Zakon o privatnom obezbeđenju

Sistem bezbednosti predstavlja odraz interesa određenog društva (države, društveno-političkog i ekonomskog sistema). Za sprovođenje bezbednosne politike u državi stvara se normativno uređenje državnog i privatnog sektora bezbednosti. To se postiže donošenjem odgovarajućih strategija, blagovremenim prikupljanjem i razmenom informacija u vezi sa bezbednošću, jačanjem ljudskih, materijalnih i ostalih bezbednosnih kapaciteta organizacija iz državnog i privatnog sektora.
Privatno obezbeđenje, u smislu ovog zakona, obuhvata pružanje usluga, odnosno poslova zaštite lica, imovine i poslovanja fizičkom i tehničkom zaštitom kada ti poslovi nisu u iskučljivoj nadležnosti državnih organa, kao i poslove transporta novca, vrednosnih i drugih pošiljki, održavanja reda na javnim skupovima, sportskim priredbama i drugim mestima okupljanja građana (redarska služba), koje vrše pravna lica i preduzetnici registrovana za tu delatnost, kao i pravna lica i preduzetnici koji su obrazovali unutrašnji oblik organizovanja obezbeđenja za sopstvene potrebe (u daljem tekstu: samozaštitna delatnost). Usluge privatnog obezbeđenja ne spadaju u policijske ili druge poslove bezbednosti koje vrše organi državne uprave.