Sta su ljudska prava?
Nije svako pravo ljudsko pravo. Postoji pojam
objektivnog prava
tj.skupa pravila po kojima se
ljudi imaju vladati,stvorenog od nadležnog zakonodavca i poduprtog autoritetom države ili
medjunarodne zajednice i sankcijama zbog kršenja prava koje država i medjunarodne
organizacije mogu nametati.Za objektivno pravo u nekim jezicima postoji posebni izraz
(
Law
),kojim se ono odvaja od subjektivnih prava,koja imaju subjekti prava,fizička i pravna lica
(right).
Subjektivna prava
počivaju na normi objektivnog prava koja im ta prava daje i
zajamčuje. Ustav i zakoni jedne države uspostavljaju neka prava,kao sto je na primer pravo
na učešće u izborima.Druga subjektivna prava stiču se ispunjavanjem uslova koje pravo svake
države propisuje(npr.ko stupi u brak,ima prava koja iz braka proističu).Subjektivna prava
stečena pod uslovima koje propisuje pravni poredak mogu se razvrstati na razne načine,ali
im je jedno zajedničko:ona potiču od države,od njenog ustavodavca i zakonodavca,zavise od
njene volje.Država slobodno odredjuje uslove pod kojima se subjektivna prava stiču ili gube.
Ljudska prava se stiču (niko nam ih ne daje),njih posedujemo,a pravnim aktima se ta prava
verifikuju.Država može biti "dobra",imati pametne zakone i pravičnog vladara i upravu,ali to
ne utiče na suštinu čovekovog položaja. Svodjenje svih čovekovih prava na ona koja mu
podari država ne zadovoljava neke osnovne moralne obzire i poriče osnovne ljudske
kvalitete.Ono je u neskladu sa ljudskom slobodom i jednakošću.Zato se medju subjektivnim
pravima izdvajaju ona prava koja se ne duguju državi i njenoj volji,već ih ljudsko biće ima
samim tim što je ljudsko biće,dakle,nezavisno od države i bez države. Ova prava nazivaju
se
ljudskim pravima
.
Najveći broj ljudskih prava usmeren je isključivo prema državi,njima se
ona ograničava ili se od nje traži konkretno delovanje. Osnovna prava mogu se shvatati i kao
postulati i načela koja nadahnjuju sva ljudska prava. Najpoznatiji su oni proglašeni u
Francuskoj revoluciji, koji su i poslužili kao inspiracija za Deklaraciju o pravima čoveka i
gradjanina od 1789 godine. To su
sloboda, jednakost i bratstvo.
Katalozi ljudskih prava,su se
da bi bili uticajni i prihvatljivi do sada utvrdjivali politickim dogovorom i bili su sastavni deo
osnovnih politickih deklaracija,ustava,zakona i medjunarodnih ugovora. Medju njima narocit
znacaj imaju: Deklaracija o pravima coveka i gradjanina, Americka Deklaracija o nezavisnosti i
prvih 10 amandmana uz Ustav SAD. Za utvrdjivanje osnovnog kataloga ljudskih prava
naročito su važni međunarodni dokumenti.
Karakteristike ljudskih prava
1.Ljudska prava nisu pozitivnopravnog, vec
moralnog porekla
(poticu od normativnog
poretka i drzava ih mora postovati bez obzira da li je na to izricito pristala). 2.Ljudska prava
pripadaju svim ljudima bez razlike
(ona su zasnovana na vrednosti koja se priznaje svakom
coveku ili zeni, njihov broj je manji od sume svih subjektivnih i moralnih prava u svakoj
drzavi). 3.Ljudska prava su
politicka
jer se ostvaruju u drzavi i odnose na drzavu (covek ima
mnogo moralnih prava prema drugim ljudima,medjutim,ako drugi ne postuju ta prava
dozivece mozda moralne sankcije, ali drzava nece intervenisati ako ljudi ne ispunjavaju svoje
moralne obaveze jedni prema drugima. Medjutim, ako se obecanje da u obliku propisanom
od strane drzave, npr.ugovor, a duznik ce biti sankcionisan, tj.bice mu izrecena izvesna
kazna).
Pravni dokumenti
Najvećim delom istorije ljudi su živeli u državama koje koje nisu priznavale lj.prava. Prvi
dokumenti kojima se proklamuju ljudska prava potiču iz 18.veka (Velika povelja sloboda).
Raniji dogovori i proklamacije kojima se utvrdjuju i garantuju ljudska prava se ne odnose na
ljudska prava o kojima je ranije bilo reci.
Velika povelja o slobodama
predstavlja kompromis
izmedju engleskog kraljevstva i pobunjenog plemstva, kojim plemicima priznaje izvesne
privilegije i u odnosu na njih sputava svoju vlast.
