Visoka poljoprivredno-prehrambena škola strukovnih studija
Prokuplje
Seminarski rad iz farmakologije
Tema:
Hemioterapeutska sredstva
Mentor:
Student:
Mr. Goran Stojanovic
Marija Stanisavljević,VT 122/17
Prokuplje, 2018 god.
Hemioterapijska sredstva
Marija Stanisavljević,VT122/17
4
1.1 Mehanizam djelovanja antibiotika
Postoje 4 mehanizma:
Inhibicija sinteze ćelijskog zida
Promena permeabilnosti ćelijske membrane i aktivnog transporta kroz ćelijsku membranu
Inhibicija sinteze proteina, tj.inhibicija translacije i transkripcije genetskog materijala
Inhibicija sinteze nukleinskih kiselina
Inhibicija sinteze ćelijskog zida ( penicilini, cefalosporini, bacitracin, cikloserin, vankomicin).
Ćelijski zid sadrži kompleks polisaharida ( N-acetil-glukozamin i acetilmuraminska kiselina) i
unakrsno vezanih polipeptida koji se zove mukopeptid, murein ili peptidoglikan (sisari to
nemaju). Mnogo je deblji kod g+ nego g- bakterija. Prvi korak je vezivanje za ćelijski zid
preko receptora u zidu koji se zovu «proteini za vezivanje penicilina» (PBP, Penicilin-
Binding-Protein). Posle vezivanj beta-laktamskog leka prestaje sinteza peptidoglikana.
Sledeći korak je otklanjanje inhibitora autolitičkog enzima u zidu bakterije i nastaje smrt.
Međutim, neke bakterije produkuju enzime beta-laktamaze pod genetskom kontrolom
plazmida, koje
otvaraju beta-laktamski prsten i time razaraju antibiotik, te tako postaju rezistentne (stafilokok
i gcrijevne bakterije). Ali se onda antibioticima dodaju klavulanska kiselina i sulbaktam, koji
vezuju betalaktamaze i tako sprečavaju njihovo razorno dejstvo po peniciline. Bacitracin i
vankomicin inhibiraju rane. Faze sinteze peptidoglikana koje se odigravaju u unutrašnjosti
ćelije, pa trebaju prvo ući u nju. Cikloserin je analog D-alanina koji inhibiše sintezu
peptidoglikana blokirajući alanin-racemaze, enzim koji je bitan pri inkorporaciji D-alanina u
peptidoglikan.
Inhibicija funkcije ćelijske citoplazmatske membrane (amfotericin B, nistatin, polimiksini).
Ovi antibiotic remete funkciju i integritet membrane, makromolekuli i joni izlaze te nastaje
liza i smrt bakterije.
Polimiksini djeluju na g-, posebno na one koje u membrani imaju fosfatidil-etanolamin.
Inhibicija sinteze proteina (aminoglikozidi, hloramfenikol, eritromicini, linkomicini i
tetraciklini) i svi deluju na ribozome u bakterijama. Selektivno dejstvo se zasniva na tome što
bakterije imaju ribozome 70S (posjedinice 30S i 50S), a mi 80S. Kod aminoglikozida prvi
korak je vezivanje za podjedinicu 30S, onda aminoglikozid blokira normalnu aktivnost
subjedinice za formiranje peptida, pa se informacija koju nosi mRNA pogrešno učitava na
mestu za prepoznavanje na ribozomu, te nastaje pucanje polizoma u monozome koji nisu
sposobni da sintetišu protein, što rezultuje smrću bakterije. Međutim česta je rezistencija
prema aminoglikozidima i to zbog nedostatka specifičnog receptora na 30S pa nema
vezivanja, mikrobi produkuju razne enzime koji ih razaraju, defekt u propustljivosti pa ne
mogu da uđu, a kod anaerobnih su neefikasni jer im za ulazak u ćeliju aktivnim transportom
nema neophodnog kiseonika. Tetraciklini se isto vezuju za 30S ali oni sprečavaju uvođenje
novih aminokiselina u početni peptidni lanac. Dejstvo je bakteriostatsko pa traje samo dok je
bakterija izložena dejstvu leka. I hloramfenikol (50S) sprečava ubacivanje novih
aminokiselinau lanac inhibišući peptidil transferazu, ali postoje rezistentne koje proizvode
hloramfenikolacetil-transferazu koja inaktiviše lek. Eritromicin i linkomicin se vezuju za 50S
i ometaju stvaranje početnih kompleksa za sintezu proteina.
Inhibicija sinteze nukleinskih kiselina ( hinoloni, sulfonamidi, trimetoprim, rifampicin,
pirimetamin). To su inhibitori sinteze DNA. Rifampicin inhibiše rast vezujući se za DNA-
