РИТМИЧКЕ СПОСОБНОСТИ УЧЕНИКА ДРУГОГ РАЗРЕДА
- семинарски рад -
3
1. О МУЗИЧКОЈ УМЈЕТНОСТИ И КУЛТУРИ
Музичка умјетност се може одредити као умјетност људског изражавања тоновима
и њиховим комбинацијама. Музика је умјетност која тоновима одражава човјекова
осјећања, мисли и доживљаје јер у себи садржи више различитих изражајних елемената
(средстава). Ритмизирана мелодија као основа музике указује на изражајност која
првенствено зависи од структуре музичког дјела, односно од интервала, ритма, метра
(мјере), темпа, хармоније, динамике и боје.
Наведене изражајне карактеристике доживљавамо као синтезу појединости, као
музички облик (форму) у коме свако изражајно средство дјелује у складу са другим, у коме
се оне испреплићу и стапају у целину. Појам музичке умјетности, са становишта
музикологије, одређује се са аспекта њеног трајања, простора и кретања. Музика је
временска умјетност јер музичко дјело тече у времену, што омогућује да се сагледа у
цјелини, односно да је за његово сагледавање (слушање) потребно вријеме.
Овакво одређење основу има у самој особини звука, односно у метро - ритмичкој
окосници јер су метрика и ритмика двије стране континуираног музичког тока у времену.
Метрика проучава распоред у музичком току, а ритмика се бави релативним односима
трајања звучних феномена.
Вријеме у музици је субјективно доживљено вријеме које одређује темпо који
представља брзину кретања метричког основа неког ритмичког тока. Феномен
просторности (волуминозности) у музици указује на њену структуралну просторност
(испуњеност тонским материјалом) и тонско - емисиону просторност, које треба
разликовати од експресивне просторности која је посебно присутна при слушању
програмске музике (ванмузичке представе - слике).
Музика је и звучно кретање које је тијесно повезано са феноменом иреалног звучног
простора који је резултат експресивног својства музике, што указује да утисци простора и
кретања у музици указују на ритам, а не на мелодију. Ритам је основни чинилац музичког
кретања и представља апстракцију феномена музичког кретања у замишљеном тонском
простору (Грујић, Перић, 2018).