U Zakoniku srpskog cara Dusana
,rec je o
samoogranicavanju svemocne monarhove vlasti u zelji da se vlada pravicno,covecno i
delotvorno,ali ne i o priznanju da ljudi imaju prava nezavisno od suverenove volje. Ovakva
pravila vladanja bila su razumna i pravedna,ali nisu priznavala nicija urodjena prava.
Engleski
zakon o pravima
uspostavlja ustavnu monarhiju i prenosi vlast na parlament,ali ne priznaje
osnovna ljudska prava podanicima. Zanimljivo je to da je situacija u Velikoj Britaniji i dan
danas ista. U datoj zemlji ne postoji pisani ustav,pa prema tome ni deo koji se odnosi na
ljudska prava. Do sada nabrojani izvori koji proklamuju i navode ljudska prava,pocivaju
prvenstveno na nacelu slobode,koju drzava ne sme da sputava. Zato su ih kao nepotpune
kritikovali oni koji smatraju da ljudska prava treba da pocivaju i na nacelima jednakosti i
bratstva. U najnovije vreme insistira se na pravima koja se narocito oslanjaju na ljudsko
bratstvo i na solidarnost,kao sto su pravo na zdravu okolinu,na stanovanje,na hranu..Ovaj
razvoj bio je nejednak u različitim zemljama tako da su dugo uporedo postojale države s
razvijenim korpusom ljudskih prava i njihovom zaštitom države koje takva prava svojim
državljanima nisu priznavale.Nije dobro razvijati jedna prava na račun drugih i tvrditi da su
neka prava važnija a ostala manje važna.Drugo,nije sve što je lepo,poželjno,ispravno i
privlačno samo po sebi pravo.Jedno je nešto priznavati kao vrednost kojoj treba težiti,a
drugo je tvrditi da se ima pravo na tu vrednost. Nema nikakvih razloga da se utvrdi da
evolucija ljudskih prava nece teci i dalje. S jedne strane uocavace se nove opasnosti po
ljudska prava i covekovo dostojanstvo,a s druge strane ce i dalje postojati potreba da se
priznaju nova i bogatija prava.
Teorijska shvatanja-Pozitivizam
Najlakše je obrazložiti postojanje ljudskih prava pozitivistički.Drugim rečima,neka prava su
ljudska prava zato što je tako utvrđeno nekim izvorom prava visokog ranga,kao što je ustav ili
međunarodni ugovor ili običaj.Ovo objašnjenje je,međutim,samo prividno jer zanemaruje
okolnost da se ljudska prava određuju time da ih baš ljudsko biće poseduje bez obzira na
pozitivno zakonodavstvo.Strogi pozitivizam odvaja pravo od ostalih oblasti i ne priznaje
druge pravne norme od onih koje je stvorio suvereni zakonodavac.Za pozitiviste su stoga
razgovori o ljudskim pravima moralne i političke prirode,kao što su to i sve druge sugestije
vremena predlaže metematičke modele sabiranja zadovoljstva i oduzimanja bola.Njegova
verzija utilitarizma imala je pozitivnog uticaja na zakonodavne reforme,ali je naišla na
osporavanje zbog svoga hedonizma.Najvažnija primedba njemu i svim utilitaristima
jeste ,međutim,moralne prirode.Oni ne vode računa o posebnosti i odvojenosti svakoga
čoveka,koji ima samo jedan,svoj život.Kasniji utilitaristi ,pokušali su da isprave ove
nedostatke utilitarističke teorije.Neki savremeni sledbenici ove teorije usavršili su
utilitarističku podršku ljudskim pravima.Ljudska prava su po njima pravila za koje je iskustvo
pokazalo da donose najviše dobra najvećem broju ljudi.Uvođenje ljudskih prava u
utilitaristički sistem i njihovo utemeljenje utilitarističkim argumentima nema veliku
ubedljivost.Ono se opet svodi na na tvrdnju da su ljudska prava dobra,korisna i poželjna zato
što takvo mišljenje preovlađuje.Nema odgovora na to šta će se desiti ako se to mišljenje
promeni.
Marksisticke teorije
Marksova teorija se predstavlja kao naučna i nije mogla da prihvati idealističke empirijski
neproverive predstave kao što su prirodna prava.Ona se naziva
istorijskim materijalizmom
i
smatrala je da su nemogući pojmovi i vrednosti koji su trajni,neistorijski i znače isto u sva
vremena i na svim mestima.Dok neki mislioci polaze od toga da je čovek hteo da izađe iz
prirodnog stanja,Marks je smatrao da on treba da teži da mu se vrati.Suština čoveka po
Marksu i marksistima jeste u tome da on u praksi primenjuje svoje sposobnosti da bi
zadovoljio svoje prave potrebe.U tome se marksisti bitno razlikuju od većine do sada
prikazanih autora,koji pretpostavljaju da je svojina jedno od osnovnih ljudskih prava,koje je
postojalo još u prirodnom stanju. U besklasnom,komunističkom društvu neće biti potrebe za
ljudskim pravima,jer će svi ljudi biti slobodni,spontani i ravnopravni,a država će odumreti.
