
13. Избјегавати ирелевантне путоказе који олакшавају тачан одговор;
14. Укључити све ближе одредбе како би се обезбиједила разумна основа за

разумијевање питања;

15. Избјегавати стереотипну фразеологију;
16. Избјегавати непрецизне квалификације и нејасне, неодређене појмове, користити

ријечи са прецизним значењем;

17. Избјегавати замршен или неподесан распоред ријечи;
18. Оставити довољно простора за одговоре и скоровање;
19. Предвиђање обраде (континуиран преглед);
20. Вредновање задатака;
21. Предвиђање начина коректуре нетачних одговора;
22. Дати довољно питања и времена за одговор (Гојков, 2003).

Специфичности

у изради НЗОТ-а из познавања природе

Експерименталној провјери оставрености исхода учења у настави познавања природе

приступити систематично и поступно.

Дакле, након увида у актуелни НПП познавања природе, анализе уџбеника и

извршених непосредних увида у реализацију наставе познавања природе приступило би се
изради базе задатака објективног типа, као и изради финалног низа задатака објективног
типа којим ће се извршити експериментална екстерна провјера, којом треба да се испита у
којој су мјери ученици савладали образовне исходе наставе познавања природе.

База испитних задатака је израђена на основу сљедећих елемената:



Наставних тема;



Очекиваних исхода учења за сваку тематску цјелину;



Испитних задатака различитог типа и нивоа сложености.

Због броја постављених исхода учења из познавања природе, чију је оствареност

требало провјерити, припремљена су 23 задатка. Укупан број задатака одређен је процјеном
времена за рјешавање задатака различитог типа и нивоа сложености, као и укупним
временским трајањем школског часа од 45 минута.

Приликом израде низа задатака објективног типа из познавања природе водило се

рачуна да задаци буду структурисани у складу са основним докимолошким и
докимистичким начелима. Дакле, да садржи различите типове задатака који су формулисани
тако да покривају различите нивое знања и обухватају различите нивое сложености (нижи,
средњи и високи).

Низ задатака објективног типа из познавања природе је формулисан тако да

провјерава различите нивое знања у складу са Блумовом таксономијом, с тим да је у нашем
случају акценат на когнитивном подручју у складу са исходима који су дефинисани у НПП
познавања природе.

Табела 1. Блумова таксономија образовних циљева.

Циљеви образовања

Когнитивно подручје

Психомoторно

знање,

схватање

примјена,

анализа,

синтеза,

вредновање

Афективно/кoнативно/

васпитно пoдручје

(

примање, реаговање,

заузимање ставa,

систематизација,
карaктеризовање)

подручје

(имитација, манипулација,

прецизирање,

анaлиза и синтеза,

натурализација)

ЗНАЊЕ

РАЗУМЈЕВАЊ

ПРИМЈЕНА

АНАЛИЗА

СИНТЕЗ
А

ВРЕДНОВАЊ

Присјетити

се

Схватити

Стварати

Рашчланит
и

Сажимат
и

Просуђивати

У нашем НЗОТ-а из познавања природе формулисано је осам типова задатака како би

се провјера учинила што функционалнијом, разноврснијом и интересантнијом ученицима, с
тим да се расподјела задатак по наведеним типовима може сагледати из више углова, а да
поново сви буду заступљени.

Наводимо једну од могућих расподјела задатака по типовима:

1. Задаци структурисања (Сврстај по реду!- 2. и 5.) и упоређивања (Повежи

одговарајуће појмове! -8.);

2. Задаци препознавања (Заокружи слово испред тачног одговора! - 6.);
3. Задаци надопуњавања (1,14,17,20, 21 и 22.);
4. Отворени проблемски задаци (Наброј! -18, Објасни! - 4,9,11, 13, 15, 16, 19 и 23.);
5. Задаци алтернативног избора (Заокружи тачну тврдњу, одговор!- 10.);
6. Задаци вишеструког избора (Горе наведене ријечи уврсти на одговајуће мјесто у

тексту ! -3.);

7. Задаци процјењивања (Да ли су истините сљедеће тврдње?- 7.) и
8. Комбиновани задаци (Комбинуј одговарајуће парове-повежи! -12.) (Сузић, 2005,

стр. 643).

Такође, у неким ситуацијама може се примјењивати и мањи број типова задатака а да

кавлитет истих не буде доведен у питање. У прилогу овог документа се налази модел НЗОТ-
а са одговорима.

Формулисани задаци, у нашем НЗОТ-а, покривају и различите нивое сложености

(нижи, средњи и високи) постављених захтјева:

Табела 2. Ниво сложености задатака.

Ниво сложености задатака

Редни број задатка

Број додјељених бодова

Ниски ниво

Средњи ниво

Висок ниво

Свега

100

Критеријум који је примијењен за процјену потребног времана ученицима за

рјешавање низа задтака објективног типа из познавања природе формиран је на основу
постављених типова задатака и нивоа сложености, па тако се нпр. претпоставља да је за
рјешавање задатака типа алтернативног избора довољна једна минута, а за отворене
проблемске задатке од двије до пет минута.

Након што је припрема и израда НЗОТ-а из познавања природе прошла кроз

неопхону процедуру, обављена је експериментална екстерна провјера остварености исхода
учења.

Резултати експерименталне екстерне провјерe остварености исхода учења

Експериментална екстерна провјера остварености исхода проведена је у шест

одјељења петог разреда, и то у четири у основне школе. Експерименталном екстерном
провјером остварености исхода обухваћено је 106 ученика.

Табела 3. Оставреност исхода на задацима објективног типа из познавања

природе по одјељењима.

Општина

Школа

Одјељење

Бр.

ученик
а

Остварненос

т НЗОТ-а
%

Зворник

ОШ
''Свети
Сава''

34,64

46,85

29,11

30,88

35,42

35,22

106

35,12

На основу извршене експерименталне екстерне провјере и добијених података

видимо да укупна оствареност исхода на задацима објективног типа из познавања природе
у 5. разреду износи 35,12 %.

Табела 4. Дистрибуција остварености исхода по одређеним задацима.

Остварненост ЗОТ-а %

4 5 6

10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21

4 78

3 55

9 27

6 52

6 86

9 82

8 12

4 47

4 30

0 82

5 45

8 18

5 22

4 12

3 13

8 57

3 27

2 37

4 36

7 11

Дистрибуција скорова остварених исхода на задацима објективног типа из

познавања природе се може јасније сагледати и на основу Графикона 1.

закључак да се овој тематској цјелини не посвећује пажња коју свакако заслужује нарочито
у времену када нам је окружење озбиљно нарушено и угрожено.

Постанак и састав Земље

(Постанак Земље; Постанак и састав тла и Врсте тла

и њихова својства - није било обрађено па није ушло у провјеру остварености исхода), за

коју је предвиђено 5 исхода (у склад са наведеним), провјерена је кроз 6 испитних задатака.

Најбоља оствареност исхода је на задатку број 18 и износи 57,23% а најслабија на

задатку број 23 и износи 11,70%. Дакле, укупна оствареност исхода у овој тематској цјелини
кретала се од 11,70% до 57,23% .

Резултати који говоре да су ученици у овој тематској цјелини највиши ниво

постигнућа (57,23%) остварили на питању

Наброј из којих дијелова се састоји Земљина

унуташњост

, су незадовољавајући нарочито када се зна да је захтјев на нивоу

репродукције знања.

Као што видимо најслабији резултат остварености исхода је на задњем 23. задатку.

Узроке за то можемо тражити и у томе што је ово последњи наставни садржај који је био
обрађен и утврђен пред саму провјеру па су ученици можда из тог разлога показали
најслабији ниво усвојености овог наставног садржаја.

Из анализе видимо да су најслабији резултати остварени исхода на задацима из

тематске цјелине

Екологија,

затим

Постанак и састав земље

и најбољи из тематске

цјелине

Небеска тијела.

Важно је истаћи да је забрињавајуће то што су резултати веома ниски на задацима

који захтијевају препознавање и репродукцију наставних садржаја а сходно томе како се
захтјеви повећају и ново остварености опада па тако укупна оствареност на НЗОТ-а износи
35,12%.

Може се закључити да је највиши ниво остварености исхода постигнут на задатаку

број 7 и износи 86,79% који је из групе задатака најнижег нивоа захтјева тј. на нивоу
препознавања знања, а најслабији на задатку број 23 и износи 11,70% а који је формулисан
тако да од ученика очекује да покажу више ниво когнитивних способости. Дакле, укупна
оствареност исхода на задацима објективног типа кретала се од 11,70% до 86,79%.

Такође, из датих табеларних и графичких прегледа резултата провјере уочљиво је

да се оствареност исхода на задацима нижег нивоа сложености кретала од 36,79% до
86,79%, средњег нивоа од 12,64% до 62,03%, а високог нивоа од 11,70 % до 18,55%.

Овакве анализе су искључиво у служби утврђивања стања у настави како би се

наставни процес унаприједио и како би се обезбиједили услови за што функционалније
усвајање наставних садржаја у сврху достизања што објективних и бољих постигнућа
ученика и остварености образовних исхода.

Намеће се закључак да је код ученика неопходно развијати когнитивне

способности не само и искључиво за репродуктивно усвајање наставних садржаја, за
присјећање и схватање, већ и за примјену, анализу, синтезу и евалуацију нарочито ако се
узме у обзир да је настава познавања природе веома погодна за то, животна је и ствара
основе за даље усвајање наставних садржаја на наредним нивоима школовања.

Претварање броја бодова у оцјене користећи се аритметичком

средином и стандардном девијацијом

Након обраде добијених резултата приступило се претварању броја бодова у оцјене

користећи се аритметичком средином и стандардном девијацијом. За овакав начин
накнадног утврдивања мјерила за скалу оцјена одлучили смо се из разлога како би
субјективност свели на минимум и како би се добијени резултати сагледали са аспекта
нормалне дистрибуције бодова, тј. Гаусове криве и утврдили да ли је испитни материјал
примјерен учениковом знању.

Табела 5. Скала за претварање броја бодова у оцјене користећи се аритметичком средином

и стандардном девијацијом.

Бро

___

oд 0 дo (

–

___

oд (

–1.5σ ) д o (

–

___

oд (

–0.5σ) до (

___

oд (

+0.5σ) дo (

Изнад

___

(

1.5σ)

Оцјена

недовољан

Довољан

добар

врло добар

одличан

(Кадум, 2007, стр. 45)

Приликом претварања броја бодова у оцјене прво се израчуна аритметичка средина

(у ознаци

___

), а затим и стандардна девијација (у ознаци σ).

Табела 6. Формуле са легендом за израчунавање аритметичке средине и стандардне

девијације.

Аритметичка средина

Стандардна девијација

___ å

σ =

ΣX - сума скорова (броја

бодова)

X - збир скорова (бодова)

___

(икс бар) - аритметичка

средина

x - одступање сваког скора (збира

бодова) од аритметичке средине

X2- квадрирано одступање

N=број ученика

(Гојков, 2003)

Да би смо израчунали аритметичку средину и стандардну девијацију по наведеним

формулама најефикасније је служити се SPSS WINDOWS статистичким програмом, или
као што је овдје наведен примјер употребе EXCEL програма, како би се избјегло
дуготрајно и постепено прерачунавње и уношење тражених вриједнсти.

Дакле, прво смо у Табелу 7. унијели бодове (од највиших па до најнижих) који су

претходно утврђени за савког ученика по одјељењу (колона X нпр. 49 и утврдили суму (Σ )
по одјељењу нпр. 589).



Након што су у Табели 7. израчунате суме по одјељењима примијенили смо формулу за

израчунавање аритметичке средине:

___

ΣX

=589+749+553+525+673+634=3723

___

3723

106

___

=35,12

Дакле, аритметичка средина остварености исхода износи 35,12.

Затим, у Табели 7. вриједности

су израчунате помоћу одговарајућих формула

у EXCEL-у (нпр. вриједности

се израчунавају тако што се примијени формула

x =

___

-A1

(нпр. 35.12-49= 13.88);

и за

X2 = Б1^2

(нпр.13.88 ^2=192.6544) као и њихове суме

по одјељењу.

Након што смо израчунали потребне вриједности примијенили смо формулу за

израчунавање стандардне девијације:

σ =

ΣX2

=1449,685+3725,87+2455,536+2043,04+2398,354+1677,2992=13749,41

σ =



13749,41

106

129,71

σ =11,39

Дакле, стандардна девијација износи 11.39.

Након добијених неопходних вриједности аритметичке средине и стандардне девијације

добијене бодове претворили смо у оцјене користећи се претходно наведеном Скалом.

тј. од 23,73 до 46,51 се налази 72 ученика односно 67,92%.
У границама од - 2 σ до +2 σ:

35,12-11,39*2=35,12-22,78=12,34

35,12+11,39*2=35,12+22,78=57,9
тј. од 12,34 до 57,9 се налази 101 ученика односно 95,28%.
У границама од - 3 σ до +3 σ:

35,12-11,39*3=35,12-34,17=0,95

35,12+11,39*3=35,12+34,17=69,29

тј. 0,95 до 69,29 се налазе остали ученици или 99,74%.

Графикон 2. Дистрибуција оцјена.

На основу добијених података може се закључити да они значајно не одступају од

нормалне дистибуције, Гаусове криве.

С обзиром на ниску вриједност аритметичке средине остварености исхода из

познавања природе, која износи 35,12, разлози се могу анализирати са више аспеката.

Закључци и препоруке

Анализе остварености исхода учења примјеном НЗОТ-а су искључиво у служби

утврђивања стања у настави како би се наставни процес унаприједио и како би се
обезбиједили услови за што функционалније усвајање наставних садржаја у сврху
достизања што објективних и бољих постигнућа ученика и оставрености образовних исхода.

Исходе учења, који су дефинисани у актуелном НПП познавања природе, нисмо

објашњавали са аспекта њиховог квалитета, али ћемо поменути да не пружају могућност
развијања виших когнитивних способности (анализа, синтеза, евалуација), што се осликава
и у резултатима провјере њихове остварености на начин да су ученици најбоље резултате
постигли на задацима који захтијевају препознавање и репродукцију усвојених чињеница,
знатно слабије резултате на задацима разумијевања и примјене а веома слабе на задацима
који захтијевају анализу, синтезу и евалуацију.

Оно што је забрињавајуће јесте да и на задацима који захтијевају препознавање и

репродукцију знања резултати нису достигли максимум остварености већ је највиши ниво
остварености 86,79% а у складу са тим укупна оствареност исхода износи 35,12%.

На основу извршене анализе намеће се закључак да је код ученика неопходно

развијати когнитивне способности не само и искључиво за репродуктивно усвајање
наставних садржаја, за присјећање и схваатање, већ и за примјену, анализу, синтезу и
евалуацију нарочито ако се узме у обзир да је настава познавања природе веома погодна за

Да би се унаприједило актуелно стање у пракси неопходно је наставу планирати,

програмирати, припремати и реализовати у складу са савременим моделима наставе који
подстичу развој способности ученика у свим сегментима и тиме доприносе њиховом
функционалном знању примјењивом у свакодневном животу.

Неопходно је да наставници у складу са наставним садржајима и дефинисаним

исходима у НПП, самостално или у тимском раду на стручном активу, израђују задатке
објективног типа и дефинишу јасне критерије како би добили што релевантније показатеље
остварености образовних исхода као и нивоа постигнућа ученика, а не као што је присутно
код значајног броја наставника да задатке за писмену провјеру знања преузимају из
наставних листова и приручника који се проналазе у различитим изворима литературе а који
засигурно не обезбјеђују квалитетну и реалну повратну информацију о усвојености
наставних садржаја и остврености исхода учења.

Добијени резултати приликом провјере постигнућа ученика и остварености

образовних исхода треба да се анализирају и посматрају са аспекта утврђивања мјера за
унапређење   наставног   процес.   Конкретније,   да   се   утврде   слабости   које   је   неопходно
отклонити   и   унаприједити   како   би   се   омогућило   што   боље   усвајање   знања,   а   тиме   и
напредовање  ученика   у   зони  наредног   развоја.   (нпр.   уколико   ученици   нису   разумјели   и
довољно савладали елементарна знања из одређеног предмета то ће имплицирати проблеме
у даљем усвајању садржаја на вишим нивоима сложености како у том предмету тако и у
сродним садржајима).

Унапређењу васпитно-образовног процеса неопходно је посветити адекватну пажњу

како   од   стране   надлежних   институција   тако   и   од   реализатора   наставног   процеса-
наставника.   Прва   од   битних   активности   у   процесу   унапређења   јесте   обезбјеђивање
систематичног   и   континуираног   стручног   усавршавања   просвјетног   кадра   како   кроз
организоване облике стручног усавршавања од стране надлежних институција тако и унутар
самих   школа   кроз   програме   стручног   усавршавања   како   би   се   обезбиједиле   стручне   и
професионалне компетенције наставника у складу са савременим педагошко- психолошким,
дидактичко-методичким,   уже-стручним   сазнањима   који   осигуравају   развијање   и
напредовање ученика у складу са њиховим индивидуалним способностима и могућностима.

1.3. postavljanje ciljeva istraživanja
Sljedeći korak u konkretizaciji problema predstavlja utvrđivanje ciljeva istraživanja. Cilj
istraživanja jeste otkrivanje onoga što je predmet istraživanja.

Primjer

, utvrđivanja ciljeva istraživanja.

Opšti

cilj

istraživanja je da se utvrde mišljenje, stavovi i znanje učenika/ca, nastavnika/ca I

roditelja osnovnih i srednjih škola o tome:
 koliko je korupcija prisutna u našem društvu (u Crnoj Gori);
 u kojim djelatnostima i profesijama je korupcija naročito prisutna;
 koliko je korupcija raširena u obrazovnim ustanovama (u vrtićima, osnovnim i srednjim
školama);
 procjena skolonosti različitih grupa u obrazovanju ka korupciji;
 koje su najčešće koruptivne radnje u obrazovnim ustanovama;
 kakvo je naš lični stav prema korupciji i koliko smo spremni da prijavimo korupciju;
 kojim organima bi prijavili korupciju;
 vlastito učešće u korupciji;
 zastupljenost problema (korupcija) u javnosti i školskom kurikulumu;
 u kojoj mjeri je moguće smanjiti korupciju, kojim mjerama i ko je za to najviše odgovoran.

Predmet

istraživanja su mišljenja, stavovi i znanja učenika/ca, nastavnika/ca i roditelja o

rasprostranjenosti i pojavnim oblicima korupcije u obrazovnim ustanovama.
1.4. formulacija opštih i posebnih hipoteza
U sljedećem koraku razrade problema izlaže se ideja o rješenju problema (hipoteza istraživanja).

