Koncept lokalne samouprave

1. Koncept lokalne samouprave

1.1. Pravno teorijski pristup konceptu lokalne samouprave
Univerzalno pitanje da li veći značaj poseduje celina ili delovi sistema, u državnom uređenju se ispoljava kroz dilemu o primatu i stepenu značaja centralnih odnosno lokalnih ciljeva i interesa. U istoriji političkih i pravnih doktrina, postojale su različita ideje i teorije. Ona se mogu rasporediti na neprekinutoj liniji od onih koje se potpuno priklanjaju državi i gledaju u lokalnu samoupravu kao instrument za izvršenje ciljeva državnih centara, do onih koji razvijaju viziju o lokalnim društvenim i političkim zajednicama kao zameni za državu. Sve ove koncepcije javljaju se tek od momenta kad se država stabilizovala kao integrisani sistem.
U zemljama gde je centralizacija glavni organizacioni princip, lokalna (samo)uprava se posmatra pretežno kao instrument centralne vlasti. Pravne doktrine ovog pravca su ”teorije upravne decentralizacije”, ali samo u smislu prenošenja poslova na lokalne organe, o čemu uvek odlučuje centralna državna vlast.

Eventualno priznanje, opet centralnim pravnim aktom, izvesnog političkog uticaja lokalnog stanovništva, omogućava se radi učešća interesenata u unutrašnjoj upravi.
Kod zemalja u razvoju ova koncepcija našla je izraza u tzv. teoriji razvoja zajednice koja izvesno vreme predstavlja dominantni stav OUN u tim pitanjima. ”Srednju poziciju” zauzimaju koncepcije utemeljene na ideji političke decentralizacije.
One polaze od autonomnih lokalnih interesa priznatih od strane centralnog ustavotvorca (zakonodavca) i od upravljanja tim interesima poverenog lokalnim organima, u izvesnoj meri, nezavisnim od centra. Uočeno je da lokalne jedinice mogu poslužiti kao sredstvo za vertikalno ograničenje centralne vlasti, sa istim ciljevima kao i horizontalna deoba vlasti na centralnom nivou. To su sloboda, pošto se prostorno približavaju nosioci vlasti kontrolnom uticaju građana, sprečavanje koncentracije političke i ekonomske moći, politička jednakost tj. demokratija i učestvovanje građana u upravljanju, kao i podizanje kvaliteta javnih službi usled pritiska bliskih lokalnih potreba i zahteva. Ova koncepcija je nalazila opravdanje u racionalističkoj, prirodnopravnoj ili romantičkoj varijanti.
Sredstva za obezbeđenje nezavisnosti lokalnih sistema su sopstveni izabrani organi, svojstvo pravnog lica kao osnov za sklapanje pravnih poslova i vođenje pravnih sporova i, finansijska autonomija, kroz posedovanje posebnih izvora prihoda.
Postoje i koncepcije koje u lokalnim zajednicama kakve jesu ili, još češće, kakve bi prema idealnom modelu trebalo da budu, vide alternativu, mogućnost da se društvo organizuje bez državne vlasti kakvu su dati pisci upoznali i osudili. Ta shvatanja socijal-utopista su kulminirala u marksističkoj teoriji komune, kao sastavnog dijela marksističke teorije o državi.
Kao što je primetno, teorija, istorija i uporedno pravo pružaju obilje modela lokalne (samo)uprave. Njihovim proučavanjem, problemi lokalnog sistema postaju bliži i razumljiviji, olakšava se tumačenje i primena ”domaćih” pozitivnopravnih normi i institucija, naročito ako je reč o tek ustrojenom i do kraja neizgrađenom sistemu. Naglasak je stavljen prevashodno na evropske zemlje i SAD.
Ipak, svakoj soluciji treba pristupati racionalno i kritički. Moramo imati u vidu, da je izvesno teorijsko, istorijsko odnosno uporedno-pravno rešenje ”iznjedreno” u posebnim društveno-ekonomskim, političkim, geografskim, kulturnim i drugim uslovima. Pri analizi treba ispitati koliko data alternativa doista konvenira pravnom, političkom i ekonomskom sistemu, tradicijama i ”duhu” naroda. Ne smemo pasti u ”zamku” nekritičkog veličanja stranog rešenja, niti negiranja svega što u svetu postoji, uz traženje isključivo sopstvenih puteva, čemu smo u nedavnoj prošlosti bili skloni.