Mada to marksisti nisu hteli ili toga nisu bili svesni,njihovo poimanje prava u biti je
utilitarističko i pozitivističko.Slabost ovog shvatanja je u tome što pretenduje da bude
materijalističko.Kritika staljinističke prakse dovela je do diskreditacije marksističke
misli,naročito kada se ispostavilo da je
realni socijalizam
ne samo nečovečan nego i
ekonomski neefikasan i da se nije pomerao prema besklasnom društvu. Marksistička kritička
teorija i delovanje socijalističkih i socijaldemokratskih stranaka imaju za zaslugu pojačanu
svest o važnosti ekonomskih,socijalnih i kulturnih prava.Pod njihovim uticajem ova su se
prava unosila u ustave i zakone.
Medjunarodniobicaj (izvor)
je najjači izvor. Običaj je nepisan izvor prava,koji svoje važenje nalazi u neprotivrečnoj praksi
subjekata i njihovom uverenju da su dužni da postupaju po običajnom pravilu. Nesumnjivo je
da su neka ljudska prava i neka pravila u vezi s njihovim uživanjem zagarantovana
međ.običajnim pravom.To se odnosi
na apsolutnu zaštitu čovekovog telesnog integriteta i
zabranu genocida,ropstva i rasne diskriminacije.
Postoje čak i mišljenja da je Univerzalna
deklaracija o ljudskim pravima,bar što se tiče osnovnih odredaba,vremenom prerasla u
običajno pravo.Sve države vezane su i običajima koji se tiču garancija ljudskih prava.Ovo je
važno jer još uvek postoje države koje nisu ratifikovale mnoge međ.ugovore o zaštiti
lj.prava,ili su prihvatile vrlo malo takvih ugovora.Važenje međ.običaja za jednu državu ne
zavisi od njene volje.Običajna pravila u punoj meri stupaju na snagu stvaranjem nove države.
S druge strane,država,ma koliko stara,ne može ih jednostavno ukidati. U tradicionalnom
međ.pravu bolje su bili zaštićeni stranci.To je proisticalo iz osnovnih prava država,koja se
reflektuju na njihove državljane.Države imaju prema strancima obzira radi države čiji su oni
državljani.Postoji pravilo da stranac mora da uživa postupanje koje nije ispod
međ.minimuma,što bar znači da ne sme da bude izložen samovolji i pravnoj nesigurnosti.
Medjunarodniugovor (izvor)
Glavni izvori savremenog međ.prava o ljudskim pravima,su međunarodni ugovori,stvoreni
saglasnošću država.Među njima najvažnije mesto zauzimaju višestrani ugovori,od kojih neki
obavezuju veliki broj država.Višestrani ugovori su univerzalne prirode tj.otvoreni su svim
državama na svetu i teže da ih obuhvate kako bi uspostavili svetski režim ljudskih prava.
Sklopljeni su pod okriljem UN. Važni sui regionalni sistemi zaštite ljudskih prava,koji se
uspostavljaju regionalnim višestranim ugovorima,otvorenim za države jednog kontinenta ili
dela sveta.Najrazvijeniji takav sistem je onaj u Evropi,uspostavljen
Evropskom konvencijom o
ljudskim pravima
i protokolima uz nju.Posle evropskog,najrazvijeniji sistem stvoren je u
Americi-
Američka konvencija o ljudskim pravima
i protokolima uz nju. Priroda ugovora o
ljudskim pravima- On je specifičan međ.ugovor,sklopljen kao i ostali-između država,ali u
korist individualnih korisnika.Oni su ljudska bića u njihovoj vlasti i
nadležnosti.Formalno,države ugovornice su se jedna drugoj međusobno obavezale da će
zajemčiti,poštovati i štititi prava korisnika. Ugovor o ljudskim pravima je u pravnom smislu
reči ugovor-zakon i sasvim je daleko od ugovora-pogodbe. Politicki sporazumi- Njih sklapaju
politički organi –vlade,pa i šefovi država-ali oni u državama u čije ime su sklopljeni ne prolaze
kroz postupak usvajanja međunarodnih ugovora.Obaveze koje se tako preduzmu nisu
pravne,nego političke ,što izmeđuostalog znači da u slučaju nepoštovanja sankcije neće biti
pravne već političke.U savremenom međ.pravu se sve norme bez pravnih sankcija,pa i one iz
ovakvih sporazuma,nazivaju
meko pravo.
