Močvarni sistem

Универзитет у Београду

Рударско-геолошки факултет

Семинарски рад

из предмета Седиментологија Ц

Тема:

Мочварни систем

Студенти:

Бојан Костић Г625/14

Предметни професор:

Немања Пантелић Г627/14

Др Небојша Васић ред. проф.

Драгана Босић Г624/14

Б е о г р а д

децембар, 2014

Садржај

до обогаћивања угљеником, односно поугљавању или карбонификацији и као
крајњи продукати долази до формирања угљева.

        Биохемиски   процеси   се   одвијају   у   две   фазе.   Прво   под   дејством
микроорганизама   врењем   разлаже   биљна   материја   до   веома   простих   и
активних једињења, а потом долази до њихове синтезе у виду нових материја,
које до тада нису биле у биљкама.
       На неорганске стене, које настају у мочварама, утиче и количина и врста
кластичних   материјала   који   су   се   затекли   у   замочвареном   басену   или   су
унети у њега са стене. У мочваре се најчешће уноси финозрнији материјал
као што су глине и алеврити. У каналима поточних мочвара доспевају само
пескови. Под утицајем веома киселе средине (pH 5,5 до 2,1) велики део тог
материјала бива претворен у каолинит, који представља типичну неорганску
минералну творевину у мочварама. Обично уз каолинит има и илита, али
када   овај   последњи   потпуно   недостаје,   онда   се   таква   стена   третира   као
ватростална глина. Прогресивним излуживањем, услед агресивне киселости
барске средине, могу бити захваћене чак и стене у подлози барског система.
         У мочварама тако настају разни типови тресета, сапропели, карбонати,
глине  и  сасвим  подређено  пескови.  Фосилна   земљишта  се  често  налазе   у
подлози мочварних творевина.

Према условима исхране биљака у њима, мочваре се деле на

еутрофне

(ниске),

мезотрофне

(прелазне) и

олиготрофне

(високе). Осим ове, основне

поделе, мочваре делимо и на :
1. Равне, неравне и испупчене – подела на основу морфологије
2. Котлинске, долинске, падинске и са развођа- према положају у рељефу
3. Низијске и висијске - по макрорељефу
4. Травнате, маховинске и шумске- по типу преовлађујућих биљака.

На основу специфичних особина мочвара разликују се три главна
подсистема: ниске, прелазне и високе мочваре.

Ниске ( еутрофне ) мочваре

              Ниске   мочваре   се   најчешће   налазе   у   ниским   деловима   рељефа,   у
котлинама, уз језера, реке, пролувијалне конусе и ниске морске обале. Увек
су смештене у слабо дренираним удубљењима са високим подземним водама
те   се   због   тога   у   њима   обично   налази   плитка   стајаћа   вода.   Зарасле   су
зељастом   вегетацијом   у   чијој   исхрани   важну   улогу   имају   и   минералне
материје.   Оне   постепено   оплићавају,   током   времена,   због   нагомилавања
биљне материје и наплављивања седимената са стране. Делови биљака, који
изумиру, тону у воду и тамо без приступа кисеоника из ваздуха, претварају се
у тресет, који представља главни седимент ове мочваре. Ниске мочваре су у
умереној климатској зони обрасле рогозом, трском, раставићима и оштрицом
(Слика 1).
        Дуго се сматрало да су тропским пределима уопште нема мочвара зато
што се ту енергично и брзо распада биљна материја. Међутим, показало се да
тамо ипак има великих мочвара ниског типа, јер је разарање мртвог биљног у
тропима   компензовано   веома   брзим   нарастањем   и   нагомилавањем   нове
биљне масе. ( Према овоме, наводи се   како у тропским мочварама у току
седам   дана   неко   дрво   може   да   израсте   за   око   30м   док   за   исто   време   у
европским  мочварама  једва  достиже  5-6м).  У  једној  мочвари  на   Суматри,
тресет је дебео чак  9 метара. Слични подаци су забележени и на Флорди и у
делти Мисисипија где је тресет достиже дебљину и од 30 метар.