Hipoteza je

pretpostavka o odnoima između elementima pručavane pojave, ili o odnosu te i neke

druge pojave.

Funkcija hipoteze

je de usmjeri naše istraživanje na traganje da li među

elementima pojave, ili između te i neke druge pojave postoji ona vrsta pravilnosti koju ona
specifikuje (Koen i Nejgel, str. 221.).

Zadatak istraživanja

je da provjeri da li taj specifični tip

odnosa među činjenicama odgovara na postavljeno pitanje, da li je to rješenje problema (Koen i
Nejgel, str. 221.).
Hpoteze su na primjer da:
 iskustva iz ranog djetinjstva određuju neke osobine pojedinca u zrelom dobu
 društveni položaj ljudi određuje njihove interese i vrijednosti
 efikasnost grupe doprinosi njenoj kohezivnosti
 nagrada utiče na ustaljenost nagrađivanog ponašanja
Pod hipotezom se podrazumijeva naučno zasnovana pretpostavka o još nepoznatim svojstvima
predmeta istraživanja. Ta pretpostavka se tokom istraživanja provjerava i zavisno od rezultata
usvaja, djelimično usvaja ili odbacuje.

Hipoteze možemo razvrstati u odnosu na nekoliko

osobina

Proste i složene hipoteze
Prema broju promjenjivih (varijabli) čiji odnos se u njima pretpostavlja mogu se podijeliti na
proste i složene hipoteze.

Proste

su one koje pretostavljaju odnos dvije promjenjive (npr. viši

stepen obrazovanja znači niži stepen prihvaćenosti radikalnih pogleda);

Složene

hipoteze

pretpostavljaju odnos između većeg broja promjenjivih (npr. porastom godina starosti i
opadanjem godina školovanja raste stepen prihvaćenosti radikalnih pogleda na svijet).
28
Opisne, hipoteze o povezanosti i uzročno-posljedične hipoteze
Prema vrsti naučnih ciljeva kojima teće možemo ih razvrstati na opisne, hipoteze koje govore
o povezanosti i hipoteze o uzrošno-posljedičnim vezama.

Opisne hipoteze

pretpostavljaju

kakva su svojstva, odnosno obilježja neke pojabe (npr. o očekivanoj ulozi države u zaštiti
siraomašnih; ili kako ljudi vide prava žena);

Hipoteza o povezanosti

nekih pojava kod kojih

se ne može dokazati uzročna veza (npr. postoji povezanost između broja crnih mačaka i
saobraćajnih nesreća; ili radikali ljevičari i radikalni desničari imaju slične poglede na idealne
odnose u društvu). Hipoteza o uzročno-posljedičnim vezama pretpostavlja da jedna pojava
uzrokuje drugu ( npr. što je jači spoljni pritisak to je veča unutrašnja kohezija grupe).
Nulta i istraživačka hipoteza
U statističkim istraživanjima (vidi poglavlje X) obično se testita tzv

nulta hipoteza

. Npr. kada

ispitujemo odnos između dvije varijable (godine starosti i dužina radnog staža) mi polazimo od
pretpostavke da među njima ne postoji nikakva povezanost. Tu pretpostavku mi odbacujemo
jedino ako smo skoro sigurni (više od 95% ili 99% vjerovatnoće) da je ona pogrešna. Naša

istraživačka hipoteza

koju mi zapravo istraživanjem i želimo da dokažemo odbascivanjem

nul-hipoteze u ovom primjeru glasi da sa godinama starosti raste i broj godina radnog staža.
Teorijske i iskustvene hipoteze
Zavisno od načina verifikacije (istraživačkog metoda) razlikujemo teorijsku i empirijsku
(iskustvenu) hipotezu.

Teorijsku hipotezu

ispitujemo teorijskom, logičkom analizom

argumenata za ili protiv nje, dok se

iskustvena hipoteza

prihvata ili odbacuje na osnovu

prikupljenih empirijskih dokaza.
Opšte i posebne hipoteze
U okviru jednog istraživanja obično se postavlja veći broj hipoteza koje su različitog stepena
opštosti.

Opšta,

generalna hipoteza, odnosi se na cio predmet istraživanja i obuhvata sve

njegove aspekte. Ova opšta hipoteza se obično razlaže na

posebne

hipoteze koje obuhvataju

različite aspekte problema istraživanja. Posebne hipoteze su konkretne i moguće ih je testirati,
tj dokazivati njihovu ispravnost.
29
Na primjer,

Pripadnost društvenim klasama povezana je sa različitim gledanjem na najvažnija

društvena i politička pitanja i na prihvatanje pojedinih društvenih vrijednosti

(Ova opšta

hipoteza se dalje razrađuje kroz posebne hipoteze)
 Među pripadnicima različitih društvenih klasa postoji statistički značajna razlika u
stepenu prihvatanja stanovišta da država treba da preuzme brigu da svakom
pojedincu obezbijedi sredstva za život.
 Među pripadnicima različitih društvenih klasa postoji statistički značajna razlika u
stepenu prihvatanja stanovišta da pojedinci mogu neograničeno da se bogate i država
tu ne treba da se miješa. Itd.

2. Metodološki dio projekta

Poslije formulacije problem, postavljanja ciljeva i hipoteza, te nakon definisanja pojmova i
klasifikovanja varijabli prelazi se na metodološki dio projekta koji podrazumijeva: (1) izbor
opšte metode organizovanja istraživanja; (2) operacionalno definisanje promjenjivih; (3) izbor
tehnika za prikupljanje podataka; (4) utvrđivanje uzorka; (5) izrada plana obrade podataka;
(6) izrada plana realizacije istraživanja.
2.1. Izbor opšteg metoda istraživanja
Ako izuzmemo teorijska istraživanja istraživač se opredjeljuje za jedan od dva opšta
empirijska metodološka postupka. Za

eksperimentalno

ili

neeksperimentalno

istraživanje.

Unutar kategorije eksperimentalnih istraživanja glavne vrste su

labaratoriski eksperiment

eksperiment u prirodnim uslovima

. Neeksperimentalna istraživanja se mogu razvrstati na

anketna istraživanja u populaciji

i na

terenska istraživanja u lokalnim zajednicama

. O

Podaci o svojstvima priordnog i društvenog okruženja Statistički popisi; druga statistička
merenja
(potrošačka korpa, indeks cena na malo itd)
Gestovi; Mimika; Pokreti; Posmatranje
Ponašanje (gledanje TV, čitanje novina, slušanje radija,
prisustvo na internetu)
Intervju; Medijski paneli; Fokus grupe; “Reaktor”
Pisani sadržaj (tekst); slikovni sadržaj (fotografije, plakati,
crteži); audio

‐

vizuelni sadržaji – filmski zapisi

Analiza sadržaja
Dokumenti (pisani, zvučni i audio

‐

vizuelni zapisi); Analiza sadržaja

Razne vrste artefakata: religiozni simboli, obredni predmeti,
razni oblici oruđa koja se koriste tokom nekog događaja,
umetnička dela
Posmatranje; Etnografske studije
Lično iskustvo: čulni utisci (slike, oseti), predstave, pojmovi,
stavovi, osećanja, snovi
Introspekcija; Grupne diskusije
2.4. Nacrt uzorka
Određivanje uzorka je pitanje koje je naročito važna za istraživanja koja imaju za cilj da
proučavaju pojave u opštoj populaciji ili pojedinim njenim segmentima. U eksperimentalnim
istraživanjima uglavnom se koriste manje grupe ispitanika homogene po svim osnovnim
obilježjima (pol, uzrast, školska sprema itd.). U neeksperimentalnim istraživanima pitanja
populacije i uzorka su od presudne važnosti pa se o njima govori kao o posebnoj vrsti
istraživačkog zadatka. O populaciji i uzorku detaljnije se upoznaj u poglavlju VI.
2.5. Plan obrade podataka
Podrazumijeva izbor statističkih tehnika i postupaka za obradu podataka. Najvažnije pitanje
koje ovdje treba donijeti jeste kojim statističkim postupcima možemo (smijemo) obrađivati
32
prikupljene podatke. Izbor statističkih postupaka je ovisan od nivoa mjeranje koji smo u
istraživanju ostvarili. O nivoima mjerenja vidi poglavlje IX.
2.6. Plan realizacije istraživanja
Podrazumijeva izradu kalenendara istraživanja i specifikaciju pojedinih aktivnosti u istraživanju
(ko, kada...).

3. Matereijalni dio projekta

Podrazumijeva planiranje materijalnih sredstava za realizaciju istraživanja (oprema,
instrumenti, terenski rad...). Budžet projekta je jako važan jer ako se precizno ne predvide
potrebna sretstva cjelokupno istraživanje može doći u pitanje.
Primjer; budžet projekta
Aktivnosti: eura

1. Analiza rezultata dosadašnjih istraživanja u
Crnoj Gori

 Analiza literature i drugih izvora u cilju identifikovanja isteraživanja o
korupciji u obrazovanju
 Analiza do sada urađenih istraživanja

2.3.4.5. Izrada projekta istraživanja

 Definisanje svrhe (cilja) istraživanja

 Definisanje predmeta istraživanja
 Analiza izvora i definisanje populacije istraživanja (broj učenika,
nastavnika... u Crnoj Gori)
 Precizno definisanje uzorka istraživanja
 Određivanje statističkih postupaka za analizu podataka
300
konsultant 700

6. Izrada i predtestoranje upitnika (ankete)

 Izrada serije pitanja u skladu sa ciljem i

predmetom istraživanja
 Izrada upitnika za učenike
 Izrada upitnika za nastavnike
 Izrada upitnika za roditelje
 Predtestiranje upitnika na uzorku 50+50+50 ispitanika
 Izrada (štanpa) konačne verzije upitnika
500
100
300

7. Utvrditi kalendar istraživanja

 Izrada kalendara istraživanja

100

8. Obučiti anketare

 Realizaovati jednodnevno savjetovanje sa anketarima

300

9. Realizacija istraživanja

 Posjete školama od strane anketara

 Organizovanje popunjavanja upitnika
 Dostava popunjenih upitnika u Zavod za školstvo
1800

10. Unos podataka

 Otvradnje baze podataka u SPSS programu

 Unos podataka u bazu
500

11. Statistička obrada podataka

 Statistička obrada podataka po zahtijevanim parametrima

500

12. Logička analiza podataka

 Logička analiza podataka

 Vremenska analiza podataka
500
33
 Relacijska analiza podataka

13. Izrada izvještaja

 Pisanje izvještaja

 Lektorisanje teksta
 Obrada teksta
 Štampanje izvještaja
500
100
100
500

14. Prezentacija izvještaja

 Okrugli sto sto na temu korupcija u obrazovanju (oko 50

učesnika).
300

Постоји неколико начина навођења списка литературе. Сваки од њих треба

схватити само као предлагање онога што је прихватљиво, никако као обавезујући шаблон.

а) Списак литературе у Чикашком стилу

Чикашки стил је добио име по Чикашком приручнику, насталом на Чикашком

универзитету 1891.године. За разлику од APA, који не одваја природне од хуманистичких
наука, Чикашки стил даје посебне критеријуме за ове науке. APA строго слиједи систем
аутор-датум, а Чикашки стил приступа флексибилно коришћењу фуснотса у
хуманистичким наукама.

Навођење књиге једног аутора

: презиме, име. Налсов књиге. Мјесто издавања: издавач:

Година објављивања.

Пашалић, Стево.

Демографски развој школске популације у

Републици Српској

. Бања Лука:

Министарство породице, омладине и спорта, 2007.

На енглеском језику:

Martin, Andrew.

How to motivate your child for school and beyond.

Auckland, New Zealand:

Random House, 2003.

Навођење књиге два или три аутора

: Презиме, име и име презиме. Наслов књиге.

Мјесто издавања: издавач. Година објављивања.

Кундачина, Миленко и Банђур, Вељко.

Академско писање.

Ужице: Учитељски факултет,

2007. (ово је навођење по хуманистичком стилу).

У попису по стилу аутор-датум, редосљед је сљедећи:

Кундачина, Миленко и Банђур, Вељко. 2007.

Академско писање.

Ужице: Учитељски

факултет.

Томић, Павле, Јован Ромелић и Лазар Лазић.

Савремено образовање

. Нови Сад:

Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет, 2007.

Књига која има више од три аутора или институцију као аутора

: Наслов издавача или

институције. Година објављивања књиге. Наслов књиге. Мјесто издавања: наслов
институције, издавач:

Влада Републике Српске. 2005.

Политика развоја становништва Републике Српске

. Бања

Лука: Влада Републике Српске

Поглавље у књизи

: Презиме, име. Година објављивања књиге. Наслов поглавља. У

(наслов књиге). Мјесто издавања: издавач:

Бугарски, Драгољуб, Јован Плавша, Слободан Mарковић. 1998.

Температуре ваздуха

. У

Клима Срема. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет

Чланак у научном часопису

: Презиме, име. Година објављивања чланка. Наслов чланка.

Назив часописа. Број: од-до странице:

Пашалић, Стево. 2011.

Транзиција школа у руралним срединама Републике Српске

. Нова

школа. III, 5-15

б)

Списак литературе у Харвадском стилу

Списак литературе у Харвадском стилу препознатљив је по иницијалима имена

аутора, по заградама око године издавања (иако је допуштено да се оне изоставе) и по
коришћењу италика и знакова навода.

Књига једног аутора

: Презиме, прво слово имена аутора. (Година објављивања књиге),

Наслов књиге,

Издавач, мјесто издавања књиге:

Пашалић, С. (2007),

Демографски развој школске популације у Републици Српској,

Министарство породице, омладине и спорта, Бања Лука

Књига два или три аутора

: Презиме, прво слово имена првог аутора са тачком и

презиме, прово слово другог аутора и трећег аутора. (Година објављивања књиге),

наслов

књиге,

Издавач, мјесто издавања:

Томић, П., Ромелић, Ј. и Лазић, Л. (2009).

Савремено образовање

, Универзитет у Новом

саду, Природно-математички факултет, Нови Сад

Поглавље у књизи

: Презиме, прво слово имена аутора поглавља. (Година објављивања

књиге), наслов поглавља, у: презиме, прво слово имена уредника са тачком (уредник),

Наслов књиге,

Издавач, мјесто издавања књиге, странице од-до:

Бугарски, Д., Плавша, Ј. и Марковић, С. (1998), Температуре ваздуха, у: Бугарски Д.,
(уредник),

Клима Срема,

Универзитет у Новом Саду, Природно-математички факултет,

Нови сад, стр. 9-32

Чланак у научном часопису

: Презиме, прво слово имена аутора. (Година објављивања

чланка), ''Наслов чланка'',

Назив часописа,

свеска, број, странице од-до:

Станковић, С. (2009), ''Национални паркови Републике Српске'',

Гласник Географског

друштва,

св. LXXIX, бр. 1, стр. 35-48

Чланак у зборнику радова

: Презиме, прво слово имена аутора. (Година објављивања

чланка), ''Наслов чланка'',

Назив зборника радова,

Издавач, мјесто издавања, странице од-

до:

Без обзира који се стил користи треба водити рачуна о ономе што им је свима

заједничко. Издавач и мјесто издавања наводе се само за књиге, а не и за часописе.

Ако је рад написало више од три аутора тада се и у тексту и у списку литературе

наводи само први аутор, а послије њега, умјесто осталих имена, пише се ''и други''.

Пашалић, С. и други. (2006),

Демографски развоји и популациона политика Републике

Српске,

ИП Младост, Бијељина

г) MLA стил

MLA стил настао је 1977.године, а усавршен 1985.године. До сада је публиковано

више издања приручника

Америчке асоцијације за модерни језик

(Modern Language

Association of Amerika).

Књига једног аутора:

презиме аутора, пуно име, наслов рада (

италиком)

. Град, издавач,

година.

Пашалић, Стево.

Демографски развој и популациона политика Републике Српске

Бијељина: ИП Младост, 2006.

Ако је рад објављен у часопису:

Пашалић Стево

Демографски ресурси и организација основног образовања у

Републици

Српској''

Гласник

АДС 49 (2014): 152-164.

Као се види у наведном примјеру, у MLA стилу дозвољено је да скратимо назив
познатијих часописа.

ДОКУМЕНТОВАЊЕ НАУЧНИХ ИЗВОРА, СТИЛСКА

И ТЕХНИЧКА ОБРАДА ТЕКСТА

Писање научних радова подразумијева коришћење научне апаратуре.

Документовање научних извора подразумијева: коришћење и писање цитата, позивних
напомена (у тексту, испод текста, на крају поглавлја, на крају рада) и референтних
јединица у списку литературе.

Правилно документовање научних извора у процесу писања научног дјела

предупређује несавјесно плагирање.  У пракси научног стваралаштва постоје три начина
коришћења   научних   извора:   указивање   (упућивање),   цитирање   и   парафразирање.
Упућивање   на   аутора   и   дјело   у   попису   библиографских   јединица,   које   чине   одјељак
Литаратура,   омогућује   лакше   читање,   економичност   у   употреби   простора...   Подножне
напомене се стављају у подножју странице. Називају се фусноте-биљешке.

Напомене на крају поглавља или књиге називају се ендноте.



Цитирање је поступак инкорпорирања и документовања дијелова (комплетних
реченица или њихових дијелова) у властите радове. Дијелови изворних текстова могу
се пренијети:



а) као дословни цитати, парафразирани цитати, цитиране идеје, цитирани појмови, ии
изрази.



При цитирању у научним радовима појављују се неке грешке. Прва грешка је ако с
епреприча садржај цитата, па се онда наводи дословни цитат, а затим послије њега
коментарише његов садржај. Дакле, три пута се понавља иста ствар.



Цитати се првенствено узимају из примарних извора (научне монографије, студије,
научни чланци).



У коришћењу цитата не дозвољава се почињање пасуса цитатима, стављање два цитата
један до другог, преузимање цитираног текста из друге руке.



Када аутор своје ставове и властито мишљење не може да потврди нити емпиријски
или логички докаже и образлажи, тада се цитирањем позива на научни ауторитет
другог аутора.



На примјер:



До резултата до којег смо дошли у истраживању....дошла је и Б. Ђорђевић.



Парафразирање се користи претежно онда када се не може кратко цитирати други
аутор. Парафразирани текст се не ставља између знакова навода.



Садржај и организација рукописа



(АПА стандарди)



Основни циљ сваког текста јесте учинити га разумљивим и доступним што већем броју
корисника.

Истраживање је основни стваралачки чин једног научника

. Оно је предуслов свих истина,

научних закона, свих сумњи, а њен методолошки квалитет је и један од могућих
критеријума одрживости научних резултата. Рјечју

истраживање

би се могло дефинисати

као једнозначно дефинисан систем процедура усмјерених препознавању истина о
проблему који се истражује, при чему избор истраживачких метода мора бити усклађен са
самом природом истраживаног проблема.

