SADRŽAJ
UVOD
1. STICANJE PUNOPRAVNOG ČLANSTVA U EU
……………………………………..4
2. PRIDRUŽIVANJE EVROPSKOJ UNIJI
………………………………………………..4
3. PRAVNA STEČEVINA EU I PREGOVARAČKA POGLAVLJA
……………………5
3.1. VAŽNOST PRAVNE STEČEVINE EU U PROCESU PREGOVORA O ČLANSTVU U EU.6
4. KRITERIJUMI IZ KOPENHAGENA
…………………………………………...………7
4.1. POLITIČKI NIVO KRITERIJUMA IZ KOPENHAGENA
………………………..7
4.1.1. Politički okvir kao prostor za funkcionisanje ekonomije ………………………..........8
5. KRITERIJUMI IZ MAASTRICHTA
…………………………………...……………….9
5.1. PET KRITERIJUMA ZA UVOĐENJE EVRA
………………………………………10
5.2. IZVEŠTAJ O KONVERGENCIJI ZA 2018. GODINU
……………………...........11
ZAKLJUČAK
LITERATURA
2
UVOD
EU je utemeljena na principima slobode, demokratije, vladavini prava, poštovanju ljudskih
prava i osnovnih sloboda. Od pada Berlinskog zida politikom Evropske unije (EU) dominira
ideja o daljem proširenju. Prema osnivačkim dokumentima EU može pristupiti svaka
zainteresovana evropska država koja poštuje postavljene temeljne principe. Države koje joj
žele pristupiti pre svega su obavezane principima i načelima na kojima počiva sama Unija.
Preduslov evropskih integracija je funkcionalno prihvatanje demokratije i ostvarenje njene
pune delotvornosti, što znači da su integracije direktno zavisne od procesa reformi i
demokratske stabilnosti društva koje se želi pridružiti EU.
Preteče Evropske unije su tri zajednice osnovane pedesetih godina prošlog veka: Evropska
zajednica za ugalj i čelik (1951), Evropska ekonomska zajednica (1957, a od 1991. godine -
Evropska zajednica) i Evropska zajednica za atomsku energiju (1957).
Sporazumi kojima su osnovane ove zajednice primenjivale su se izvorno samo na šest država
osnivača: Belgiju, Francusku, Holandiju, Italiju, Luksemburg i Nemačku.
Od svog osnivanja, EEZ je više puta proširivana. Prvo su joj se priključile Velika Britanija,
Irska i Danska (1973), a 1981. godine i Grčka. Sa pristupanjem Španije i Portugalije (1986),
formira se „Zajednica dvanaestorice”. Njoj su 1995. godine pristupile Švedska, Finska i
Austrija. Do najvećeg proširenja došlo je 2004. godine, kada su punopravne članice postale
Estonija, Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Kipar i Malta.
Poslije toga je sledilo proširivanje 1. januara 2007. godine, kada su članice postale Bugarska i
Rumunija, a zatim je i Hrvatska postala član EU, tako da ona danas broji 28 država.
4
Sporazum o pridruživanju se zaključuje sa svakom zainteresovanom državom nečlanicom
ponaosob. Iako je Sporazum tipski dokument, njegova sadržina ipak zavisi od ekonomske i
političke zainteresovanosti EZ za izvesnu zemlju. Pridruživanje ugovornih strana je dugotrajan
proces koji se ostvaruje postepeno, kroz više faza i u periodu koji je predviđen Sporazumom.
Krajnji cilj ovog procesa se ogleda u prilagođavanju političkog i ekonomskog sistema
pridružene države zahtevima EU, kao uspostavljanju zone slobodne trgovine između EZ i
pridružene zemlje. Po isteku perioda pridruživanja, pridružena država ne postaje članica EU.
Naprotiv, ta zemlja ulazi u proces pristupanja koji predstavlja daleko složeniju i zahtevniju
fazu procesa evropske integracije.
Suštinske razlike između procesa pridruživanja i procesa pristupanja se odnose na sledeće
činjenice:
pridružena država ne učestvuje u donošenju odluka u okviru organa EZ, pa samim tim i
nema uticaja na formiranje volje Evropske zajednice, i
pridružena država ne uživa prava i obaveze koje proizilaze iz osnivačkih ugovora EU.
Kako su procesi evropskih integracija politički i ekonomski uslovljeni, tako izvesna država,
pre zaključenja Sporazuma o pridruživanju, mora da ispuni unapred definisane uslove. Savet
Evropske unije je definisao sledeće kriterijume koje je neophodno zadovoljiti sa ciljem
pridruživanja EU:
1
stabilan institucionalni sistem unutar države, obezbeđen demokratski sistem vladavine uz
poštovanje prava i uvažavanje ljudskih i manjinskih prava, i
postojanje funkcionalnog tržišnog sistema privređivanja.
3. PRAVNA STEČEVINA EU I PREGOVARAČKA POGLAVLJA
Pravna stečevina Evropske unije – acquis communautaire, je naziv koji se koristi za celokupno
dosad akumulirano pravo Evropske unije, odnosno na skup pravnih normi i sudskih odluka
koje obavezuju sve zemlje članice Evropske unije. Svaka država koja želi pristupiti u
Evropsku uniju mora prihvatiti osnivačke ugovore i druge sadržaje izvedene iz ugovora i
uskladiti svoje zakonodavstvo s pravnom stečevinom Evropske unije.
U Evropskoj uniji se osim ugovora donose četiri vrste akata i svaki od njih postaje deo pravne
stečevine Evropske unije. Najvažniji akti su uredbe i direktive koje imaju obavezujuću pravnu
snagu za sve države članice Evropske unije. Razlika je u tome što se u pogledu direktiva
ostavlja državi članici da uređuje formu i metod provođenja, dok uredbe obavezuju države
članice kako u pogledu rezultata koji se njome ostvaruju, tako i u pogledu forme i metoda
provođenja samog akta. Osim ovih, postoje i odluke, koje se odnose samo na individue kojima
je odluka obuhvaćena, i preporuke, koje nemaju obavezujuću, nego imaju političku snagu.
U svrhu pregovora između zemalja kandidatkinja i Evropske unije, sva pravna stečevina
Evropske unije je podeljena na tematska poglavlja.
U vreme pregovora sa zemljama kandidatkinjama za članstvo u EU, a za peto proširenje
Evropske unije (10 članica koje su pristupile 2004. godine), celokupna pravna stečevina bila je
podeljena na 31 poglavlje. Za pregovore o pristupanju Hrvatske, te ostalih država
1
Džombić I.,
Evropske inicijative i institucije,
Sarajevo, Friedrich Ebert Stiftung, 2010., str. 88.