Za ljudska prava u Evropi od najvećeg su značaja
pravila sadržana u raznim dokumentima usvojenim na sastancima
Konferencije o evropskoj
bezbednosti i saradnji (KEBS)-sada Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).
Opsta nacela koja priznaju prosveceni narodi (izvor)
Ovaj izvor međ.prava je opštije prirode,jer ne sadrži konkretna pravila nego načela koja treba
primenjivati ako podrobnijih pravila nema i na osnovu kojih treba postupati pri tumačenju
drugih normi.Ova načela se izvode iz principa zejedničkih svim ili većini priznatih pravnih
sistema sveta. Ova se načela naročito često sreću kada je reč o procesnim pravilima. Čitav
skup ljudskih prava vezanih za pravično suđenje ne bi se bez osnovne saglasnosti svih
pravnih sistema mogao tumačiti.Pravično suđenje podrazumeva neke osnovne elemente,kao
pravima.Zakoni su važan izvor unutrašnjeg prava o ljudskim pravima.Ustavi čvrsto upućuju
na zakone,kojima se konkretizuju uopštene ustavne odredbe o ljudskim pravima. Ljudska
prava se mogu predvideti samo zakonom ali se time nedovoljno osiguravaju,jer mogu biti
ukuinuta svakim novim zakonodavnim aktom. Najčešće se to,međutim,čini da bi se potvrdila
neka posebna prava koja se izvode iz opštije formulisanih ustavnih prava.
Ostvarivanje (implementacija) normi o ljudskim pravima
POJAM -
pravi korisnici obaveze države da zajemči i poštuje ljudska prava su ljudska bića.U
tom svetlu treba posmatrati ostvarivanje odgovarajućih međ.obaveza države,bez obzira na
njihovo poreklo.Stvarno sprovođenje u život medjunarodnog režima ljudskih prava,koje se u
međunarodnom rečniku najčešće naziva
implementacija
podrazumeva niz mera koje treba
da dovedu dotle da korisnici stvarno uživaju zagarantovana prava.Ona se najčešće svodi na
ispravnu
primenu
međunarodnih
instrumenata
o
ljudskim
pravima.
IMPLEMENTACIJA
=prenošenje međunarodnog u unutrašnje pravo(zakonodavstvo).
IMAOCI PRAVA
-država je dužna da osigura ljudska prava svim licima u svojoj nadležnosti.U
nadležnosti države nisu samo njeni državljani,pa ni sva lica na njenoj teritoriji,već svi oni koji
radi ostvarivanja svojih prava zavise od odluka njenih organa.Prema tome,na povredu svoga
prava može se žaliti i nedržavljanin koji se nalazi fizički vrlo daleko.To važi i onda kada on nije
državljanin države koja je prihvatila iste međunarodne obaveze.
UNOŠENJE OBAVEZA U UNUTRAŠNJE PRAVO
-Da bi lica u nadležnosti države mogla da
koriste svoja međunarodno zajemčena prava,ona moraju da im budu pravno dostupna,tj.da
postanu deo unutrašnjeg prava te države,jer se medjunarodno pravo u načelu ne odnosi na
pojedinca. On se pred organima države ne može pozivati na izvor medjunarodnog prava,ako
ne postoji unutrašnja norma koja ga na to ovlašćuje ili mu to omogućava. Unošenje
(inkorporacija) medjunarodnih normi u unutrašnje pravo zavisi od ustavnog poretka države.
Trenutna i postepena implementacija
Međunarodni ugovori o ljudskimpravima razlikuju se po tome da li se države ugovornice
obevezuju da predviđena prava zajemče od trenutka stupanja na snagu ugovora ili se
obavezuju da ihpostepeno uvode I proširuju. Ovo razlikovanje je razumljivo ako je
zapriznavanje prava neophodno ostvare njenekih društvenih preduslova. Pri tome se
najčešće mislina
ekonomske preduslove,na sredstva potrebna za ostvarivanje prava. Za to se,
na primer, implementacija Pakta o ekonomskim I socijalnimpravima vrši na sledeći način:
„... Svaka država ugovornica ovog Pakta obavezuje se da preduzima korake do
maksimuma svojih raspoloživih sredstava, kako putem vlastitog napora, tako I
krozmeđunarodnu pomoć I saradnju, naročito na ekonomskom I tehničkom planu, u cilju
postepenog obezbeđenja punog ostvarivanja prava priznatih u ovom Paktu putem svih
pogodnih sredstava, uključujuć I tu naročito I usvajanje zakonodavnih mera.