Генерално истраживање има увек исти

сценарио: дефинисање проблема, избор одговарајућих метода истраживања, прикупљање
података, обрада података, закључивање.

Односно, још једноставније

свако

истраживање

обавезно има своје

три основне фазе: пројектовање, истраживање и

закључивање

.Треба нагласити да је услов ефикасног истраживања (сазнање, научни

закон...)

претходно теоријско истраживање

. Без ваљаног теоријског утемељења

проблема који се истражује (уз услов да оно не буде само спекулативног карактера)
добијају се резултати који остају сами себи циљ, дају само дескрипцију без препознавања
стварног каузалитета (закономјерности) односа између тих појава. У таквим случајевима
дакле вриједности таквих истраживања имају скроман прагматичан допринос развоју
једне области.
Укупно посматрано, истраживања се могу класификовати по сљедећим критеријумима:
1. по својој методологији, па онда могу бити: експериментална или неекспериментална,
2. по својој временској бази, па онда могу бити: лонгитудинална или трансферзална,
3. по својој општости, па онда могу бити: фундаментална или примијењена.

Неекспериментална

истраживања су мисаона истраживања која се могу бавити

проблемима вредновања законитости узрочно-посљедичних односа у актуелном времену,
или у неком тачно дефинисаном временском-историјском периоду. Примјењује се у
истраживањима која се баве истраживањима друштвеног контекста проблема у којем су
подаци релевантни за закључивање нематеријалног карактера.

Експериментална

истраживања се могу дефинисати својом тродимензионалном шемом:

предметом

који се посматра,

експерименталним фактором

, и

посљедицом

утицаја

екперименталног фактора на предмет који се посматра. Експериментална истраживања се
дакле спроводе у случајевима проучавања могуће вриједности позитивног или негативног
утицаја   неког   фактора,   програма   на   предмет   који   се   посматра,   са   циљем   утврђивања
законитости   таквог   утицаја.   Циљ   експерименталних   истраживања   јесте   утврђивање
квалитета утицаја експерименталног фактора на посматрани простор, на основу чега се
прагматично   такав   фактор   може   препоручити   (ако   дјелује   позитивно)   или   га   треба
избјегавати (ако је утврђено да дјелује негативно).

Трансферзална

експериментална истраживања се баве процјеном вриједности утицаја

експерименталног фактора који је почео да дјелује на предмет проучавања прије почетка
истраживања:

еx-пост-фацто

. У таквим истраживањима се полази од предпоставке да је

на проучавани простор у предходном периоду релевантно дјеловао експериментални
фактор и да је оно што се идентификује као финална вриједност закономјерна посљедица
баш тог експерименталног фактора.

Трансферзална

истраживања могу бити:

•

Студије стања

-дескрипције, и као такве могу бити:

квалитативне

у случајевима када

се посматрају –проучавају атрибутивна-описна обиљежја, или

квантитативна

када се

проучавају обиљежја чије се димензије могу нумерички исказати.

•

Каузална,

са циљем утврђивања узрочно-посљедичне повезаности појава које се

посматрају.

Лонгитудинална

експериментална истраживања се баве вредновањем разлика неких

потенцијала   предмета   или   простора   који   се   посматра   прије   и   послије   дјеловања
експерименталног фактора.
Лонгитудинална   истраживања   се   планирају   у   случајевима   када   се   за   циљ   има
препознавање закономјерност утицаја неког фактора на појаву која се истражује у дужем
временском периоду. Дакле, у посматраном периоду региструје се читав низ вриједности
стања које се посматра као посљедицу деловања неког фактора и вреднује поузданост
вјеровања у закономјерност такве динамике промјена.
• Дакле шема истраживања лонгитудиналног типа подразумијева: утврђивање вриједности
иницијалног   стања-стања   прије   почетка   дјеловања   експерименталног   фактора,   сам
транзитиван   процес   дјеловања   експерименталног   фактора   и   поновно   утврђивање
финалних   вриједности   посматраног   стања,   и   коначно   вредновање   значајности   разлика
измјерених   вриједности   иницијалног   и   финалног   стања.   Ова   истраживања   могу   имати
више   алтернатива:   могу   се   увести   поред   експерименталних   група   и   контролне   групе,
дакле група која се развија под утицајем уобичајених фактора. Такође може се планирати
и истраживање са ротацијом фактора, односно алтернативом по којој се након утврђивања
ефекта утицаја експерименталног фактора код експерименталне групе и његовог стављања
у контекст промјена проучаваног стања код контролне групе, истраживање понови при
чему се сада експериментални третман пројектује на групу која је у предходном дијелу
имала третман контролне групе.

Фундаментална

истраживања су значајна стратешка истраживања значајна за развој једне

научне области. Она по правилу обухватају велики број испитаника карактеришу се
високим ауторитетом примијењене методологије, а добијени резултати имају карактер
научних закона за конкретну научну област.

Оперативна

истраживања имају конкретнији, усмјеренији циљ, односе се на конкретне

услове, а прије свега на конкретан или веома сличан узорак испитаника, па због тога такви
резултати имају велики практични значај.

Научни радови

су

једнолично именовани или тимски производи научног стваралаштва,

резултати оригиналног проучавања и истраживања, који се саопштавају на научним
скуповима и/или објављују у научним публикацијама.

Сврха научних радова

јесте да се научна заједница и стручна јавност упознају са

оригиналним истраживањима и резултатима истраживања у оквиру јасно дефинисане теме
и у оквиру одређене научне области.

Стручни радови

не садрже нова или оригинална научна проучавања и научне резултате,

него обрађују већ познате чињенице и односе.

У методологији

друштвених наука постоји више класификација стручних и научних

радова, али у том погледу међу ауторима нема пуне сагласности.

Прелаз између научне монографије и научне студије је неодређен (мада већина аутора
сматра да је научна студија мање исцрпна и интедисциплинарна и обухвата ужи хоризонт
релевантног проблема)

Научна студија се ослања на већи број извора, у којој се настоји расвијетлити природа
научног проблема, а предмет научне студије може бити сваки значајнији проблем

Научни чланак

је најчешће резултат научне дјелатности појединца или групе, написан на

научним чињеницама и оригиналним резултатима истраживања

-Оригинални научни чланак

(изворни научни чланак) је примарни извор научних

информација који представља необјављене резултате оригиналног научног истраживања,
са доприносом науци

Објављују се у научним часописима са рецензентским системом прихватања радова

-Претходно саопштење

приказује научна сазнања, односно резултате одређеног ширег

научног истраживања (скраћени облику у односу на оригинални чланак)

-Прегледни научни чланак

је научни рад који даје преглед, садржи изворни сажети и

критички приказ основних поставки једног научног подручја/области

Извјештај научног истраживања

је назив прве верзије текста о научном истраживању,

односно завршни докуменат пројектног истраживања (представљају се резултати тимског
пројектног истраживања)

Докторска дисертација

је завршни рад докторанта, који се сматра академским и научним

радом

Представља оригинално и самостално научно остварење којим се стиче степен доктора
наука

Остали научни радови

– хабилитациони рад

је научно дјело које се пише послије

одбране доктората (ради се у функцији провјеравања кандидатових способности за
извођење наставе на универзитету);

патент

је докуменат којим се публикује нова идеја

или нови изум (често нема статус изворног научног рада);

трактат

је врста научног рада

којим се проблеми критички дефинишу и сагледавају.

Стручни радови

Везани су за одређену професију, садрже нове трендове и достигнућа, са циљем да
унаприједе постојеће стање и уведу нове технике и методе

Уџбеници и приручници

објављују се са специјалном намјеном, гдје се на стручном

нивоу саопштавају информације о степену развијености одређене науке и износе
најважнији резултати и достигнућа наука

Уџбеници

су основна средства у настави, у којима се наставни садржај једног наставног

предмета обрађује у цјелини, а пишу се по наставном плану и програму предмета (по
некима, уџбеници се сврставају у научно-стручна дјела)

Универзитетски уџбеник

је научно утемељен рад, написан језички коректно и јасно, уз

одговарајућу оригиналност у избору и обради садржаја, према програму студијског
предмета

Приручници

су публикације у којима су кратко , прегледно и на научној основи обрађене

садржајне цјелине и приказана практична упутства и подаци за рјешење неког проблема

Хрестоматија

је збирка одабраних типичних и систематизованих

текстовау цјелини, или

по одломцима који представљају

стваралаштво признатих научника (користи с екао

допуна уџбенику)

Збирка задатака

је врста приручникакога чине прикупљени и сређени задаци са

рјешењима или без рјешења задатака

Практикуми

су инструктивни радни приручници којима се износе релевантни поступци и

рјешавање конкретног проблема

Радне свеске

су средства у којима се наставни садржаји обликују дидактичко-методички,

по наставном плану и програму, са одговарајућим упутствима и одредницама

Скрипте

су врсте уџбеника помоћне литаературе којима се у настави обрађује градиво

дијела или предмета у цјелини

Ауторизовано предавање

је врста помоћне наставно-образовне литературе (користе се у

високошколским установама)

Стручни извјештаји

су врста текстова којима се описује нека појава, процес, стање и сл.

Стручне монографије

су обимнија дјела у којима се цјеловито и стручно наглашава

примјена резултата истраживања

Стручни чланци

су врста стручних радова у којима се саопштавају познате чињенице,

информације и позната сазнања и резултати емпиријских истраживања

Завршни рад на основним студијама

је рад у коме студент обрађује одређену стручну

тему, уз примјену одговарајућих методолошких поступака, у којима доказује способност
рјешавања проблема, оригиналним приступом

У уводном (прелиминарном) дијелу научне монографије налазе се: подаци о ауторима,
наслов дјела, захвалност, посвета, предговор, садржај, резиме, кључне ријечи и увод.

У уводном дијелу научног чланка налазе се: подаци о аутору, наслов дјела, резиме,
кључне ријечи, увод.

Основни дијелови научног дјела

Основни дијелови научног дјела су његови главни, најважнији и најобимнији
структурални елементи. Обим и композиција основних дијелова зависи од карактера и
врсте научног дјела.

Пошто је највећи дио истраживања

емпиријског карактера

(примјењена, акциона,

експериментална, социометријска, нека компаративна), овдје ћемо дати основну
структуру научног дјела о

примјењеном истраживању.

Када се аутор(и) увјери да располаже вриједним научним инфомацијама на основу
детаљне анализе проучене литаратуре приступа се писању научног дјела.

У научном истраживању теоријско одређење појма има фундаменталну функцију у
одређењу предмета истраживања. Појмови се утврђују дедукцијом из наслова предмета
истраживања.

Након пронађене задовољавајуће формулације предмета истраживања (нпр. ''Узроци
оптерећености ученика четвртог разреда основне школе''), иста с едаље појашњава.

Теоријски приступ проблему истраживања је уствари схватање, полазиште, ''теоријско
утемељење'' предмета проучавања и истраживања, односно то је теоријско позиционирање
истраживања.

У научном раду треба избјегавати опште расправе, препричавања, навођења и сл. Из
разлога што је то извјештај о сасвим конкретном истраживању ( уџбеник, приручник и
др.).

У писању научног дјела користе се разноврсни извори. Основа за успјешно писање
научног рада, прије свега је формулисање предмета истраживања и дефинисање кључних
термина и појмова, је упознавање са основном литературом о проблему истраживања.
Битно је одабрати компетентне изворе.

У дијелу истраживачког рада под називом претходн аистраживања износи с еисторија
интересовања за одређену тему, из које треба да с евиди какав је ток имало у прошлости
њено проучавање.

Код емпиријског истраживања највидније долазе до изражаја методолошки захтјеви и
норме. Таква истраживања обично су тимска.

Методолошки оквир истраживања

Проблем истраживања

најчешће сeформулише питањем једном реченицом, или као тема

која постаје основна водиља у истраживању.

Предмет истраживања

је у oснови исто што и проблем истраживања. Предметом

истраживања се конкретизује оно што је било истраживано. Потребно је избјегавати
непрецизно и уопштено формулисање премета истраживања.

Хипотеза истраживања

– на основу проучене стручне литартуре, истраживачког

искуства, формулисаног циља и задатка истраживања, истраживач формулише хипотезу
предмета истраживања.

Обично сe поставља једна општа хипотеза (основна), те више посебних хипотеза, које
произилазе и задатка истраживања.

Примјер:

Дефинисање циља и формулисање

хипотезе

овог пројекта су критичне тачке

истраживачког процеса. Сам циљ истраживања о становништву као основном фактору
одрживог економског развоја Републике Српске је веома прецизно дефинисан, што је
услов за исправно формулисање хипотезе и успјешност истраживања.

Општа хипотеза

(претпоставка која проистиче из циља истраживања) овог пројекта је у

основи

међузависност

развоја становништва и друштвено-економског развоја Републике

Српске, што може резултирати стимулативним или дестимулативним утицајем на њен
одрживи економски развој.

Посебне хипотезе

(има их више) произилазе из циља истраживања и поредане су логички

према садржају истраживања.

Хипотеза која се односи на

поглавље - становништво и економски развој

Републике

Српске, предпоставља да становништво и његове структуре имају велики значај за обим,
структуру и динамику одвијања процеса производње и потрошње, што ће се доказивати
оригиналним истраживањима у овом пројекту.

Хипотеза која у

поглављу третира економску стуктуру становништва и одрживи

економски развој

Републике Српске, полази од тога да се у истраживањима може утврдити

да је радни контигент искључиво под утицајем демографских фактора, да се контигент
активног становништва или радне снаге формира под утицајем испреплетеног дјеловања
демографских и економско-друштвених фактора, а контигент запослених је под
доминантним утицајем економских фактора.

Трећи одјељак монографије или научног дјела чини садржај који се односи на
саопшатавње и расправу о резултатима истраживања.Састоји се из двије цјелине:
резултата истраживања и дискусије о резултатима.

Интерпретација резултата истраживања и дискусијаа резултата и препоруке приказују се
одвојено.

Сви резултати властитог истраживања приказују се реално и објективно. Резултати
истраживања изводе се из прикупљених, сређених и обрађених података. Подаци се могу
исказати на различите начине: бројчано, табеларно, статистичким мјерама, графички,
текстуално, комбиновано.

Према обиљежјима која изражавају својства статистичких јединица, подаци могу бити:
нумерички и атрибутивни.

У анализи и оцјени добијених резултата истраживач се мора ослањати и позивати на оно
што је изложено у теоријском приступу проблему. Добијени резултати се упоређују са
резултатима других истраживача.

Невербални облици исказивања података су: бројчано, табеларно, графичко, статистичке
мјере.

Интерпретација и закључивање у истраживању назива се још и ''завршна етапа''. Садржи
основне радње: анализа, затим синтеза и уопштавање, формулација закључака.

Процес интерпретације започиње истицањем главних сазнања и сумирањем резултата
исказаних бројчано, табеларно, графички и помоћу статистичких мјера.

Након тога се, дедукцијом са чињеница прелази на размишљање и расправља о постојећим
сазнањима. Резултаи се тумаче, изводе закључци, оповргавају или потврђују постављене
хипотезе.

Квалитативна анализа података захтијева коришћење цитата.

Доказивање тврдњи може се остварити: логичким закључивањем, цитатима, доказивањем
примјерима, упоређивањем, аналогијом.

Педагошка истраживања (примјењена, акциона, експериментална, социометријска,
компаративна..), предузимају се ради унапређивања – мјерења, поправљања,
побољшавања и рјешавања проблема васпитно-образовне праксе. Ова истраживања имају
смисла само ако су добијени резултати примјењиви, на примјер у школи, настави и другим
видовима васпитно-образовног рада.

Завршни дијелови научног рада

Закључак

је интегрални дио научног рада који представља његову синтезу, сажетак,

резимирање већ реченог, обрађеног и шпојединачно закљученог с аспекта доприноса
науци.

Закључци с емогу формулисати у цјеловитом облику или у виду појединачних закључака,
тако да представљају посебан одјељак.

Сви закључци треба да почивају на чињеницама, а главни закључак треба да представља
суд о хипотези, да је поткријепљен резултатима, да је укратко аргументован, али не новим
чињеницама.

Није препоручљиво да се закључак нумерише редним бројем, јер представља засебан
пасус.

Закључак представља креативан процес и мисаони напор аутора.

Поговор

је дио монографске публикације који има за циљ да протумачи неке од битних

карактеристика, постанак или одређене проблеме који се на њу односе.

дуготрајним   дјеловањем   негативних   утицаја   (рат,   криминал,   политичка   превирања,
миграције,   незапосленост,   неријешена   стамбена   питања   и   др.).  Рађање   као   позитивна
компонента утиче на ревитализацију и обнављање становништва као и његове старосне
структуре.  Мјерама популационе политике се подстиче и усмјерава на повећано рађање и
продужење  просјечног  трајања   живота.   Тиме   би   се   побољшао   квалитет   живота   и
обнављање генерација, а то нам указује на неопходност већег броја рађања, већи број
предшколаца, ђака и  већег броја запослених.

Промијењен положај жене у друштву мијења и структуру породице и битно утиче

на остваривање функције материнства. Један од видова тих промјена је и самњење рађања,
као и смањење смртности одојчади. С друге стране, величина породице све је више
повезана за остваривање жеље за хуманим животом и саставни је дио настојања људи за
бољи животни стандард. Одлучивање о величини породице је у заједничком интересу
родитеља и друштва. Планирање породице као трајни људски и друштвени напор, у свакој
савременој примјени, обезбјеђује веома значајне социјалне, здравствене, економске,
политичке и друге предности.

Развој становништва Републике Српске са врло различитим регионалним

карактеристикама,   прате   проблеми   који   доводе   до   непожељних   демографских,
економских   и   социјалних   посљедица.   Велике   су   разлике   у   нивоу   обнављања
становништва у појединим подручјима земље, што је непосредно посљедица различитих
трендова стопе рађања (наталитета) и стопе смртности (морталитета), као и унутрашњих и
спољних   миграција,   што   зависи   од   економске,   социјалне   и   културно-образовне
развијености.

Посматрано са аспекта система образовања и васпитања, неопходно је

обезбиједити   да   се   у   складу   са   савременим   педагошким   принципима   и   научним
достигнућима, у наставним програмима предшколског образовања и васпитања, основног,
средњег и високог образовања, примјерено узрасту дјеце и омладине и карактеру студија,
прошире   садржаји   из   области   демографије   и   планирања   породице   и   слободног   и
одговорног   родитељства.   То   је   битан   предуслов   за   остваривање   функције   школе
будућности на нашим просторима.

