Uvod
Finansijski menadžment se može posmatrati:
1)
kao naučna disciplina
– proučava upravljanje finansijama u preduzeću, tesno je
povezan sa računovodstvom i ekonomijom. Razvio se iz nauke o finansijama tokom
prošlog veka, naročito 20-ih godina. Tada se, sa razvojem akcionarskih društava i
ekspanzijom finansijskih tržišta, pojavio veliki broj naučnih radova iz ove oblasti.
2)
kao funkcija preduzeća
– obuhvata aktivnosti preduzeća koje se odnose na
sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom, pri čemu je glavni zadatak obezbeđenje
stalnih izvora finansiranja. Upravljanje finansijama se vrši preko upravljanja novčanim
tokovima; finansijskom delatnošću se upravlja na osnovu poznavanja ekonomije,
finansijskog prava i sl; finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju,
motivaciju, kontrolu i sl.
Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta, zato što su
finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom, resursima, kadrovima itd.
Greške u finansijskom menadžmentu mogu da dovedu do negativnih posledica u ovim
oblastima; s druge strane, često se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim
oblastima.
da izuzetno poraste značaj ogovornosti menadžera za uspeh preduzeća. On se pored
problema nabavke kapitala bavi i aktivom i pasivom bilansa stanja.
Finansijski menadžment treba da obezbedi odgovore na tri važna pitanja:
Koju vrstu
sredstava preduzeće treba da pribavi?
Koliki ukupan obim
sredstava preduzeće treba da ima?
Kako
potrebna
sredstva
treba da budu
finansirana
?
Uloga finansija u procesu reprodukcije
Finansije predstavljaju sveukupnost odnosa nastalih u procesu stvaranja novčanih
fondova privrednih subjekata i države, i njihovog korišćenja u cilju reprodukcije,
podsticanja i zadovoljenja socijalnih potreba.
Proces reprodukcije se sastoji iz četiri faze: proizvodnje, razmene, raspodele i
potrošnje. Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje, kada nastaje nova
vrednost, međutim realno gledano finansijski resurs nastaje samo u stadijumu razmene,
kada se novostvorena vrednost realizuje.
Finansije se dele na tri oblasti:
finansije privrednih subjekata, osiguranje i
državne finansije. Unutar svake je moguće izdvajati posebne grupe. Svaka oblast je
specifična, ali one zajedno obrazuju finansijski sistem jedne države. Njihova povezanost
se ostvaruje posredstvom institucija bankarskog sistema.
Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:
a) one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava,
deoničarski kapital,
akcionarski kapital i sl.
b) one koji su na finansijskom tržištu rezultat operacija hartijama od vrednosti
c) one koje se ponovo raspodeljuju,
budžetske subvencije, naknade osiguranja..
Mogu se izdvojiti (mada ne potpuno precizno)
tri osnovna ciklusa delatnosti
preduzeća:
Investicioni ciklus
– sadrži povratnu povezanost investicionih (ulaganje
finansijskih resursa) i deinvesticionih (izvlačenje dobiti) operacija preduzeća;
Ciklus tekućih operacija
– sadrži povratnu povezanost operacija za snabdevanje,
proizvodnju i plasman (u nekim preduzećima teško je odvojiti investicione od
tekućih operacija);
Novčani ciklus
– operacije koje su povezane sa upravljanjem slobodnim
novčanim sredstvima preduzeća: pokrivanje kratkoročnih finansijskih potreba
preduzeća korišćenjem kredita.
Finansijski sistem preduzeća i uticaj cena na finansijski
menadžment
Finansijska sredstva su preduzeću neophodna za njegovo:
1.
osnivanje
– potreban je početni novac, kojim će se obezbediti neophodni činioci
proizvodnje;
2.
poslovanje
– treba finansirati tekuće poslovanje, obrtna sredstva, solventnost i
rentabilnost;
3.
razvoj
– da bi se omogućio razvoj, potrebno je obezbediti nova ulaganja.
Sve poslovne odluke preduzeća imaju finansijske implikacije (pozitivne ili
negativne). Sve faze poslovnog procesa (nabavka, proizvodnja, prodaja, finansiranje)
treba posmatrati sa finansijskog aspekta. Sva imovina i izvori finansiranja, prihodi i
rashodi i novčani tokovi prate se i iskazuju novčano. Zarade, porezi, dividende i druge
obaveze isplaćuju se u novcu. Zato je preduzeće FINANSIJSKI SISTEM.
CENA
je ekonomski instrument zahvaljujući kome vrednost proizvoda dobija
novčani izraz i postaje objekat raspodele.
To je jedan od osnovnih faktora koji utiču na
3. Odluka o dividendi i zadržanom dobitku
– ako su veće dividende, veća je i
tražnja za akcijama; zadržani dobitak povećava trajni kapital preduzeća, koji se
može koristiti za investiranje.
Ove tri odluke su međuzavisne. Treba težiti njihovoj optimalnoj kombinaciji u
odnosu na glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom ne ugrozi opstanak
preduzeća.Često se kao način maksimilizacije profita zagovara maksimilizacija zarade po
akciji,što nije prikladan cilj.
Sporedni finansijski ciljevi preduzeća
Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jačanje
finansijske snage.
Neto dobitak
je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje
preduzeću na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim društvima deli na:
dividendni dobitak – iz koga se isplaćuju dividende,
zadržani dobitak – povećava trajni kapital, koristi se za finansiranje razvoja,
pokrivanje gubitaka
rezerve – za pokriće poslovnog i finansijskog rizika.
Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se taj dobitak npr.
investira, akcionari od njega neće imati koristi. Cilj je maksimalizacija neto dobitka što se
postiže maksimalizacijom prihoda, minimalizacijom troškova i minimalizacijom poreza.
Finansijsku snagu
čine kvantitativna i kvalitativna komponenta:
