ВИСОКА ТЕХНИЧКА ШКОЛА
НИШ
СЕМИНАРСКИ РАД
Тема:
Утицај фосилних горива на загађење ваздуха
са предлозима за смањење загађења
Предмет: Урбана екологија
Ментор:
Студенти:
др Данијела
Златковић
Дејан Кнежевић
КИс 18/16
Ненад Стевановић КИс 17/16
2. АТМОСФЕРА
Атмосфера се састоји из више слојева.
Тропосфера
је најнижи слој атмосфере и
протеже се до висине од 10 – 15 км. У том слоју осећају се утицаји времена и климе и у
њему се загађивачи ваздуха највећим делом емитују и распростиру. Посебно је значајан
тзв. “
мешајући слој
”
атмосфере, чије распрострањење зависи од метеоролошких услова и
креће се од неколико стотина до око 2.000 висине. Загађујуће супстанце које се ослобађају
у овај слој, брзо се распростиру (за неколико сати) у широком ваздушном простору, потом
и у више слојеве тропосфере. Ако за време емисије загађивача нису присутна турбулентна
кретања у овом слоју, загађивачи се равномерно накупљају у малој запремини ваздуха са
веома високом концентрацијом. То се догађа када је брзина ветра мала, а температура
површине Земље нижа од температуре ваздуха изнад ње (појава тзв. температурних
инверзија).
Стратосфера
допире до 50 км висине до стратопаузе. Практично је одвојена
од утицаја времена и климе. Вертикални пренос између овог и претходног слоја веома је
спор. У стратосфери се налази
озонски слој
, који штити Земљу од УВ зрачења Сунца и
налази се на висини од 10-50 км и његов значај је суштински за очување живота на Земљи.
Мезосфера
се простире изнад стратосфере до висине од око 80 км, и температура пада са
висином.
Термосфера
се простире изнад мезосфере до висине од 640 км и температура се
повећава са висином.
Егзосфера
се простире изнад термосфере до висине од око 1000 км,
где прелази у свемир. Границе између појединих слојева атмосфере називају се
тропопауза, стратопауза, мезопауза, термопауза и егзобаза. Просечна температура
атмосфере на површини Земље је 14°Ц.
3
Чиста животна средина
Функције атмосфере
Основне функције ваздуха на Земљи су биолошка (примарна) и производна
(секундарна). Најважније компоненте ваздуха које су неопходне за живот на Земљи су:
кисеоник - за дисање, угљендиоксид - за фотосинтезу и азот – за синтезу биљних
беланчевина. Производна функција ваздуха заснована је на кисеонику, који омогућава
сагоревање и производњу енергије неопходне за опстанак савремене цивилизације.
Помоћу кисеоника из ваздуха могућ је процес сагоревања, што значи да се кисеоник
троши приликом свих активности у којима је потребно сагоревање. Захваљујући
присуству кисеоника при сагоревању, омогућена је производња енергије, секундарне
(топлотне, сагоревањем фосилних горива) и терцијарне (електричне).
Састав ваздуха
Атмосфера је гасовити омотач смесе гасова око Земљине кугле, која све разређенија
допире и до 3.000 км у висину. Ова смеса гасова састоји се од азота (78%,1), кисеоника
(21%), 0,04% угљендиоксида, аргона (0,9%) и променљивих количина водене паре. На
остале гасове отпада 0,04%: неон, хелијум, криптон, ксенон, водоник. У траговима
налазимо озон, метан, амонијак, азотни диоксид, сумпордиоксид и честице аеросола. Ова
мешавина гасова штити живи свет на Земљи апсорбовањем ултравиолетног зрачења и
смањивањем температурних екстрема између дана и ноћи.
Ваздух се састоји од безброј примеса – компоненти. Он се састоји од:
1. гасовитих састојака
2. водене паре и
4
Аерозагађење
Емисије се могу поделити на две групе.
Природне емисије:
Труљење и слични процеси
Еолска ерозија
Шумски пожари
Вулканске ерупције
Дисање животиња и фотосинтеза
Емисије антропогеног порекла:
Емисије услед технолошких процеса
Емисије због трансформације енергије
Извори антропогеног порекла имају велики утицај на квалитет ваздуха, посебно на
локалне услове, а услед перношења полутената имју значајни уицај и на регионалне и
глобалне прилике. Емисија антропогеног порекла је последица процеса којим се настоји
унапредити човекова животна средина. Загађујуће материје које се емитују могу бити
чврсте, течне или гасовите. Има их више хиљада, али се прате само оне најзначајније,
односно репрезентативне. У смислу овог рада најзначајније загађујуће материје су чврсте
честице, сумпор диоксид (СО
2
), азотни оксиди (NOx) и угљен-моноксид (CO
2
).
Сумпорни оксиди настају оксидацијом сумпора из горива при његовом сагоревању.
Део сумпора се везује за пепео и шљаку, а део одлази у атмосферу у облику СО
2
. Степен
везивања сумпора за пепео зависи од садржаја алкалних компоненти у пепелу и од
температуре у ложишту. Светска здравствена организација (СЗО) је изјавила да су
6