Методолошки оквир истраживања

Матријал и методе

С обзиром да је основни циљ овог рада утврдити које демографске детерминате

утичу на структуру савремене породице, стање у којем се тренутно налазе и оно које би у
будућности доприњело повећању броја дјеце предшколског школског узраста, при
истраживању смо користили више метода рада како би дошли до научног сазнања.

Имајући у виду сложеност фактора који утичу на структуру савремене породице, у

складу са циљем и задатком истраживања, полазимо од хипотезе да друштвено окружење
и његове промјене битно утичу на обликовање и улогу савремене породице, а потом и на
функције школе будућности. Бројни социо-економски, образовни, културни, социјални и
политички услови, као и сам стил и начин живота битни су фактори од којих зависи
рађање жељеног броја дјеце.

У истраживању се примјењује посебна методологија, која се разликује од

уобичајених синтезних приступа и истовременим истраживањима у времену и простору.

У истраживању су коришћене научне методе koje су међусобно koмплементарне и

koje истраживање чине темељним и потпуним. У анализама овакве проблематике
пожељно je koмбиновање више истраживачких метода (

multi-method

). To je ситуација гдје

се jeдна метода oслања нa другу, a свe у циљу eфективног истраживачког koнцепта.

Технике прикупљања података спроведена је анкетирањем, а као мјерни

инструмент коришћен је анкетни упитник за испитанике (породиље) у Републици Српској
у коме је учествовало 500 испитаника у сљедећим општинама: Бијељина, Зворник,
Милићи, Угљевик, Добој, Шамац, Модрича, Шековићи, Осмаци и Лопаре. Испитиване су
жене у фертилној доби између 20 и 40 година старости што их сврстава у категорију
младог зрелог становништво, с просјечно 27. година живота

Резултати и дискусија

Досадашњи трендови у Републици Српској показују да

недовољно рађање настаје

као посљедица смањења броја жена у фертилном периоду, продуженог школовања,
повећања степена образовања становништва, све каснијег склапања брака, планирања
породице, присуства контроле рађања, повећања стерилитета, миграција и сл.. Наредна
табела управо показује колико је помјерена граница рађања и колики је број живорођене
дјеце према старости мајке.

Табела 1.

Број живорођене дјеце према старости мајке

Годин
а

Укупн
о

<15 15-

20-24 25-

30-
34

35-
39

40-
44

45-
49

50
+

1998

13.527

796

4.374

4.00
8

2.42
8

1.03
6

246

2000

14.191

722

4.356

4.31
0

2.41
1

1.12
6

262

Анкетирањем је обухваћена само женска популација у фертилном периоду (15-49 год.), која обезбјеђује

биорепродукцију становништва.

Табела 2

. Живорођени по реду рођења дјетета

Прво

Друго

Треће

Четврто

Пето

Шесто

41.2%

37.7%

17.9

2,8

0.2

Извор: Анкетно истраживање, Педагошки факултет, 2014.

Година рођења првог дјетета зависи од старости мајке. Жене у Републици Српској

се касније опредјељју за материнство. Статистички посматрано, просјечна старост мајке
при рођењу дјетета у Републици Српској помјерена је на 26.8 година.

Родитељство се у већој мјери доживљава као индивидуална потреба , него као улога која
има ширу друштвену важност. Диференцираност индивидуалне мотивисаности и
перцепције опште мотивисаности родитељства уочава се у различитим преференцијама
појединих мотивационих фактора. Најчешћи разлог индивидуалне жеље за родитељством
јесте '' љубав према дјеци (88,8%) , па тек онда слиједи заступљеност става '' заснивање
породице '' (11,2%). Доживљавање родитељства као смисао живота уједначено је присутно
међу младима оба пола.

Већина испитаника,односно 490 или 98%, је одговорила  да  су  планирали  рођење првог
дјетета, а свега њих 2% да није. На питање да ли желе још дјеце у односу на постојеће
стање у породици породиље су се изјасниле  са  50%   да  желе,  а  50% да  не  желе.  Према
анализи одговора о оптималном броју дјеце утврђено је да се преферира  двоје или троје, а
само 1.3% жена је навело  четворо  дјеце као потребу идеалне породице. Свега  2% њих
жели једно дијете, што је охрабрујући податак за будуће кретање наталитета.

Анализа репродуктивних норми, обухвата интерпретацију ставова о оптималном,

жељеном и очекиваном броју дјеце. Ријеч је о тежњама и жељама да се има одређени број
дјеце и о процјени могућег репродуктивног понашања, имајући у виду лимитирајуће и
инхибирајуће дјеловање реалних услова и контекста у којем се репродукција остварује.

У погледу жељености преовлађују ставови о троје дјеце (39,51%) и двоје дјеце

(37,76%), док су ставови о већем броју дјеце (четворо и више) присутни код скоро сваког
петог испитаника (19,23%).

Испитаници имају издиференциранији став у погледу очекиваног броја дјеце.

Преовлађујући су ставови да је број очекиване дјеце двоје (54,83%). Троје дјеце очекује
25,80% испитаника, док је број младих који очекују једно или више од троје дјеце знатно
мањи у односу на број оних који очекују двоје или троје дјеце.

Резултати анкете су приближни стварном стању живорођених према реду рођења дјетета (подаци РЗС за

2013.годину)

Објашњење очекиваног броја дјеце заснива се на евалуацији могућих чинилаца, с обзиром
да се ради о испитаницима од којих  још један број  нема искуство родитељства. Млади
сматрају да ће на њихову одлуку о могућем броју дјеце највећи утицај имати финансијски
фактор (38,7%), док је њих 37,0%   имало одговор друге природе.   Одређени значај у
погледу опредјељености за очекивани број дјеце имаће и адекватно рјешење стамбеног
питања   (8,5%),   здравствено   стање   (6,5%)   и   професоналне   обавезе   (6,5%),   те   остали
одговори 2,8%.

Највећи број испитаника у рубрици очекивани број дјеце одговорио је – двоје дјеце,

што је 55% од укупног броја испитаника. Једна четвртина њих очекује да има троје дјеце
(25%), док се 9% у овом тренутку опредјељује за само једно дијете.Преостали број се није
изјаснио.

Према подацима из анкете највише испитаника је имало стално запослење (34 %),

потом слиједе домаћице (28 %), док је незапослених 22.3%. Пољопривредом се бави 1.1%
испитаника, а 12.3 % су они који се баве привременим, односно сезонским пословима.

Четвртина испитаника је истакла да ради у приватном предузећу( 25%), затим у

јавном (17%), властитом (9 %), а близу половине (49%) није навело ни једно од понуђених
одговора.

Лоше финансијско стање је основни разлог за неостварени број жељене дјеце

(38.7%). Њих 32% навело је разлоге друге природе, док су неријешено стамбено питање
(8.5%) и здравствени проблеми (6,5%) наведени у мањем броју. Потешкоће у подизању
дјеце навело је (6.5%), а у истом износу и професионалне обавезе (6.5%).

Упркос свему, већина испитаника је одговорила да се налазе у добром

материјалном   стању,  подразумијевајући   под   тим  ријешено   стамбено   питање  и   једног
запосленог  члана  породице.  Анализирајући цјелокупну  ситуацију  у  којој живе,  већина
испитаника   је   задовољна   начином   на   који   опстаје   у   тешким   животним   условима,
страхујући да може доћи и теже економско стање.

Табела 3

Оцјена економског стања породице

Веома
добар

Добар

Лош

Веома лош

Не може се
оцјенити

15%

58%

18%

5.5%

2.5%

Извор: Резултати анкетног истраживања, Педагошки факултет, 2014.

Репродуктивно здравље према дефиницији свјетске здравствене организације

представља стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања у вемушто се
односи на репродуктивни систем, а не само одсуство болести и неспособности.

Извор:Анкетноистраживање, Педагошки факултет, 2014.

Економска криза и незапосленост утичу и на унутрашње односе у породици,

уносећи осјећај преживљавања, а не стабилног животног стандарда  (98.5 %), што се може
назвати   условним фактором повећања породице. У великој мјери запосленост жена у
приватним   секторима,   као   и   „амбиције   за  каријером“   лимитирају  број   жељене   дјеце,
углавном  због   немогућности   породиљског   одсуства   и  недовољног  времена   за   бригу   о
дјеци    (25.6%).  Несигурна   будућност   и   политичка   ситуација   такође   су   допринијели
неповољним трендовима развоја савремене породице.

Мало %

Нимало%

1.5

29.2

3.2

36.1%

4.6

62.8

21.7

54.6

20.3

55,2

20.3

44.07

31.5

26.9

39.1

19.4

Недостатак довољног стамбеног простора (68.4%), такође битно утиче на бројност

чланова   у   породици,   прије   свега   због   саме   скучености   простора,   као   и   нарушавања
приватности и личних слобода и активности. Према аналаизи стамбеног простора највише
породиља   живи   у   властитој   кући   (80,   20%)   са   просјечном   површином   од   95   м²,   у
изнајмњеном  стану  живи свега 16,6%  породица површине од  52м²,  сустанар  с другом
породицом   чини   само   3%   испитаника   на   површини   од   81м²,   и     као   корисници
алтернативног смјештаја изјаснило се само 0.2% породица.

Графикон

2. Стамбени простор породица.

10%

20%

30%

40%

50%

60%

70%

80%

90%

властити стан

изнајмљен стан

сустанар с другом породицом

алтернативни смјештај

Извор:

Резултати анкетног истраживања, Педагошки факултет, 2014.

Породица је институција о чијим потребама и захтјевима треба удовољити у

смислу,   здравственог   стања,   школовања,   запошљавања.   Према   анкети,    11.1%
испитаница   се     изјаснило   да   би   органи   локалне   власти   требали   подстицати   рађање   у
оквиру активирања локалне популационе политике, само државне власти 6.2%, а заједно
82%, да  би дошло до извјесних промјена на нивоу државе.  Дакле,    подстицајне мјере  у
популационој политици задатак су свих органа власти у циљу достизања нивоа рађања за
просту репродукцију становништва (2,1 дијете по жени).

Апсолутна већина анкетираних (64,1%) сматра да републички и локални органи власти
могу, а и да треба да утичу на репродуктивно понашање појединаца и парова доношењем
мјера популационе политике.

живорођене дјеце који обезбјеђују замјену генерација (Пашалић, 2006). Стопу укупног
фертилитета од 2,1 дјетета по мајци могуће је обезбиједити са ратличитим паритетима.

Табела 7

. Модел оптимума рађања у Републици Српској,

према реду рођења дјетета (2013.год.

)

Ред
Рођења

Стање

_________________
% жена број
дјеце

Модел
оптимума

________________
% жена број
дјеце

Мањак
__________
% број дјеце

46,0 4 375

52,0 8 682

-49,6 -4 307

37,1 3 530

30,0 5 009

-29,5 -1 479

16,9 1 605

18,0 3 005

-46,6 -1 400

Тотал

100,0 9 510

100,0 16 697 -43,0 -7 187

Извор: Пашалић, С. и други (2006). Демографски развој и популациона политика
Републике Српске, ИП Младост, Бијељина

У табели 7. уочавамо да је једино прогресија од првог ка другом дјетету

задовољавајућа. Највећи проблем је одсуство рађања уопште, а затим прогресија од другог
ка трећем дјетету.

Питање одговора на проблем недовољног рађања у Републици Српској је, међутим,

изузетно сложено усљед недостатка сазнања у погледу достизања нивоа рађања потребног
за обнављање генерација. Искуства развијених земаља указују да, без обзира на значајне
разлике у економским, друштвено-политичким и вриједносним системима, као и
институционалној основи популационе политике, постоји значајан степен униформности
у погледу циљева, праваца мјера, као и дефинитивног израза примјењених мјера. Но,
максимални утврђен ефекат је пораст завршеног фертилитета до 10%. Разматрање
недовољне ефикасности мјера које се спроводе, указује да политички одговор на ово
питање мора бити интензиван, цјеловит, истраживачки, директан, дугорочан, стратешког
типа.

Планирање породице и ефективно рађање у групи жена у фертилном периоду

најдиректније утичу на демографски развој школске популације. Анализом опште стопе
наталитета Републике Српске евидентно је да она спада у ниске стопе (око 7%

), што се

односи и на бруто стопу фертилитета.

Постоји могућност да се примијени и модел завршног паритета у обезбјеђивању нивоа замјене генерација

према удјелу мајки са троје дјеце

Стратешки циљ Републике Српске је достизање нивоа тзв. стационираног

становништва (изједначен број рођених и умрлих), односно очување постојећег
контингента становништва.

База података о рађању становништва Републике Српске постоји од 1996. године и

на основу тих података могу се пратити ученички капацитети.

Генерације ученика рођене од 1996 до 2003. године уписиване су у први разред

основне школе у просјечном омјеру око 83%, што указује на чињеницу да је Српска
емиграциони простор из које одлази знатан број репродуктивног становништва, а то се
најдиректније одражава на смањивање основношколске популације у квантитативном и
квалитативном смислу.

Укупно бројно кретање основношколске популације показује два тренда. Први је

изражена стабилност у школским годинама од 1995/1996. до 1999/2000. године. Већ од
наредне 2000/2001. године евидентан је нагли пад броја ученика у основној школи. Овдје
се ради о генерацијама која су рођена у рату, као и посљедицама смањеног наталитета,
односно емиграције виталног становништва из Републике Српске (Пашалић, 2007).

Табела 8.

Бројно кретање основношколске популациј у Српској

Извор: Пашалић, С. (2012).
Пројекције развоја школске
популације.

Гласник

Антрополошког друштва
Србије 47., стр.203-2012.

Поред

константног

смањивања   укупне   ученичке
популације,   индикативно   је
континуирано   смањивање
броја   уписаних   ученика   у
први разред у односу на број
рођених   генерација,   које   се

Према пројекцијама демографског развоја школске популације, 2021. године укупан број основношколске

популације смањиће се испод 90 000.

Школска

година

Укупан број

ученика

Рођени за

упис

школу

Уписани у

I разред

2003/04

125 856

2003.- 12 066 10 707

2006/07

116 206

2004.- 11 917 10 637

2011/12

100 966

2005.- 11
638

10 469

2012/13

98 599

2006.- 10
524

10 133

2013/14

97 300

2007.- 10
110

9 900

Закључак

Цјелокупну слику Републике Српске одликује све неповољно економско стање,

поремећено брачно тржиште, одгођено рађање,  ''одлив мозгова'' (brain drain), што доводи
до   до   недовољног   рађања   и   депопулације.   Спроведено   истраживање   указало   је   на
проблеме   породица   у   погледу   недовољног   рађања   у   односу   на   жељени   број   дјеце   у
породици,   као   и   на   могућа   рјешења   која   би   довела   до   промјене   структуре   савремене
породица што би резултирало повећањем дјеце предшколског и школског узраста. Када би
све жене у фертилној доби родиле онолико дјеце коју би жељеле, занемарујући негативне
трендове који на то утичу, број становника би се повећао скоро на ниво који би омогућио
просту   репродукцију   у   Републици   Српској.   Мјерама   популационе   политике   треба
подстицати рађање дјеце  по реду рођења  (од првог до четвртог),  како би се постојеће
стање у Српској приближило оптимуму (16 000 рођених на годишњем нивоу).

Економски развој је још увијек лимитирајући фактор планирања савремене

породице,   односно   већег   броја   рађања.   Промјене   у   општој   стопи   наталитета     су   у
директној   вези   са   дрштвено-економским   аспектим   живота.   Из   године   у   годину   број
упасаних   ученика   у   први   разред   је   све   мањи,   а   то   у   коначном   смањује   цјелокупну
основношколску   популацију.   То   су,   сасвим   извјесно,   врло   неповољни   индикатори   за
стварање савремене школе будућности.

Квалитет образовања у велокој мјери зависи и од образовања наставничког кадра,

који ће се моћи прилагодити захтјевима савремене школе будућности.

Литература и извори:

Анкета о домаћинствима и сиромаштву у Републици Српској (2007). Бања Лука:
Републички завод за статистику

Голубовић, З.(1981).

Породица као људска заједница. Алтернатива ауторитарном

схватању породице као система прилагођеног понашања

. Загреб: Напријед

Маринковић, Д. и други (2008).

Анализа демографске ситуације и спровођења

пронаталитетних мјера и активности у Републици Српској

: пројекат, Бања Лука,

Министарство за породицу, омладину и спорт Републике Српске

Маринковић, Д. (2010).

Демографски развој и спровођење мјера популационе политике

у Републици Српској.

Novi Sad: Matica srpska бр. 131. Стр. 33-43.

Маринковић, Д. (2014).

Деографске детерминанте популационе политике Републике

Српске.

Бања Лука: Графомарк

Пашалић, С. и други (2006).

Демографски развој и популациона политика Републике

Српске,

Бијељина: Младост

Пашалић, С. (2007

): Демографски развој школске популациј и оптимализација мреже

школа у Републици Српској,.

Бања Лука: Министарство за породицу омладину и спорт,

Републички савјет за демографску политику

Пашалић, С. Пелемиш, М., Мандић, Д.. (2011).

Tранзиција малих сеоских школа и

oптимализација мреже школа у Републици Српској

, Научни скуп са међународним,

учешћем, Нова школа, Бијељина: Педагошки факултет

Пашалић, С. (2012).

Пројекција развоја младе (школске) популације у Републици Српској

Гласник Антрополошког друштва Србије, бр. 47, стр. 203-2012.

Pašalić,, S.,Mandić, R. (2014).

Influence of future demographic movements on development

of Republic of Srpska

., Novi Sad: Matica srpska

FAMILY PLANNING IN THE DEVELOPMENT OF THE SCHOOL OF THE FUTURE

Summary

Abstract:

The importance of this scientific research lies in defining and determining the

structure of modern families in Republic of Srpska, that directly effect the future state of

preschool and school age population. The aim of the research is the influence of demographic

determinants of development (economic, social, health, cultural, educational, political, etc.) that

shape the modern family, as well as the motives and reasons for realized or unrealized

reproduction, obtained from the attitudes and opinions of respondents. The more and more

unfavorable demographic situation in our country is the result of unfavorable trends, which result

in aging populations, reducing working age population, reducing the proportion of young fertile
women, and permanent abandonment of villages so that families have to adapt to modern life in

a city. All this neglects the role of a woman as the main carrier of reproduction. The number of

births in one year has a direct impact on the number of preschool and school age population. The
general fertility rate is the main indicator of students' capacity. For the analysis of attitudes about

family planning, we used a method of random sampling which included 500 female subjects,

average age of 27, from different rural and urban units. The significance of this work is reflected

in the results that show the potential number of children that could sit in a classroom in future.

The research conducted indicates the current state as well as the problems and possible solutions

Keywords:

family, population policy, preschool and school age population.

........................................

Примјер оригиналног научног рада објављеног у часопису Нова школа, бр.6., 2015.

