Реч  норма  је  латинског  порекла  и  значи  правило.  Друштвeнe  нoрмe  или  друштвeнa
прaвилa  као  најшири  појам  су  прaвилa  пoнaшaњa  људи  у  друштву.  Чoвeк  живи  у
друштву и ствaрa мнoгoбрojнe и рaзнoврснe oднoсe – друштвене односе, а прaвилa кoja
рeгулишу пoнaшaњe људи у тим oднoсимa су друштвeнa прaвилa. Зajeдничкo кoд свих
друштвeних  нoрми  je  дa  oдрeђуjу  пoнaшaњe  људи  у  друштву.  Мeђутим,  друштвeнe
нoрмe  су  врлo  рaзличитe,  па  тaкo  пoстoje  oбичajнe,  мoрaлнe,  прaвнe  и  бројне  другe
нoрмe. Измeђу њих пoстoje рaзликe пo oдрeђeним oбeлeжjимa.

Правна  норма,  као  једна  од  врста  друштвених  норми,  би  се  могла  дефинисати  као
правило  о  понашању  људи  заштићено  државним  апаратом  принуде.  Дакле,  правна
норма није било какво правило, она се од мноштва других правила разликује по томе
што  иза  ње  стоји  легални  апарат  државне  принуде.  Држава  је  та  која  има  на
располагању различите моделе силе и принуде, путем којих може приморати одређене
субјекте на поштовање правне норме, односно, поступање по истој. У томе се и огледа
ефикасност правне норме, јер, код других друштвених норминемамо елемента државне
санкције  и  принуде,  што  знатно  умањује  њихову  ефикасност,  делотворност,  али  и
обавезност.  Право  се  састоји  из  правних  норми,  тј.  право  представља  скуп  правних
норми,  а  правним  нормама  се  уређује  и  регулише  целокупан  правни,  политички  и
економски  систем.  Најважнији  сегменти  људског  друштва  обезбеђују  се  правним
нормама.

Правна норма није исто што и члан или  став једног закона или неког другог правног
акта.  Правна  наука  има  за  задатак  да  из  различитих  правних  аката  издвоји  саставне
делове једне правне норме. Примера ради, делови једне правне норме могу се налазити
у  различитим  правним  актима  (законима,  уредбама  и  сл.)  –  док  се  диспозиција,  као
правило  о  понашању  налази  у  једном  акту,  дотле  се  санкција  налази  у  неком  сасвим
другом акту.

Правна норма, као интелектуална, језичко-логичка творевина, садржи у себи увек један
прескриптиван  суд  „треба”,  један  налог,  заповест  (императум)  о  људском  понашању.
Дефинисањем  норме  као  заповести  изражава  се  њен  обавезан  карактер,  а  не  садржај
воље  или  психички  однос  воља  надређеног  и  подређеног.  Утолико,  правна  норма
представља „депсихологизовану“ заповест, пропис „треба“, а не налог воље „хоћу“.

Правна  норма  је  хетерономно  правило,  тј.  обавезује  без  обзира  на  лични  став  онога
коме  је  упућена  према  њеној  ваљаности  или  исправности.  Како  важење  правног
поретка  зависи  од  ефикасности  (Келзен),  од фактичког  елемента  права,  од  понашања
људи  по  нормама,  то  није  без  значаја  да  ли  ће  правне  норме  изазвати  аутономну
послушност  оних  којима  су  упућене,  или  ће  их  људи  следити  из  чисте  „навике