Odnos basne i priče o životinjama

Živopisnost i neposrednost samih basni učinile su ih jednom od najprisutnijih i najuticajnijih književnih formi, pored bajki, kada je u pitanju rad sa decom. Priče o životinjama jednostavno često su prisutne u radu sa decom ističući pri tome njihovu značajnost za srpsku književnost. Bez folklornog uporišta, možda, nikad ne bi nastala neka od poznatih dela književnosti za decu, a inspirisana prirodom i životinjama. Basna i priča o životinjama objedinjuju estetske i etičke vrednosti književnosti, otkrivajući pri tome smisao i lepotu umetnosti. Deci omogućavaju upoznavanja sa istorijom društvenim dešavanjima, opšteljudskom etikom, estetikom i vaspitnim vrednostima određenog vremenskog perioda. Na taj način podstiču decu na razmišljanje i traženje sličnih primera kojima će oni potkrepiti svoja moralna rasuđivanja. Basna je oduvek bila nešto što je i kod odraslih izazivalo oduševljenje, što je slučaj i sa decom, posebno malom. Basna privlači njihovu pažnju, ona nameće svoju strukturu njihovom iskustvu koje se uz pomoć nje proširuje, ona čini da deca osete one niti koje povezuju uzroke sa posledicama navodeći ih da uoče poruke, povežu ih sa svojim doživljajem sličnih stvari iz realnog života.