UDK

DOI

Стево Пашалић, Ненад Лалић

емиграције квалитетне радне популације из Српске, док се уопште не може рачунати на значајну имиграцију
овакве популације ка Српској.

Веома велике неуједначености нивоа развијености нодално-функционалних регија у Српској и

висока  незапосленост не могу се брже и значајније смањивати привредом која је  технолошки застарјела,
заснована на ниже квалификованој радној снази и са  малом новоствореном вриједношћу. Рјешавање ових
проблема   Српске  је   изводљиво,  посебно   на   дужи   рок,   искључиво   преко   технолошке   модернизације
производње,  више   иновацијама   производа   него   иновацијама   процеса   и   развојем   новонастајућих
производних   сектора.   Почетни   услов   за   овакав   смјер   даљег   привредног   и   другог  развоја   је   радикално
подизање нивоа образовања цјелокупне популације у Српској.

Најкасније до 2020. године, са свим предшколцима, ученицима, студентима и полазницима свих

система каснијег неформалног образовања треба да раде квалитетно и савремено образовани и припремљени
наставници.   Квалитетно   значи   да   наставници   познају   и   разумију   своју   струку   и   имају   све   релевантне
наставничке компетенције (потребне за подршку у учењу и социјалном развоју, за сарадњу у оквиру и изван
установе итд.). Савремено значи да је концепт те наставе/учења теоријски заснован (у складу с најновијим
научним   достигнућима   и   сазнањима   струке,   психологије  учења,   психологије   развоја   и   мотивације,  те
методике   наставе),   да   је   флексибилан,   да   се   наставник   успјешно   прилагођава   новим   тенденцијама   у
образовању и усавршава у складу с новинама које ће бити неопходне у будућности.

Наставници морају бити способни да успоставе критички однос према прописаном и изборном

градиву, да изаберу релевантну грађу и повежу различите предмете. Наставници треба да имају значајну
аутономију у раду кроз коју успјешно повезују програмске садржаје с реалним ситуацијама и животним
околностима, која је праћена потпуном одговорношћу за успјех у ученичким/студентским постигнућима.

Професија наставника, коју карактеришу достојанство и интегритет, неопходно је да буде

препозната и укључена у национални оквир квалификација с јасно дефинисаним нивоима квалификација и
одговарајућим компетенцијама. Тако ће бити створена клима у којој ће способне и квалитетне кандидате
привлачити наставничка професија.

У иницијалном образовању наставника узимају се у обзир специфичности потреба на свим нивоима

образовања, од предшколског, преко основног и средњошколског, до високошколског. Образовање, поред
врхунског   теоријског   знања,   обезбеђује   и   одговарајуће   практично   знање   које   се   стиче   кроз   квалитетну
студентску праксу. Национална докторска школа образовања у којој доминантно место заузимају методике
наставе,  успешно   формира   висококвалитетне   кадрове   за   истраживачке   центре   и   пројекте   којима   се
обезбjеђује   достизање   квалитетног   иницијалног   образовања   и   професионалног   развоја   наставника,
првенствено на основу потреба образовања у Српској. Истраживања из области методике, конципирана на
високим научним и стручним стандардима, дефинисана су као кључни покретач развоја образовања на  свим
нивоима;  она  су темељ квалитетног образовања наставника  и значајно утичу на  дефинисање образовне
политике.

Садашње стање система образовања наставника

Сви наставници у образовању формирају се на нивоу високог образовања (струковне или академске

студије), осим сестара-васпитачица (које раде у јаслицама и другим установама у којима се спроводе
програми за рани узраст) и наставника практичне наставе (мајстора) у средњим стручним школама, који се
формирају на нивоу средњих школа.

Постоји значајан вишак свршених наставника из готово свих образовних профила, али и недостатак

наставника за неке предмете (математика, физика), прије свега због досадашњег мањег интересовања
студената за природне и техничке науке, али и због њиховог одлива у траженије (боље плаћене) дјелатности.

Истражујући потребе тржишта рада у основним и исредњим школама

у Српској за сваку школску годину, долазимо до резултата који се не поклапају са официјелним ставоима
надлежних   институција.   Приликом   утврђивања   уписне   политике   на   високошколским   установама,
суфицитарни     кадрови   редовно   се   фокусирају   за   одређене   наставничке   образовне   профиле,   посебно   за
наставнике   разредне   наставе,   што   их   спроведена   истраживања   демантују.   Управо   је   образовни   профил
наставник   разредне   наставе   још   увијек   најтраженије   занимање   у   квантитативном   смислу,   док   су
дефицитарни образовни профили једино наставници математике и физике (табела 1).

Табела 1

. Потребе тржишта рада за наставним кадром у

основним школама Републике Српске 2015/2016.

Predmet/regija

B. Luka

Prijedor

Doboj

Bijeljina

I.Sarajev.

Trebinje

Svega

Razredna nastava

116

352

Matematika

3+27

4-20

4+5

4-20

+17

4-16

4+9

4-16

6+5

4-16

о1

4-12

Fizika

1+1

+31

1+17

2-22

4-16

+19

2-18

2-10

о1

2-12

110

Tehničko obrazov.

4-8

2-15

3-11

6-17

3-8

2-18

Engleski jezik

+11

2-12

4-18

2-10

2-14

10-18

Srpski jezik

1+3

12/17

4-20

5-15

4-20

1+1

Biologija

2-16

4-18

2--20

2+2

Njemački jezik

4-20

12-14

4-10

2-12

6-10

Hemija

4-8

4-10

4-14

Ruski jezik

2-18

2-10

4-14

6-12

Istorija

7-14

1-11

Muzičko vaspit-

4-17

8-20

Informatika

2--10

4-12

2-18

6-7

2-18

Geografija

4-14

10-16

3-20

6-12

Likovno vaspit.

5-21

4-13

3-12

4-17

2-12

Fizičko vaspit.

2-10

2-14

Vaspitač

13+

Psiholog

305

70%

Pedagog

90%

½+2

8,5

Defektolog

Italijanski jezik

4-10

Francuski jezik

4-12

Bibliotekar

½+2+

1/2

80%

9,5

Истраживања су спроведена током августа и септембра 2014.године, а на основу

објављених јавних конкурса у дневном листу '' Глас Српске''

Engleski jezik

6-18

4-8

Srpski jezik

23-13

1+1

o+12

7-17

Biologija/ekol.

2-18

2-10

1+3

4-12

Njemački jezik

4-6

4-5

10-18

Hemija

4-16

8-18

Ruski jezik

4-10

4-14

1+1

Istorija

6-8

3-14

Muzičko kultura

4-5

1+7

2-10

2-7

Informatika

6-12

7-12

Geografija

2-4

2-16

4-20

Likovna kultura

Fizičko vaspitanje

1+3

8-20

6-10

Francuski jezik

2-10

4-8

Pravna grupa pred.

4-6

2+3

1+1

Ekonomska gr.pred.

1+2

Medicinska gr.pred

1+2

1/2

1/2+2

5.5+3

4-6

1+5

1+2

Praktična nastava

2-18

2+3

2-5

1+1

1/2+

2-18

18.5

Elektro gr.predm.

3+3

2-20

Geodetska gr.pred.

Mašinska gr.pred.

3-12

+1+

4-16

Saobrać.gr.predm.

18-14

Građev.gr.predm.

2-9

½+1

7.5

Tehnol-gr.predm.

2-12

2-16

Filozofija/sociol.

21ф

Sociologija

Defektolog

Poljopr.gr.pred.

Pedagog

1+1

Ugostiteljska

2-8

5-18

Tekstilna gr.

UKUPNO:

420.5

Objašnjenje: 4

2 –20

nepuna nastavna norma od 2-20 časo

Istraživanja su sprovedena na osnovu javnih konkursa u dnevnom listu ''Glas Srpske'' u periodu avgust-октобар
2015.godine.

Као и у основним школама, дефицитарни образовни профили су наставници математике и физике,

те донекле и наставници медицинске струке.

Евидентно, и даље се примењује иста пракса у образовању високошколских наставника: нити је

установљена нити је системски дефинисана обука за наставничку улогу. Значајно се више вреднује основно
знање струке (садржаји), него како се то знање посредује другима.

На универзитетима, у оквиру спровођења избора/реизбора наставника не постоје прави индикатори

за   оцјену   квалитета   наставника   (сем   за   струку,   што   се   исказује   бројем   научних/стручних   радова).   У
минималне критеријуме за изборе спадају и прецизно дефинисани показатељи научног, односно уметничког
рада,  док  се  образовни  рад   уопште  не   вреднује.  Он  се  сад  или  процјењује  кроз  недовољно  релевантне
показатеље,  као   што   су   студентске   анкете,   или   потпуно   недостају   објективни   показатељи   за   процјену
квалитета начина и метода извођења наставе.

Визија развоја образовања наставника

У оквиру образовања за разредну наставу, посебну пажњу треба обратити на оспособљавање

наставника за рад у малим групама (с обзиром на јако велики број малих школа у Српској), и/или на
језицима других конститутивних народа и етничких група.. Исто важи и за предметну наставу у скоро свим
руралним подручјима Српске, гдје је потребно осмишљено ријешити проблем тако што ће се увести

двопредметне студије,

које би се реализовале на матичним факултетима за сваки предмет (Пашалић,

Пелемиш и Мандић, 2012).

Проблеми с концепцијом иницијалног образовања и његовом реализацијом рјешаваће се у веома

тијесној сарадњи с универзитетима у Српској, са Савјетом за развој високог образовања и са Министарством
просвјете и културе. У рјешавању тих проблема треба се ослонити и на стандарде за акредитацију
високошколских програма који, поред осталог, траже веома прецизно дефинисање мисије и циљеве сваког
програма (за коју врсту послова и радних задатака припрема дати програм), односно потребно је разрадити
стандарде акредитације програма за стицање наставничких компетенција (Фејзић и Пашалић, 2011).

Дефинисаће се индикатори и процедуре прикупљања података о квалитету наставника у школама за

потребе   факултета   који   образују   наставнике.   На   основу  анализе   повратних   информација   из   школа,
факултети ће развијати и кориговати  студијске програме. На овај начин успоставиће се повратна спрега
између   факултета  на   којима   се   образују   наставници   и   институција   у   којима   се   запошљавају   свршени
студенти.

Пројекција обухвата високим образовањем на улазу у овај систем и пројекција учешћа

високообразованих у кохорти популације, изводи се доле датим поступком, с вриједностима параметара које
су овдје узете као стратешки циљеви на појединим нивоима образовања.

1. Полазак у основну школу: минимално

98% кохорте

2. Завршавање основне школе:

минимално 95%

оних који су уписали основну школу

(93% кохорте

3. Упис у све врсте средњих школа:

минимално 95%

оних који су завршили основну школу

(90% кохорте

Средње четворогодишње школе уписује

75% кохорте.

4. Завршава четворогодишње средње школе: минимално

95%

уписаних

(60% кохорте).

5 Укупно уписује институције високог образовања

најмање 50%

кохорте; највероватније

55% кохорте

6. Под претпоставком да

70% уписаних

заврши високо образовање (струковне или основне академске

студије), у року или с једном годином кашњења, учешће високообразованих у овој кохорти износило би
највероватније 40%.

Структура уписа на основне академске и струковне студије одређена је бројем места за упис који је

утврђен   и   одобрен   акредитацијом  високошколских   установа.   Структура  уписа   на   студијске   програме
регулише   се   и   финансијским   инструментима,  тако   што   се  више   подржавају   студијски   програми   који
образују   за   приоритетније,  или   значајније  потребе.   Овим   инструментом   се   више   или   мање,  подржавају
постојећи студијски програми и иницира развој оних студијских програма чији капацитети су недовољни,
или пак, уопште не постоје (отварање нових студијских програма).

Стратешкe политикe, мјере и акције

Како би се превазишао проблем због недовољног броја компетентних наставника и наставак

њиховог стручног усавршавања, потребно је формирати квалитетне докторске студије из области методике
наставе свих појединачних предмета. Заједничке студије на нивоу свих заинтересованих универзитета, јесу
најефикасније и најквалитетније рјешење. Треба сачинити мрежу универзитетских центара која ће развијати
заједничке студијске програме на сва три нивоа (основне, мастер и докторске студије).

азвоја обвања уји до

Треба преузети одговарајуће кораке у подизању научних истраживања у области образовања. Ваља

инсистирати на што већем броју пројеката из ове области и значајнијем повезивању с институцијама из
региона и ЕУ. Важна је интердисциплинарност оваквих пројеката, тј. заједнички рад педагога, психолога и
истраживача из струке. Језгро истраживања треба да остане у домену струке.

Неопходно је појачати постојеће стандарде за акредитацију студијских програма, односно увести

додатне који ће се односити на постизање стручних и педагошко-психолошко-методичких компетенција.
Процјена оваквих студијских програма мора бити експертска, а резултат морају бити студијски програми за
образовање наставника на свим универзитетима усклађени по садржају.

Универзитетима треба омогућити флексибилност у приступу образовања наставника, за шта постоје

сљедеће могућности:

1. увести интегрисане студијске програме за образовање наставника чиме би се постигао већи квалитет, те
избјегао проблем с финансирањем и велике разлике у броју мјеста на основним и мастер студијама;

2. увести могућност да се у старијим разредима основног образовања запосле двопредметни наставници који
би били једнако компетентни за оба предмета;

3. увести модуле или двоструке дипломе за наставнике стручних предмета у средњим стручним школама.

Универзитети треба да преузму обавезу да ће подићи квалитет својих наставника. То ће постићи

тако што ће приликом реизбора увести додатне критеријуме, који су у вези с наставничким радом, те
дефинисати индикаторе којима ће се мјерити педагошки рад универзитетских наставника. Тек послије тога
може се очекивати да се на универзитетима направи помак у промјени (досадашњег) приступа
професионалном развоју универзитетских наставника.

Закључак

Мисија образовања наставника је изградња националног система професионалног развоја

наставника на свим нивоима образовања, као и оспособљавање наставника, тако да се гарантују високи
стандарди образовних постигнућа оних које уче, мjерени на објективан начин.

Најкасније до 2020. године, са свим предшколцима, ученицима, студентима и полазницима свих

система каснијег неформалног образовања, треба да раде квалитетно и савремено образовани и
припремљени наставници.

Сви наставници у образовању формирају се на нивоу високог образовања (струковне или академске

Дефинисаће се индикатори и процедуре прикупљања података о квалитету наставника, у школама

за потребе факултета који образују наставнике. На основу анализе повратних информација из школа,
факултети ће развијати и кориговати студијске програме.

Стратешка политика омогућиће да систем целовито ријеши проблеме с (а) регрутовањем студената

који уписују студијске програме за образовање наставника, (б) иницијалним  образовањем наставника, (ц)
увођењем   нових   наставника   у   посао   (приправнички   стаж,  добијање   лиценце),   (д)   професионалним
усавршавањем   наставника,   (е)   оцјењивањем  квалитета   рада   наставника   и   (ф)   професионалним
напредовањем наставника.

Коначно, неопходно је појачати постојеће стандарде за акредитацију студијских програма, односно

увести додатне који ће се односити на постизање стручних и педагошко-психолошко-методичких
компетенција.

Литература

Еuropian Commission (2000). Key data on education in Europe, Brussels

Фејзић, Н., Пашалић, С. (2011).

Стандарди, смјернице и критеријуми за акредитацију високошколских

установа у БиХ,

Нова школа, Бијељина: Педагошки факултет

Лалић, Н., Вилотијевић, M., Мандић, Д. (2011).

Mенаџмент у oбразовању,

Бијељина: Универзитет у

Источном Сарајеву, Педагошки факултет

Mandić, D., Pelemiš, M

Pašalić, S., Lalić, N. . Computer-based Information System in Education. Proceeding of

the 11 th . WSEAS Internacional Conference on ARTIFICIAL INTELIGEACE, Cembrigde, UK February 22-24,
2012. str. 231-238.

Пашалић, С. (2004).

План институционалног развоја Универзитета у Источном Сарајеву 2003-2008. –

међународни пројекат,

Источно Сарајево

Пашалић, С. (2005).

Нови образовни профили наставника за реформисану основну школу,

Нова школа,

Бијељина: Педагошки факултет

Пашалић, С. и други (2006).

Демографски развој и популациона политика Републике Српске,

Бања Лука:

Влада Републике Српске, Савјет за демографску политику

Пашалић, С., Драгосављевић, П. (2007).

Демографски развој школске популације и оптимализација мреже

школа у Републици Српској,

Бања Лука: Министарство породице, омладине и спорта

Пашалић, С. (2012).

Демографски губици у БиХ 1991-2011,

Зборник радова, III Конгрес српских географа,

Бања Лука: Универзитет у Бањој Луци, Природно-математички факултет, стр. 31-43.

Пашалић, С., Пелемиш, М., Мандић, Д. (2012).

Транзиција малих сеоских школа и оптимализација мреже

школа у Републици Српској,

Нова школа, Бијељина: Педагошки факултет, стр. 5-15.

Пашалић,, С., Мандић, Р. (2014).

Influence of future demographic movements on development of Republic of

Srpska

. Novi Sad: Matica srpska

DIRECTIONS OF DEVELOPMENT OF HIGHER EDUCATION IN THE REPUBLIC OF SERBIAN -

EDUCATION TEACHER FOR SCHOOL OF THE FUTURE

Summary

In contemporary circumstances in the Republic of Srpska, educational system is closed in itself, separated from its
surroundings, highly shaped by commercial interests, exposed to the influence of the parties, short-term adjusted

Свака наведена основна група активности садржи и низ других ужих активности, без
којих истраживачки рад не би био могућ.

Научноистраживачки рад је дубоко мисаони, индивидуални и стваралачки рад, због чега
га није могуће свести на ''рецепте'' који би обавезивали сваког истраживача.

Ради успјешније и лакше реализације истраживања, потребно је израдити

пројекат

истраживања.

Пројекат истраживања у основи је први докуменат који израђује сваки истраживач у
неком истраживању.

Пројекат истраживања треба да садржи све битне елементе и етапе рада које ће се
проводити у истраживању.

Из пројекта мора бити видљиво:

*шта се жели истражити

зашто се жели истражити

*шта се жели постићи

*ко је носилац истраживања

*како ће се радити (организација)

*који ће се основни методолошки поступци користити

*колико ће се времена истраживати

*колика су приближно потребна средства за његову

реализацију

*ко ће и како обављати техничке послове и сл.

Из практичних разлога добро је рашчланити пројекат на двије цјелине, јер што је пројекат
детаљније разрађен, то ће се истраживач лакше ''кретати'' у његовој реализацији.

То су

идејни и технички пројекат.

Идејни пројекат –

треба одговорити на питање: шта се и зашто, ради чега се

истраживање проводи, а то обухвата:

1.Дефинисање проблема истраживања

Дефинисање проблема истраживања укључује изворе за идентификацију, избор и
одређивање проблема истраживања, гдје припада и наслов из кога сe може закључити о
којем проблему је ријеч, шта ће се истраживати и у којем научном подручју. Обухвата и
основне појмове, те кључне ријечи.

2.Дефинисање циља истраживања и формулисање хипотезе

Дефинисање циља истраживања и формулисање хипотезе критичне су тачке
истраживачког процеса.

Циљ истраживања мора бити прецизно, јасно и недвосмислено утврђен, јер је то и услов за
формулисање хипотезе, али и успјешног истраживања у цјелини.

Пожељено је у кратким цртама навести и очекиване резултате.

3.Одређивање врсте истраживања

У кратким цртама потребно је навести у чему се огледа значај истраживања, за научну
теорију и праксу.

4.Постојећи степен сазнања

Анализа значајних радова из подручја које се истражује, те повезаносt са сличним
истраживањима других истраживача.

5.Етапе могућег даљег рада

Зависно од потребе, предвиђају се даља истраживања проблема која ће бити пожељна на
основу резултата до којих ће се у истраживању доћи.

Технички пројекат –

мора дати одговоре на питања ко и како истражује, а пожељно је да

садржи сљедеће елементе:

1.Име носиоца пројекта – главни истраживач, односно група истраживача (истраживачки
тим).

2.Подручје истраживања – односи се на утврђивање основних обиљежја података,
одређивање популације и евентуално узорка на којем с епроводи истраживање.

3.Одређивање методологије и метода истраживања

4.Одређивање (или избор) инструмената истраживања и потребне опреме.

5.Календар – временска динамика по етапама истраживачког рада.

6.Начин обављања администартивно-техничких послова

Битни   фактори   за   успјех   ученика,   углавном   су:   наставни   план   и   програм,   стручна
заступљеност   наставе,   критеријум   оцјењивања,   опрема   школе   и   њено   коришћење,
уџбеничка   и   друга   литература,   педагошки   стандарди,   социјална   структура   ученика,
унутрашња-педагошка организација школе...

Затим, да би смо могли проблем успјешно ријешити, морамо упознати проблем – упознати
рад школе. Урадићемо компаративну анализу организације начина у услова рада у
школама А и Б.

Компаративном анализом утврдиће се:

-наставни план и програм идентични су за обје школе, наставу свих предмета изводе
стручни наставници (значи да овдје не треба тражити узроке неуспјеха);

-социјална структура ученичке популације је иста (искључујемо и овај аспект неуспјеха);

-опрема и педагошки стандарди су у обје школе подједнаки (ни ово није узрок);

-успјех ученика зависи од критеријума оцјењивања наставника (треба га елиминисати јер
је мало вјероватно да су сви наставници у школи блажи од оних у школи Б);

-уџбенике и другу методичку литературу има већина ученика у обје школе, а школе имају
библиотеке с приближним фондом књига (и ту не треба тражити узрок неуспјеха);

-из педагошке теорије и праксе знамо (утврдили смо) да један од битних елемената који
утичу на успјех ученика у школи, осим наведених, јесте и педагошка организација рада.
Овај елеменат нисмо могли упоређивати нити квалитетивно анализирати на основу
годишњих статистичких извјештаја школа.

Шта након овога поставити као хипотезу и као је формилисати ?

Анализом и логичком елиминацијом првх шест, од седам наведених одредница успјеха
ученика у поменутим школама, можемо са доста сигурности тврдити да су узроци
неуспјеха у педагошкој организацији школе Б ( и да у том подручју треба поставити
хипотезу).

Али, истакли смо, да ни јасноћа проблема, дефинисање циља и хипотезе није довољна
претпоставка да се проблем ријеши.

Треба јасно дефинисати ''технологију истраживачког процеса'' у цјелини и сваки њен дио у
фазама и аспектима истраживања.

Утврђивање проблема, циља и хипотезе основа су за провођење осталих елемената
пројекта, посебно метода истраживања, јер хипотеза у значајној мјери треба да појашњава
однос између тражених података и закључака.

Хипотезa мора:

-бити појмовно јасна,

-имати емпиријске објекте,

-бити специфична – провјерљива техником за истраживање,

-имати везу са научном теоријом.

У конкретном случају формулисаћемо хипотезу тврдњом:

У школи Б педагошка организација рада није функционална!

-Или, педагошка организација рада у школи Б мора с епромијенити !

Мора се доказати да ли је хипотеза исправна или није.

Након што смо утврдили хипотезу, морамо одредити појаве, податке – чињенице које ће
нам послужити као могући елементи за доказивање или одбацивање хипотезе.

Морамо утврдити шта чини педагошку организацију школе.

Педагошку организацију школе чине: систем управљања школом, радн стручних актива,
извршавање функције разредног старјешине, сарадња школе са друштвеном средином и
родитељима, вођење потребне педагошке и методичке документације, коришћење
наставних средстава и помагала, дјеловање стручне педагошке службе и др.

Након прикупљања података о педагошкој организацији у обје школе, приступамо
анализи података – почињемо поступак доказивања хипотезе.

Анализираћемо поједине елементе и упоређивати добивене резултате. Добијени
резултати, што ћемо образложити писањем завршног извјештаја, неће нам још показати
јесмо ли потврдили или да треба одбацити хипотезу.

Ми ћемо, међутим, изјавити да смо хипотезу потврдили јер смо утврдили знатне разлике у
педагошкој организацији школа А и Б и предложићемо увођење новог модела педагошке
организације из школе А у школу Б.

Проблем, међутим, тиме није ријешен. Треба предложити активности и механизме помоћу
којих ће се прстројити постојеча педагошка организација школе Б или успоставити нова.

Након увођења новог модела педагошке организације у школи Б експериментално га
провјеравамо. Тек након једне или двије године праћења, и ако се побољша успјех
ученика, констатоваћемо да је хипотеза потврђена.

утицајем демографског старења становништва. Бројне су друштвено-економске и
друге   посљедице   демографских   промјена.   Неизбјежна   редукција   броја   ученичке
популације резултираће смањеном потребом за наставничким кадром. Услиједиће
затварање   многих   школа,   посебно   у   депопулационим   крајевима.   Старење   радног
контингента   проузроковаће   смањење   обима   радне   снаге.   Доћи   ће   до   даљњег
погоршања односа броја пензионера и броја запослених. Повећање удјела старог
контингента   становништва   умногоме   ће   оптеретити   фондове   социјалне   и
здравствене заштите. У Српској ће села у великој мјери постати насеља старачких
домаћинстава, без младих и насљедника.

3. Очекивани резултати рада на пројeкту:

 магистарски рад

 докторски рад

 истакнута монографија међународног значаја

 монографија међународног значаја

 монографија националног значаја

 истакнута научна књига међународног значаја

 научна књига међународног значаја

 научна књига националног значаја

 научно-лексикографска или енциклопедијска публикација изузетног међународног значаја

 научно-лексикографска или енциклопедијска публикација међународног значаја

 научно-лексикографска или енциклопедијска публикација изузетног националног значаја

 научно-лексикографска или енциклопедијска публикација националног значаја

 картографска публикација међународног значаја

 картографска публикација националног значаја

X (

оргинални научни рад

)

 прегледни рад

 стручни рад

 патент

 нова сорта

 нове методе

 техничка рјешења

 нови матер Ј

 нови технолошки поступак

4. Област истраживања којој припада пројекат:



Природне науке



Инжењерство и технологија



Медицинске и здравствене науке



Биотехничке науке

( Друштвене науке

)



Хуманистичке науке

Врста истраживања:

 основна (фундаментална, базна)

прим

јењена

)

развојна

Врста пројекта:

тематски пројекат

пројекат на слободну тему

)

Вријеме трајања пројекта

(у мјесецима)

Дванаест (12) мјесеци.

Потребна финансијска средства за трошкове пројекта

( у складу са члановима 7. и 8.

Правилника о суфинансирању научно истраживачких пројеката)

Назив трошкова

КМ

a) Укупни трошкови истраживачког тима

10.000,00

б) Потребна инфраструктурна опрема

3.000,00

в) Трошкови материјала

3.000,00

г) Путни трошкови

2.500,00

д)

Остали трошкови (режијски трошкови, услуге, енергенти,
итд.)

1.500,00

ПРИЈЕДЛОГ И ОПИС ПРОЈЕКТА:

УТИЦАЈ БУДУЋИХ ДЕМОГРАФСКИХ ПРОМЈЕНА НА

РАЗВОЈ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Мај, 2014.године

ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА

Предмет истраживања у раду је шта ће се догодити у будућности и куда води
наставак   досадашњих   демографских   промјена,   као   и   какве   друштвено-
економске посљедице можемо очекивати.
Циљ истраживања је разматрање основних параметара који потврђују битне
законитости изгубљене демографске прошлости у Српској и врло неизвјесне
будућности, с обзиром на то да низ показатеља потврђују исте тенденције.
Прогнозе, претпоставке и пројекције показују континуирано смањење броја
становника  Републике  Српске.   У   раду   ће  се  посматрати  посљедице   таквих
демографских промјена. Тако ће будућа биорепродукција бити под знатним
утицајем   демографског   старења   становништва.   Бројне   су   друштвено-
економске и друге посљедице демографских промјена. Неизбјежна редукција
броја ученичке популације резултираће смањеном потребом за наставничким
кадром.   Услиједиће   затварање   многих   школа,   посебно   у   депопулационим
крајевима. Старење радног контингента проузроковаће смањење обима радне
снаге.   Доћи   ће   до   даљњег   погоршања   односа   броја   пензионера   и   броја

запослених. Повећање удјела старог контингента становништва умногоме ће
оптеретити фондове социјалне и здравствене заштите. У Српској ће села у
великој мјери постати насеља старачких домаћинстава, без младих и
насљедника.

САДРЖАЈ ИСТРАЖИВАЊА ПО ФАЗАМА

ФАЗЕ ИСТРАЖИВАЊА И ОПИС ПРОЈЕКТНИХ АКТИВНОСТИ

Прва фаза: припреме и пројектни задаци

Овај пројекат спада у сложене пројекте који садрже више компоненти које могу бити
самостални пројекти, подпројекти или етапе (фазе). Први корак у истраживањима је

процес планирања

, односно развијање и одржавање плана према којем треба да се

остваре пројектне активности. Други корак је

процес реализације

, односно

управљање пројектним ресурсима и временом да би се пројекат остварио у
планираним оквирима. Ова фаза траје најдуже и најосјетљивија је на утицај
непредиђених догађаја.

Потребно вријеме реализације: пола мјесеца (15 дана).

Друга фаза: бројно кретање и изумирање становништва

Изумирање   становништва   одређује   разлика   између   међупописне   промјене
укупног   становништва   и   укупног   природног   кретања   становништва   у
међупописном периоду. При томе су природно кретање и нето миграциони
салдо   негативни,   а   међупописна   промјена   још   негативнија.   Присутна   је
депопулација, па је општа негативност демографске слике потпуна. Уколико
изумирање потраје најмање два међупописна периода или дуже, посебно код
малих   популација,   могућа   ревитализација   становништва   је   потпуно
неизвјесна.   По   правилу,   овакве   популације   су   у   просторима   гдје   комплекс
географских   фактора   негативно   утиче   на   усељавање,   а   аутохтоно
становништво   је   исељавало   у   дужем   периоду.   Становништво   постаје   све
старије и без репродукције и ревитализационог потенцијала. Без сумње овакве
популације у будућности очекује биолошки нестанак.
Укупно становништво у Републици Српској убрајамо у мале популације, али
још   увијек   не   и   у   популацију   која   билошки   нестаје,   с   обзиром   на   укупни
српски   демографски   потенцијал.   Зато   је   важно   размотрити   кретање
становништва и промјене по међупописним периодима, како би се реалније
могла

разумјети

његова

будућност.

Покушамо ли, упркос проблемима методолошке упоредивости и
вјеродостојности неких извора података, рашчланити досад приказане податке
по ентитетима, односно мањим територијалним јединицама, добићемо укупне
демографске губитке и за мање просторне јединице унутар БиХ.

начин били селективни, како према старости, тако и према полу. Због већег
страдања мушкараца у рату, ремети се донекле полни састав становништва, а
због израженијег страдања лица у старости између 20 и 40 година живота
(војно обавезна старост), долази до стварања ''крњих'' старосних контигената у
старосно-полној   структури.   Неспорно   је   да   демографски   ратни   губици
неповољно дјелују на значај и процесе обликовања старосно-полне структуре
становништва,   а   пошто   она   представља   најважнији   демографски   оквир
репродукционог потенцијала популације, онда ратни губици посебно дјелују и
на   природно   кретање   становништва,   посебно   на   динамику
наталитета/фертилитета.
Очигледно   је,   с   друге   стране,   да   је   савремена   старосна   и   полна   слика
становништва   БиХ,

посљедица наслијеђених неповољних демографских

процеса, посебно пада наталитета

и емиграције (исељавања). Међутим, ратни

губици су убрзали негативне тенденције у развоју старосно-полне структуре,
подстичући притом демографско старење и појачавајући дебалансе у полној
структури.   То   потврђује   и   податак   да   је   средња   старост   популације   1991.
године   била   33   година,   а   2013.   износи   близу   40   година.
Поред значајног смањења броја становника још је неповољнија чињеница да
ће доћи до даљег погоршања старосног састава становништва. Претпоставља
се   да   ће   становништво   Српске   припадати   старом   типу   старосне   пирамиде
2020.године,   а   до   2031.године,   према   садашњем   тренду   демографских
промјена, изразито старом (контрактивном) типу старосне пирамиде. Подаци
појединих   функционалних   старосно-полних   група   још   боље   ће   истицати
неповољна обиљежја будућих демографских кретања. Поређењем дјечије базе
(0-4) и лица старих 80 и више година врло је индикативно за разумијевање
стања и процеса у саставу према старости. Процјена је да ће у 2031.години у
најмлађој групи бити око 4%, а у најстаријој око 5% становника.
Старење   укупног   становништва   логично   је   и   очекивана   посљедица   свих
негативних процеса у посматраном периоду, што представља велики изазов у
истраживању наведених обиљежја.

Потребно вријеме за реализацију истраживања: два (2) мјесеца.

Четврта фаза:

демографске посљедице будућих кретања

Резултати   пројекција   показују   да   ће   у   наредним   деценијама   демографско
изумирање   бити   основно   обиљежје   становништва   Републике   Српске.
Демографска   перспектива   не   би   се   знатније   побољшала   ни   у   случају
провођења ефикасније пронаталитетне политике, односно ако би се на примјер
повећала   стопа   фертилитета.   Већи   резултат   изостао   би   због   једноставног
разлога   –   будућа   биорепродукција   биће   под   знатним   утицајем   старења
становништва, односно диспропорције између појединих великих старосних

група. У томе ће највећу улогу имати смањивање фертилног контингента,
посебно млађих жена (20-29 година). Дакле, упркос могућем подстицању,
једноставно

''неће

имати

ко

рађати''.

Смањење   родности   уско   је   повезано   с   општим   друштвено-економским
развојем   који   имплицирају   индустријализација   и   урбанизација.   У   случају
Српске, али и шире, то значи и снажнију миграцију становништва, посебно из
села у град, што је знатно утицало на смањење родности, и то на два начина. С
једне   стране   промјеном   социјалног   окружења   напушта   се   традиција   и
становништво   се   прилагођава   новим   условима,   а   с   друге   стране   рурални
егзодус промијенио је старосни састав изворишне (сеоске) популације и село
је престало бити ''демографски инкубатор''. Тежиште биорепродукције тако је
неповратно промијењено са села у градове, који зато нису били припремљени.
Социо-културни фактори који су утицали на смањење фертилитета дјелују и
данас, а по свему судећи дјеловаће и убудуће. У међувремену су на сцену
ступили и други фактори. Истраживања, а сасвим сигурно и резултати Пописа
2013., показују да је у руралним срединама порастао број нежења старости од
35   до   45   година.   То   је  посљедица   неравнотеже   између   броја   мушкараца   и
жена, односно поремећеног ''брачног тржишта''. Јавља се мањак жена, јер је
младо женско становништво више исељавало у веће градове, док су мушкарци
у већем броју као насљедници остајали на пољопривредним имањима. Ова
појава добија посебну димензију ако се има у виду чињеница да се у Српској
око 85% дјеце рађа у браку.
Међу факторе смањења родности треба истаћи и тренд продуженог живота с
родитељима.   Разлози   су   углавном   економски:   високе   цијене   станова,
неповољни   кредити,   док   заједничко   домаћинство   значи   ниже   животне
трошкове.
Треба   имати   у   виду   да   смо   ми   друштво   у   транзицији,   а   то   друштво
карактерише   изразита   друштвена   слојевитост   и   несигурност.   Особине
традиционалног,   модерног   и   постмодерног   налазимо   у   домену   брака   и
породице, као и друштва у цјелини. Процеси модернизације по својој нарави
угавном   не   поштују   специфичну   локалну   културну   традицију.   По   свему
судећи повећава се број и удио лица у Српској са таквим системом животних
вриједности чије остварење представља баријеру уласка у брак.
Тачност предвиђања будућег кретања броја становника отежава чињеница да
су спољне миграције велика непознаница. Праћење улазних и излазних токова
спољних миграција код нас су најслабији дио званичне статистике. Када би
смо одлучили укључити компоненту спољних миграција у укупном кретању
броја становника, требало би одговорити на низ питања. Хоће ли Српска у
спољним миграцијама губити становништво и колико на годишњем нивоу?
Хоће ли се зауставити исељавање као негативни фактор општих демографских

пензиони допринос) већ је неиздржив и износи 1:1,1. Будући да у пензионо
доба улази и ''бабy боом'' генерација, тај ће се однос ускоро погоршати. Ако не
дође до значајнијег повећања стопе активности и запослености, однос
зависности у пензионом систему вјероватно ће износити 1:1 (100 пензионера
на

100

запослених).

Повећањем броја старих лица јавиће се и све већа потреба за пружањем разних
облика неформалне његе том контингенту становништва. Због све мањег броја
дјеце у породици смањиће се круг главних пружилаца његе старијима.
Просјечан пензионер у Српској који нема члана породице или пријатеља који
му може пружити неки облик његе, од текућих прихода неће моћи платити
разне врсте услуга које му могу затребати (помоћ у одржавању стана, лична
хигијена, набавка хране, превоз до љекара...). Извјесно је да ће све већи број
старијих живјети усамљено, с ријетким породичним контактима, или без
икаквих породичних контаката и тиме бити изложени друштвеној изолацији.

Вријеме потребно за реализацију истраживања: два (2) мјесецa.

Шеста фаза:

посљедице демографских промјена у сеоским насељима

Депопулација и старење становништва долазе до пуног изражаја на локалном
(сеоском)   нивоу.   Готово   сва   рурална   насеља   захваћена   су   демографским
пражњењем. Стална ерозија генерација, дуготрајно смањење фертилитета и
старење отварају низ тешко рјешивих егзистенцијалних и других проблема.
Стање и тенденције врло су неповољни посебно у оним селима у којима је
одлазак младих започео раније и у већем броју. У таквим насељима садашњи
старији   сељаци   су   углавном   и   њихови   посљедњи   становници.   Њиховим
изумирањем многа насеља ће остати само географски појмови.
Општа тенденција у Српској је да у све већој мјери село постаје заједница
старачких   домаћинстава,   без   младих   и   насљедника.   У   тако   остарјелој
популацији   долази   смањења   економске   активности,   нестаје   друштвени   и
културни живот, поготово што су изразито депопулациона села по правилу
мала,   изолована   и   неразвијена.   Такво   стање   ће   без   сумње   утицати   на   дио
преосталог младог становништва на одлуку о одласку из села. То ће додатно
продубити демографску и социјалну депресију и тако ограничити могућност
стабилизације и преображаја неповољних опште развојних тенденција.

Истраживање ће представити општине/градове Републике Српске

према типовима демографских ресурса, према датој табели:

Тip

der

О П И С

Број
општина/градов
а

изразито повољни
демографски ресурси

повољни демографски
ресурси

добри демографски ресурси

слаби демографски ресурси

врло слаби демографски
ресурси

изразито

слаби

демографски ресурси

На  нивоу  насеља  ,,демографска  депресија''   је   још  израженија.  Више  од
половине  насељених  мјеста    има  изразито  слабе  демографске  ресурсе,  што
значи да у њима нема људског потенцијала  за развој и то треба да потврди ово
емпиријско истраживање са егзактним подацима.

Вријеме потребно за реализацију истраживања: два (2) мјесеца.

Седма фаза:

ревитализација становништва Републике Српске

Становништво   је   темељ   свих   планирања   и   није   обновљиво   само   по   себи.
Планирање развоја и обнављања становништва Српске је примарни интерес.
Постоје   у   основи   два   модела   ревитализације   Српске   усклађени   са   њеним
демографским ресурсима и потенцијалима. Први модел је могуће спроводити
уз   стимулативну   популациону   политику,   која   се   базира   на   укупном   или
сталном   становништву   у   Српској,   а   други   модел   на   имиграционој
ревитализацији.
Негативност свих показатеља везаних уз домицилно становништво наставиће
се и интензивирати и у наредном периоду, што је за Српску неминовност, која
се сама по себи неће успорити ни зауставити, па је, с обзиром на стратешки
значај   становништва,   неопходно   демографске   процесе   циљано   и
функционално

усмјеравати.

Ревитализација   становништва   Српске   неселективном   и   непланском
имиграцијом   кроз   супституцију   становништва,   која   би   мијењала   етнички
преовлађујући   састав   становништва   на   њеној   територији,   није   могуће
прихватити из низа стратешких разлога. Ипак, српска популација изван земље
представља   објективно   постојећи   ревитализациони   потенцијал.   Њихов
повратак   из   дијаспоре   понајвише   зависи   о   постављању   стретешких   оквира
којим   се   жели   Српска   кретати   у   будућности   и   јасној   жељи   да   сачува
демографски

свукупни

српски

идентитет.

Основне претпоставке објективно потребне ревитализације становништва
Српске којим би се зауставило изумирање и супституцију домицилног

Посебне хипотезе

(има их више) произилазе из циља истраживања и поредане су

логички према садржају истраживања.

Хипотеза која се односи на одјељак –

бројно кретаље и изумирање становништва

претпоставља да изумирање становништва одређује разлика између међупописне
промјене укупног становништва и укупног природног кретања становништва, а чији
трендови су негативни.

Хипотеза која у поглављу третира

промјене у старосној и полној структури

становништва Српске,

претпоставља да ћe становништво Српске припадати старом

типу 2020.godine, a дo 2031.godine, према садашњем тренду демографских промјена,
изразито старом (koнтрактивном) типу.

У одјељцима гдје се истражују свеукупне

посљедице будућих демографских промјена

осим демографских,  бројне су и друштвено-ekономске и другe  посљедице будућих
демографских   промјена,   гдје   ће   усљед   чврсте  kаузалности  oпштеразвојних   и
демографских процесa доћи  дo умножавања негативних посљедица.

Значај овог истраживања на основу формулисане хипотезе, огледа се у начину
реализације, оригиналним теренским истраживањима са великом могућношћу
практичне примјене.

Дакле, захтјеви који сe постављају за наведене хипотезе су: да се односе на предмет
истраживања, да су сазнајно вриједне, језички јасне и конкретне, да су засноване на
дотичној теорији и да су практично примјенљиве.

ОПИС НАУЧНИХ МЕТОДА ЗА

ПОСТИЗАЊЕ ЖЕЉЕНОГ ЦИЉА

Подаци који ће се употријебити у истраживању највећим дијелом су из обрасца
DEM-1 којима се евидентирају рођења и друга обиљежја становништва у оквиру
виталне статистике.

Научно-истраживачки рад на пројекту заснован је на методама, техникама и алатима
који   чине   комплексан   инструментаријум.   Примјена   савремених   научних   метода
обједињује   различите   методолошке   поступке   и   алате,   од   планирања   и   прогнозе,
односно   процјене   догађаја   у   будућности   (квантитативним   методама),   преко
организације   извођења,   праћења   и   контроле,   до

feedback

метода управљања

корекцијама. У изради овог пројекта користиће се више научних метода, како
традиционалног тако и савременог карактера.

WBS

метода – представља костур цијелог процеса вођења пројекта, која се

прилагођава шеми декомпозиције система пројекта на подсистеме, односно подгрупе

задатака, на принципу разбијања структуре са више нивоа. Израда

WBS-a

може

почети простим идентификовањем главних елемената из описа посла. Ови елементи
се даље ''разбијају'' у детаљније, тзв. радне елементе. Употребом

WBS-a

извршиће се

шест важних функција: - одређивање оних који ће бити одговорни за обављање посла,
- израда интегрисаних термина планова, - процјена трошкова, - мјерење учинка, -
контрола, обезбјеђивање квалитета и др.

OBS (Organization breakdown structure) метод

– представља метод којим се формира

одговарајућа организациона форма и утврђује мјесто свих учесника у реализацији
пројекта. Дефинише обим задатака сваког члана истраживачког тима и њихове
појединачне одговорности. Овај метод за пројекат у припреми садржи спецификацију
задатака, са једне и извршиоце, са друге стране.

Метода кључних догађаја (milestone)

– одређивање кључних догађаја на пројекту је

најчешће критични моменат за оставривање читавог пројекта, а на основу кључних
догађаја врши се грубо планирање времена реализације пројекта. Контролом
извршења кључних догађаја најједноставније се прати реализација цијелог пројекта.

Мрежно планирање

– омогући ће комплексно сагледавање свих активности по

њиховом мјесту у временском плану, трајању и односу међузависности (претходи,
слиједи). Мрежно планирање као најраспрострањенији метод планирања реализације
пројекта пријењује се због бројних предности (детаљна студија цијелог пројекта,
временске и материјалне уштеде, контрола реализације пројекта...).

Метод системског приступа –

у овом пројекту истражује као систем функционисање

у простору контигената становништва и економског развоја и исказује процес који
има више фаза. Овом систему се приступа као

стохастичком

(вјероватносном), што

упућује и на евентуалне посљедице непоузданости овог метода.

Географски метод

– даје посебно обиљежје географским и економско-географским

проучавањима, из разлога што је објекат било каквог географског, демографског и
економског истраживања, представља конкретну територију (Република Српска).

Копмаративни метод

– представља конкретан облик општег дијалектичког метода, а

њиме се у овом пројекту откривају свеопште повезаности појава.

Математичко-статистички метод

– у основи се своди на најједноставније

квантитативне методе класификације, типологије, одређивања структурних односа и
сл. У овом пројекту ће посебно значајно бити коришћење различитих метода обраде
статистичког материјала. Битан предуслов примјене овог метода биће обезбјеђивање
потребне суме информација из различитих извора. Посебно ће статистички подаци
омогућити откривање постојећих узајамних веза или узрока зависности међу појавама
путем корелације статистичких редова, што је једна од битних претпоставки у овом
истраживању.

Картографски метод

– је специфичан научни метод, везан, прије свега за теренска

истраживања у одређеном простору. Омогућује најпрегледнију, најадекватнију и

велике посљедице цјелокупан друштвено-економски ратзвој;;

* да су за одрживи економски развој Републике Српске, од прворазредног значаја
структурни елементи њеног становништва, не само у укупном броју у радно-
способном периоду, већ и обиљежја његових различитих структура;

* да ће неповољан демографски развој Републике Српске бити ублажен или
заустављен, првенствено ако се ниво дохотка

per capita

подигне на релативно висок

ниво;

* да демографске инвестиције у Републици Српској представљају онај дио
инвестиција који се улаже у сврху једноставне репродукције укупне производње

per

capita

, односно инвестиције како би се осигурала једноставна репродукција укупне

производње у одређеном раздобљу, подигла стопа запослености и стабилизовали
фондови;

* да карактеристике демографског развоја Републике Српске настале под утицајем
демографске транзиције и економског развоја, имају одговарајући утицај на њен даљи
свукупни развој, што захтијева одговарајуће кретање становништва, посебно пораст
наталитета ради повећања радне снаге након одређеног времена;

* да је развој демографских потенцијала Републике Српске истовремено и
демографска и друштвено-економска категорија, из које произилази одговарајући
радни контигент становништва, контигент пензионера и малдог становништва;

* да на основу биланса формирања активног становништва Републике Српске
можемо израчунати у апсолутном и релативном износу тзв.

демографске резерве

радне снаге

и тенденције кретања броја пензионера;

* да се демографска ''депресија'' одвија под утицајем многих фактора укупног процеса
развоја и да она на те факторе дјелује повратно.

У суштини, очекивани резултати, своде се на програме одрживог економског развоја
Републике Српске у цјелини и на регионалном и локалном нивоу, у међузависности
са развојем становништва, као основног фактора њеног друштвено-економског
развоја.

Значај очекиваних резултата за развој науке

огледају се у новим истраживањима,

гдје се  повезују резултати појединих научних дисциплина, који служе практичној
примјени,   са   сврхом   да   помогну   одрживом   економском   развоју   и   побољшању
обиљежја људских ресурса (становништва).Свако научно откриће у овом пројекту
постаће предмет  истраживања многих научних дисциплина, с циљем да се резултати
до којих се дође, ставе у службу човјека и друштва. За хумано усмјеравање научних
истраживања и хумано коришћење њихових резултата посебну одговорност имају
друштвене науке, што се посебно односи на научне дисциплине заступљене у овом
пројекту (демографија, економија, социологија, антропологија...).

Значај очекиваних резултата за економски(привредни) и демографски развој

Републике   Српске,   треба   да   саопште   коначну   оцјену   о   прихватљивости   и
оправданости   реализације   добијених   резултата   и   то   у   форми   практичне   примјене
утицаја   демографске   ''депресије''   на   њен   одрживи   економски   развој.   Очекивани
резултати   могу   да   имају   сугестије   и   препоруке   којима   се   друштвена   заједница
упозорава на истражене проблеме или алтернативу која нуди боље рјешење у случају
настанка   одређене   ситуације.   То   је   уствари   констатација   да   пројекат   треба
реализовати до одређеног термина, јер ће резултати бити бољи. Корисност сугестија
која се нуде у пројекту проистичу из резултата експертског истраживања на терену и
ширег   познавања   релевантних   околности,   као   што   су   привредни   амбијент   у
окружењу,   тенденције   у   демографском   и   економском   развоју,   прогнозе   будуће
понуде   и   тражње   радне   снаге   и   одрживости   пензионог   система   у   тим   условима..
Коначно, реализацијом овог пројекта, може се поставити питање за размишљање: да
ли има неке користи од темељног и оригиналног истраживања, ако се испостави да је
укупна оцјена позитивна ?

..................

INFLUENCE OF THE FUTURE DEMOGRAPHIC

CHANGES IN REPUBLIC OF SRPSKA

Abstract:

Prognosis, assumptions and projections are showing continuous reduction of

population of Republic of Srpska. Consequences of such demographic changes are observed
in this work. By that, future bioreproduction will be under the significant influence of
demographic   population   aging.   Numerous   socio-economic   and   other   consequences   of
demographic changes. Inevitable reduction of student population will result by reduced
need for teachers. Many schools might be closed, especially in depopulated areas. Working
contingent   aging   might   cause   reduction   of   work   force.   Deterioration   in   the   number   of
pensioners   and   the   number   of   employees   may   occur.  Increasing  proportion   of   older
contingent of the population will greatly encumber funds social and health care. In Republic
of Srpska, villages will  largely  become  the villages  of  elderly households  without  young
people and successors.

(пун назив и сједиште)

Педагошки факултет Бијељина

2. ПОДАЦИ О ПРОЈЕКТУ

Област истраживања којој припада пројекат:



Природне науке



Инжењерство и технологија



Медицинске и здравствене науке



Биотехничке науке

(Х

Друштвене науке)



Хуманистичке науке

Врста истраживања:



основна



примијењена

(х

развојна)



мултидисциплинарна

Шифра научног поља истраживања

(Правилник о научним и умјетничким областима,

пољима и ужим областима „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 27/10):

1.1.0

Математика

1.2.0 Рачунарске и информационе науке

1.3.0 Физичке науке

1.4.0 Хемијске науке

1.5.0 Наука о Земљи и повезане науке о животној средини

1.6.0 Биолошке науке

1.7.0 Остале природне науке

2.1.0 Грађевинарство и архитектура

2.2.0 Електротехника, електроника и информационо инжењерство

2.3.0 Машинско инжењерство

2.4.0 Хемијско инжењерство

2.5.0 Материјали

2.6.0 Медицинско инжењерство

2.7.0 Инжењерство животне средине

2.8.0 Биотехнологија животне средине

2.9.0 Индустријска биотехнологија

2.10.0 Нанотехнологија

2.11.0 Остала инжењерства и технологије

3.1.0 Основна медицина

3.2.0 Клиничка медицина

3.3.0 Здравствене науке

3.4.0 Медицинска биотехнологија

3.5.0 Остале медицинске науке

4.1.0 Пољопривредне биљне науке, шумарство и рибарство

4.2.0 Наука о животињама и млијеку

4.3.0 Ветеринарска наука

4.4.0 Пољопривредна биотехнологија

4.5.0 Остале пољопривредне науке

5.1.0 Психологија

5.2.0 Економија и пословање

5.3.0 Педагошке науке

5.4.0 Социологија

5.5.0 Право

5.6.0 Политичке науке

обнављање становништва као и његове старосне структуре. Мјерама популационе
политике се подстиче и усмјерава на повећано рађање и продужење просјечног трајања
живота. Тиме би се побољшао квалитет живота и обнављање генерација, а то нам указује
на неопходност већег броја рађања.

Промијењен   положај   жене   у   друштву   мијења   и   структуру   породице   и   битно   утиче   на
остваривање функције материнства. Један од видова тих промјена је и самњење рађања,
као   и   смањење   смртности   одојчади.   С   друге   стране,   величина   породице   све   је   више
повезана за остваривање жеље за хуманим животом и саставни је дио настојања људи за
бољим   животним   стандардом.   Одлучивање   о   величини   породице   је   у   заједничком
интересу   родитеља   и   друштва.   Планирање   породице   као   трајни   људски   и   друштвени
напор, у свакој савременој примјени, обезбјеђује веома значајне социјалне, здравствене,
економске, политичке и друге предности. (Пашалић, 2014).

Развој становништва Републике Српске са врло различитим регионалним
карактеристикама, прате проблеми који доводе до непожељних демографских,
економских и социјалних посљедица. Велике су разлике у нивоу обнављања становништва
у појединим подручјима, што је непосредно посљедица различитих трендова стопе рађања
(наталитета) и стопе смртности (морталитета), као и унутрашњих и спољних миграција, што
зависи од економске, социјалне и културно-образовне развијености.

Веома је мали број научних истраживања у овој области, те ће ово научно истраживање
бити од изузетне важности у бољем сагледавању неповољних демографских трендова у
Српској, али и иновативни модел у научним истраживањима у рјешавању стратешких
националних питања за одрживи развој.

2.Научна методологија

Методолошки оквир истраживања полази од теоријске анализе проблема истраживања, а
затим да јасно формулише истраживачки процес, и то:

2.1.Дефинисање проблема истраживања – огледа се у дефинисању и утврђивању структуре
савремене породице у Републици Српској, која директно утиче на њен одрживи
демографски развој са формулисањем модела демографског опоравка, примјеног новог
образовног модела популационе едукације.

2.2. Друга фаза рада на пројекту је рад у библиотекама (прикупљање релевантне
литературе) и на терену. Организовање истраживања на терену односи се на
обезбјеђивање стандардних услова за регистровање података путем инструмената (анкете,
скале и др.).

2.3.Трећа фаза је пројектовање истраживања – формулација проблема и хипотеза,

спецификација метода и техника (идејна скица и пројекат истраживања).

2.4.Потом слиједи четврта фаза – израда инструмената – анкета, скала, статистичких
образаца и друго.

2.5.Извођење истраживања односи се на организовање истраживања, обезбјеђивање
стандардних услова за регистровање података путем инструмената (анкетирање
испитаника одабраних у узорак).

2.6.Обрада и анализа података – сређивање добијених одговора, статистичка обрада,
анализирање добијених података.

2.7.Писање извјештаја о истраживању – интерпретација налаза, извођење закључака,
писање извјештаја, препоруке.

Методолошки оквир истраживања полази од тога да само теоријско дефинисање појава у
емпиријском истраживању није довољно. У овом емпиријском истраживању појаве ће се
мјерити. С обзиром да је мјерење циљ сваке науке, а да би се оно могло обавити варијабле
ће бити доступне мјерењу.

Општа

хипотеза

(претпоставка која проистиче из циља истраживања) овог пројекта је у

основи

међузависност

развоја становништва и друштвено-економског развоја Републике

Српске. Имајући у виду сложеност фактора који утичу на структуру савремене породице, у
складу са циљем и задатком истраживања,

полазимо од хипотезе да друштвено

окружење и његове промјене битно утичу на обликовање и улогу савремене породице, а
потом и на демографски развој Српске

. Бројни социо-економски, образовни, културни,

социјални и политички услови, као и сам стил и начин живота битни су фактори од којих
зависи рађање жељеног броја дјеце.

Посебне хипотезе

(има их више) произилазе из циља истраживања и поредане су логички

према садржају истраживања.

– економска криза и незапосленост утичу на очекивани број дјеце и оптимум рађања у

Српској.

– репродуктивно здравље и репродуктивно понашање је кључни услов за доживљење

родитељства.

– популациона едукација је образовни модел за планирање породице и бржи

демографски опоравак

3.1. Библиографија

пројектне активности. Израда анкетног упитника за прикупљање података од испитаника
(жене у фертилној доби 30-35 година, мушкарци нежење 35 и више година и адолесценти
школске популације за популациону едукацију).

Потребно вријеме реализације: мјесец дана (30 дана).

Друга фаза:утицај економских услова на стопу рађања и планирање породице

  Подацима   из   анкете  утврдиће   се   економски   статус   испитаника   и   његов   утицај   на
планирање ( стално запослење  __ %), потом домаћице (__ %),  незапослени __%, бављење
пољопривредом___%,  који се баве привременим, односно сезонским пословима__%).

Финансијско стање као разлог за неостварени број жељене дјеце (___%), неријешено
стамбено питање __%) и здравствени проблеми__%). У узорку ће бити дефинисана
структура испитаника (видјети у даљем извјештају).

Трећа фаза и активност:

анализа репродуктивних норми у Републици Српској

Анализа репродуктивних норми, обухвата интерпретацију ставова о оптималном, жељеном
и   очекиваном   броју   дјеце   у   досадашњем   периоду   (2005-2014).   Ријеч   је   о   тежњама   и
жељама   да   се   има   одређени   број   дјеце   и   о   стварном   броју   дјеце   и   репродуктивном
понашању,   имајући   у   виду   лимитирајуће   и   инхибирајуће   дјеловање   реалних   услова   и
контекста у којем се репродукција остварује, што показује недостатак рођења дјеце на
годишњем нивоу преко 50%. Посебан акценат биће стављен на циљне групе у истраживању
(видјети узорак).

Потребно вријеме за реализацију истраживања: мјесец и 15 дана (1,5 мјесеци).

Четврта активност: очекивани број дјеце примјеном мјере популациона едукација

Објашњење очекиваног броја дјеце заснива се на евалуацији могућих чинилаца, с обзиром
да се ради о испитаницима од којих још један број нема искуство родитељства.

Питање одговора на проблем недовољног рађања у Републици Српској је, међутим,
изузетно сложено усљед недостатка сазнања у погледу достизања нивоа рађања потребног
за обнављање генерација. Искуства развијених земаља указују да, без обзира на значајне
разлике у економским, друштвено-политичким и вриједносним системима, као и
институционалној основи популационе политике, постоји значајан степен униформности у
погледу циљева, праваца мјера, као и дефинитивног израза примјењених мјера. Но,
максимални утврђен ефекат је пораст завршеног фертилитета до 10%. Разматрање
недовољне ефикасности мјера које се спроводе, указује да политички одговор на ово
питање мора бити интензиван, цјеловит, истраживачки, директан, дугорочан, стратешког
типа. Очекивани број дјеце биће истражен у циљним групама.

Пета активност: друштвено

- економске посљедице

Осим демографских, бројне су и друштвено-економске и друге посљедице неравномјерног
развоја. Усљед чвртсе каузалности општеразвојних и демографских процеса доћи ће до

умножавања негативних посљедица. Убрзано старење становништва, односно повећање
броја старих становника и смањивање броја младих, у условима негативног природног
прираштаја,има  бројне  неповољне   импликације   на   сва   подручја   друштвеног  живота  и
развоја  на простору Републике Српске.  Бројно смањење и старење радног контингента
имплицира смањење обима радне снаге. Српска ће у наредном периоду суочити с мањком
радне   снаге,   што   са   садашње   тачке   гледишта   високе   незапослености   изгледа   помало
парадоксално. Старосна структура запослених ће се промијенити, значајније ће се смањити
удио младих радника, односно запослени радници биће у просјеку старији. А опште је
познато да се старија радна снага теже прилагођава техничком напретку, да има нижу
продуктивност рада, итд.
Будући да ће се старосна структура запослених и даље погоршавати (као одраз општег
демографског старења), то ће довести у питање динамичнији економски развој Српске.
Повећањем броја старих лица јавиће се и све већа потреба за пружањем разних облика
неформалне његе том контингенту становништва. Због све мањег броја дјеце у породици
смањиће се круг главних пружилаца његе старијима. Просјечан пензионер у Српској који
нема члана породице или пријатеља који му може пружити неки облик његе, од текућих
прихода неће моћи платити разне врсте услуга које му могу затребати (помоћ у одржавању
стана, лична хигијена, набавка хране, превоз до љекара...). Извјесно је да ће све већи број
старијих   живјети   усамљено,   с   ријетким   породичним   контактима,   или   без   икаквих
породичних контаката и тиме бити изложени друштвеној изолацији.

Вријеме потребно за реализацију истраживања: два (2) мјесецa.

Шеста активност: популациона едукација – адолесценти (узорак)

Становништво   је   темељ   свих   планирања   и   није   обновљиво   само   по   себи.   Планирање
развоја и обнављања становништва Српске је примарни интерес. Постоје у основи два
модела   ревитализације   Српске   усклађени   са   њеним   демографским   ресурсима   и
потенцијалима. Први модел је могуће спроводити уз стимулативну популациону политику,
која   се   базира   на   укупном   или   сталном   становништву   у   Српској,   а   други   модел   на
имиграционој  ревитализацији.  Негативност   свих   показатеља   везаних   уз   домицилно
становништво   наставиће   се   и   интензивирати   и   у   наредном   периоду,   што   је   за   Српску
неминовност,   која   се   сама   по   себи   неће   успорити   ни   зауставити,   па   је,   с   обзиром   на
стратешки значај становништва, неопходно демографске процесе циљано и функционално
усмјеравати.

Популациона едукација намеће се као нови правац популационе политике имајући у виду
да појединац нема довољно специфичних знања. У мањој или већој мјери не види се однос
између   индивидуалног   понашања   и   макро   процеса,   не   познају   се   посљедице
незадовољавајућих  промјена и њихово одложено дејство, затим, не разимеју се потребе
друштва у  овој  сфери  као  ни  потребе будућих генерација,  не  размишља се о  очувању
националног идентитета, културе и трајања.
Едукацијом ће с еобухватити адолесценти деветог разреда основне школе (15 година),
узорак од 150 ученика, потом 200 ученика средње школе (старији адолесценти), те 150

ЦИЉЕВИ ПРОЈЕКТА

Наведите који су главни циљеви који желите остварити реализацијом пројекта?

(разлог због којег

проводите пројекат тј. дугорочни - стратешки циљ чијем ће остварењу допринијети). Наведени
циљ треба бити јасно описан и постављен у везу са резултатима и активностима за које се
тражи суфинансирање.

Кохорта која је на ''измаку'' рађања, циљ је анкетом утврдити бројне узроке, услове, са
социјалног, економског, демографског и осталих аспеката.

Величина узорка: 500 жена;

Просор: пропорционално на територији Републике Српске (по нодално-фунционалним
регијама).

2.Мушка популација старости 35 и више година, која није остварила још брак и потомство.
Дакле, ради се о нежењама који су ушли у старосну доб која их ''опомиње'' на неоходност
репродукције. Величина узорка: 500 испитаника.

Простор: пропорционално по нодално-функционалним регијама у Српској.

3.Популациона едукација: стварање свијести о неопходности повећаног рађања (узорак-
адолесценти, остали,

500

испитаника, старости 15-25 година).

Радионице ће се обавити у школским институцијама.

Пројекат прати одлуке Владе Републике Српске о неопходности увођења мјера за повећано
рађање.

Општи циљ одрживог демографског развоја Републике Српске је

стационарно

становништво

, тј. становништво у коме ће сљедеће генерације бити исте величине као и

постојеће. Овај ниво простог обнављања становништва или замјене генерација значи да на
индивидуалном нивоу једна жена у свом репродуктивном периоду треба да се надомјести
са једним женским дјететом, тј. да

нето стопа репродукције

буде једнака јединици. У

нашим условима, где је смртност становништва ниска а ниво рађања дјеце испод нивоа
потребног за замјену генерација, нето стопа репродукције је на нивоу око јединице када је
кохортна стопа укупног фертилитета на нивоу

око 2,1 детета по жени

. У модерном свијету

тежи се повећању фертилитета позитивним подстицајима што је једини одрживи одговор
на проблем недовољног рађања дјеце. У трагању за фертилитетом потребним за просто
обнављање становништва треба знати да најмање десетак процената жена ни у
будућности неће учествовати у репродукцији (због стерилитета и, све више, других
разлога). Специфични циљ је планирање породице и подстицање већег рађања примјеном
популационе едукације.

6. ОЧЕКИВАНИ РЕЗУЛТАТИ ПРОЈЕКТА

(специфична и мјерљива промјена која ће се остварити током реализације пројекта и која
ће се моћи доказати)



магистарски рад



докторски рад



истакнута монографија међународног значаја



монографија међународног значаја



монографија националног значаја

Наведени циљеви су у потпуној интеракцији са Старегијом научног и технолошког развоја
Републике Српске (2012-2016). Огледају се у: ''....демографске промјене, здравље и
квалитет живота, породица, старење друштва...'', те ''...наука и технологија стварају нове
могућности и дају нова рјешења како би се ријешили неки од главних изазова данашњег
друштва:демографске промјене,...., масовни и континуирани одлив мозгова ''

brain-drain'' и

др.

'' Такође, циљ истраживања апсолутно подржава Програм рада Владе Републике

Српске 2014-2018. (аспект демографског развоја Републике Српске), те Економску политику
2015.године, kao усвојена Информација са приједлогом мјера популационе политике
2015.године од стране Владе Републике Српске (август, 2015.).

политике

се као циљ наводи бројнија заједница, односно
Република Српска са више становника. У складу с тим,
Влада ће популациону политику и демографске проблеме
поставити на ниво од

стратешког националног значаја

  Ако  се  буде   чекало    идеално   вријеме   или   идеалне
околности   за   рјешавање   негативних   деморафских
тенденција у Републици Српској,  треба  знати да   таква
времена и такве околности не постоје. Влада ће ојачати и
институционализовати   постојећи  Савјет   за  демографску
политику,  и  у сарадњи с њим дефинисати,  проводити и
подстицати   потребне   политике   и   мјере,  како   на   нивоу
Републике, тако и на нивоу локалних заједница, истиче се
у програму рада Владе.

Однос   према   породици,   према   материнству,   статусу   и
правима мајки са више дјеце и све друго што је важно за
демографско обнављање и циљну популациону политику
мора имати далеко важније мјесто у наредном периоду.
Системска подршка је кључна, и она , наравно, уз опште
побољшање   економских   прилика  у   друштву,   а   што   се
одражава   и   на   материјално-   финансијско   стање
породице, мора садржавати и одређене циљне мјере које
ће бити подржане буџетским средствима.

Услуга,   односно   јавно   добро
које ће остати заједници након
завршетка пројекта и да ли ће
добробити   за   заједницу   који
настану   из   тог   пројекта   бити
трајни и на који начин

Цјелокупну   слику   Републике   Српске   одликује   све
неповољно   економско  стање,  поремећено   брачно
тржиште,   одгођено   рађање,    ''одлив   мозгова''   (brain
drain),  што   доводи   до   до   недовољног   рађања   и
депопулације.   Спроведено   истраживање   указује   на
проблеме   породица   у   погледу   недовољног   рађања   у
односу на жељени број дјеце у породици, као и на могућа
рјешења која би довела до промјене структуре савремене
породица   што   би   резултирало   повећањем   дјеце
предшколског   и   школског   узраста.   Када   би   све  жене   у
фертилној доби  родиле онолико дјеце коју би жељеле,
занемарујући негативне трендове који на то утичу, број
становника би се повећао скоро на ниво који би омогућио
просту   репродукцију   у   Републици   Српској.   Мјерама

На који начин доприноси реализацији одређене активности и које ефекте ће имати по заједницу

популационе политике треба подстицати рађање дјеце по
реду рођења (од првог до четвртог), како би се постојеће
стање у Српској приближило оптимуму (16 000 рођених на
годишњем нивоу).

Ово је кључни, стратешки дугорочни циљ за демографски
опоравак и свеукупни развој Републике Српске.

Наведени модел оптимума је стратешки циљ Српске

што је апострофирано у свим кључним развојним
документима институција Српске. Ово је најзначајније
јавно добро, посебно усмјерено ка циљним групама које
су биле предмет истраживања у овом пројекту.

8. КОРИСНИЦИ ПРОЈЕКТА

Број људи који ће имати
користи од датог пројекта

Користи од пројекта имаће:

Кохорте (генерацијска групе жена) старости од 30-35
година, током истраживања и анкетирањаљ биће
едукаоване у погледу фертилитета (плодности, односно
рађања у овој старосној доби, пошто им плодност знатно
опада у односу на кохорте 20-25 година. У узорку ће бити
укључено 500 испитаника, а индиректно сва популација
жена у наведеној старосној доби.

Такође, корис ће имати и мушкарци старости 35 и више
година (нежење) који ће кориз провођење анкетирања
бити подвргнути популационој едукацији и сватања
неопходности повећаног рађања, стварање потомства, са
индивидуалног и опште друштвеног значаја. У узорку ће
бити директно укључено 500 испитаника, а индиректно
све нежење у овој старосној доби.

Корист од истраживања имаће и адолесценти (школска
популација 15-20 година старости), гдје ће се превентивно
дјеловати популационом едукацијој у погледу очувања
репродуктивног здравља и схватања неопходности
повећаног рађања, као стратешог националног циља. Број

Ко ће директно или индиректно имати користи од пројекта? Описати прецизно по врсти и броју корисника, узраст,

групацију којој припадају и објаснити на који начин пројекат дотиче њихове посебне интересе и како су укључени у
реализацију пројекта.

Основне претпоставке

објективно потребне ревитализације становништва Српске којим

би се зауставило изумирање и супституција домицилног становништва, у постојећим друштвеним,
политичким и економским оквирима, могу се свести на:

-Влада и друге институције Српске морају

демографске проблеме

поставити на ниво

стратешког националног значаја

, од чега зависи њен укупни развој и очување свих вриједности

Српске;

основа

свих друштвених, економских, просторних, гранских и других планирања, мора

бити

становништво

;

-Република Српска и њена законодавна и извршна власт не би смјели чекати идеално

вријеме економског степена развоја, гдје би се створили предуслови

демографског обнављања

јер такво вријеме никада неће постојати, већ одмах осмишљавати и проводити популациону
политику потребну за њен развој;

-према демографским ресурсима и потенцијалима Српска се треба ослањати на кључне

мјере везане за

домицилну и имиграциону популацију

, комбинујући њихову повезаност и

неодвојивост, прихватајући дијаспору као своје богатство;

-примјена мјера досадашње

популационе политике

није Српској донијела очекиване

резултате, упркос релативно значајно утрошеним средствима из републичког и локалних буџета, а
слична су искуства и бројних других земаља.

Дугорочни циљ је

Модел оптимума и мањак

рађања

-2014.

у Срспкој

Ред
рођења

Стање
_______
% жена број
дјеце

Модел оптимума
__________________
% жена број дјеце

Мањак
_______
% број
Дјеце

45,8 4 271

52,0 8 683

-50,8 -4.412

37,6 3 514

30,0 5 009

-29,8 -1495

16,6 1 550

18,0 3 005

-48,4 -1455

Тотал

100,0

9 335

100,0

16 697

-44,1 -7362

Извор: Сопствена обрада пројектног тима

Прихватајући

ревитализациони модел

неких земаља у свијету, али са различитим

параметрима, за циљну родност у Српској, којом би се

избјегла депопулација, изумирање и

старење

укупне популације, неопходно је донијети стратешку одлуку о издвајању буџетских

средстава за ове намјене у адекватном износу ( у неким земљама 1,6 до 3,2%).

Упркос великим проблемима са пуњењем републичког буџета и његовим дефицитом,

врло сложеној и тешкој економској ситуацији, великој незапослености, те низа других неповољних
околности, неопходан нам је модел који се може даље лако разрађивати и квантификовати према
дугорочно циљном наталитету од

16 500

дјеце на годишњем нивоу, који објезбјеђује просту

репродукцију.

Популациона едукација

је мјера која не захтијева већа материјална издвајања,али има

посебан значај код ширег слоја становништва у стварању свијести о неопходности рађања.

У плановима и програмима рада наших васпитно-образовних установа има простора не

само за ширење демографских знања већ и за укључивање садржаја који подстичу хумане односе
међу  људима,  уважавање  вриједности   људског  живота,   одговорно  родитељство,     афирмацију
човјека и његове личности, као и друштва и друштвених вриједности и потреба. Такође, добро
осмишљене и узрасно прилагођене публикације и образовно-васпитне емисије са електронских
медија као и коришћење нових приступа за учење и информисање (Е-леарнинг),    представљају
различите   видове   који   омогућавају   ефикасно   и   дјелотворно   инкорпорирање   свих   садржаја
популационе едукације кроз различите медије, предмете и образовно-васпитне програме.

У оквиру ових мјера Влада Републике Српске ће донијети и одлуку о броју покушаја

вјештачке оплодње, који су до сада да значајне резултате.

Остале активности

током године односе се на неопходно праћење свих актуелних

догађања и у сарадњи са осталим институцијама чија је програмска дјелатност везана за
популациону политику и подузимати одређене мјере и активности.

10. БУЏЕТ ПРОЈЕКТА

Р.Б.

ИЗВОР ФИНАНСИРАЊА

ИЗНОС

Властита средства

Средства гранта

12 500,00 КМ

Средства међународних организација, донатора...

Средства локалне заједнице

Средства институција ниво БиХ (МЦП, ...)

Средства из осталих извора

12 500,00 КМ

УКУПНО

25 000,00 КМ

11. ИНТЕРНО ПРАЋЕЊЕ ПРОЈЕКТА

Опишите начин на који ћете проводити интерно праћење активности и евалуацију
резултата пројекта, те ко ће проводити исте.

По утврђеним документима Владе Републике Српске, интерно праћење пратице Савјет за
демографску политику РС (Владино тијело), те Министарство породице, омладине и спорта, и то:
Eдукација мора да се обавља на савременим принципима – методолошки и информационо:
- избјегавати класичан приступ едукацији, kористити искључиво интерактивне методе наставе;
- oбучити oне kojи ћe вршити популациону eдукацију зa савремене и привлачне методе рада;
- koристити методу "млади за младе" у циљу боље прихваћености садржаја.