3. Bankarske ERP solucije

– e-Banking softverska rešenja

3.1. Elektronsko poslovanje

Razvoj raĉunara i telekomunikacija stvorio je uslove za globalizaciju poslovanja, odnosno

doprineo je potpunoj integraciji lokalnog tržišta u nacionalno, a preko njega i u internacionalno
tržište. Glavni cilj je postao da se bez obzira na geografske distance što brže i efikasnije povežu
uĉesnici u poslovanju, pre svega kroz pospešivanje tokova informacija korišćenjem elektronske
tehnologije.  Pojavu  elektronskog  poslovanja  (eng.  electronic  business  ili  e-Business)  razliĉiti
izvori vezuju za razliĉite vremenske periode: neki smatraju da se elektronsko poslovanje pojavilo
70-tih  godina  20.  veka,  dok  su  drugi  mišljenja  da  ono  ima  mnogo  dužu  istoriju.  U  traženju
odgovora  na  ovo  pitanje  bi  možda  ipak  bilo  najbolje  krenuti  od  same  definicije  elektronskog
poslovanja.

Elektronsko poslovanje predstavlja razmenu standardizovanih elektronskih poruka u

obavljanju  raznih  poslova  u  kompanijama,  bankama,  upravi,  aktivnostima  graĊana  i  u  svim
drugim  poslovnim  transakcijama.  Elektronsko  poslovanje  podrazumeva  obavljanje  poslovnih
procesa uz primenu  informacione i  (tele)komunikacione tehnologije, koje se zbirno oznaĉavaju
kao elektronske tehnologije.

Ĉinjenica da je prvi elektronski transfer novca izvršen uz pomoć telegrafa davne 1860.

godine (Western Union)  u prvi mah daje za pravo onima koji zastupaju stanovište mnogo duže
istorije  elektronskog  poslovanja.  MeĊutim,  savremeno  poimanje  elektronskog  poslovanja
podrazumeva  primenu  ne  samo  komunikacionih  već  i  informacionih  tehnologija,  odnosno
korišćenje  digitalnih  umesto  analognih  (telegraf)  tehnologija,  što  za  pravo  daje  onima  koji
istoriju elektronskog  poslovanja svode na  prethodnih  40-ak  godina.  Ono  što  ni  jednog trenutka
nije sporno jeste ĉinjenica da je elektronsko poslovanje ubrzan razvoj doživelo u poslednjih 15-
ak godina, pre svega zahvaljujući pojavi interneta.

Elektronske tehnologije omogućavaju slanje velikog broja informacija, na velike daljine u

kratkom  vremenskom  periodu.  To  omogućava  kompanijama  koje  u  svom  poslovanju  koriste
elektronsku  tehnologiju  da  ostvare  znaĉajne  uštede  u  troškovima  poslovanja,  efikasnije  obave
svoje  zadatke  i  budu  konkurentnije  na  tržištu.  Organizacije  koje  primenjuju  elektronsko
poslovanje  bi  trebale  po  tom  osnovu  ostvarivati  znaĉajne  prednosti,  ali  i  u  ovom  sluĉaju  važi
pravilo  da  tehnologija  kao  takva  samo  pruža  mogućnosti,  a  od  umešnosti  njenog  korišćenja
zavisi u kojoj meri će se te mogućnosti i iskoristiti i pretvoriti u prednosti.

Elektronsko poslovanje ima sledeće prednosti:



smanjenje troškova poslovanja, i to prevashodno vezane za izradu papirnih dokumenata,



smanjenje grešaka,



ušteda vremena, posebno u prenosu informacija,



smanjenje obima ljudskog rada,



pristupaĉnost i razmenjivost informacija.

Da bi razvoj i primena elektronskog poslovanja bila uspešna neophodno je kreirati

odgovarajući ambijent unutar organizacije ali i obezbediti adekvatno eksterno okruženje. Kao
preduslovi uspešne primene elektronskog poslovanja obiĉno se navode:



usvojeni propisi o elektronskom poslovanju i elektronskom potpisu,



razvijena primena interneta,



razvijena telekomunikaciona infrastruktura,



prihvatanje elektronskog poslovanja od strane rukovodstva,



finansijska ulaganja za uvoĊenje.

Elektronsko poslovanje se razvijalo u dva pravca. Prvi je trebao da omogući kompanijama da

brže  i  lakše  prenesu  novac  i  informacije  izmeĊu  sebe,  odnosno  bio  je  usmeren  na  meĊusobnu
saradnju  dva  pravna  lica,  a  drugi,  noviji,  u  fokusu  ima  krajnje  korisnike  proizvoda  ili  usluga
(kupce/klijente).  Danas  je  opšteprihvaćen  koncept  koji  elektronsku  razmenu  poruka  (poslovnih
transakcija i informacija) tretira u trijadi koju ĉine: institucije iz sektora javne uprave, kompanije
i klijenti. Zavis, no od relacija u kojima se odvija elektronska razmena poruka izmeĊu ova tri tipa
uĉesnika razlikujemo 9 karakteristiĉnih modela elektronskog poslovanja (Tabela 3.1.)

Tabela 3.1. Modeli elektronskog poslovanja s obzirom na tipove uĉesnika

→

Javna

i državna uprava

overment

)

Kompanija

usiness

)

Klijent

onsumer

)

Javna i dr

žavna

uprava

overment

)

G2G

npr. koordinacija

G2B

npr. Informisanje

G2C

npr. informisanje

Kompanija

usiness

)

B2G

npr. komunikacija vlade sa

posl. partnerima

B2B

npr. elektronsko

bankarstvo i trgovina

B2C

npr. elektronsko

bankarstvo i trgovina

Klijent

onsumer

)

C2G

npr. naplata poreza

C2B

npr.

upoređivanje cena

C2C

npr. aukcijska tržišta

Po svojoj rasprostranjenosti i stepenu razvijenosti posebno se istiĉu segmenti (modeli)

elektronskog poslovanja kod kojih se razmena elektronskih transakcija vrši izmeĊu kompanija
(B2B), odnosno kompanija i klijenata (B2C).

Elektronsko poslovanje može biti sprovedeno preko otvorenih ili zatvorenih mreža.

Otvorena  mreža  predstavlja  mrežu  koja  nema  odreĊenog  menadžera  ili  kontrolora  (na  primer
internet).  Svako  može  da  se  poveže  na  ovakvu  mrežu,  ukoliko  poseduje  potrebnu  tehniĉku
opremu. Zatvorene mreže  (koje se nazivaju i  privatnim mrežama)  mogu  biti  u u okviru velikih
kompanija  (intraneti)  ili  mreže  koje  povezuju  više  poslovnih  partnera  (ekstraneti).  Korisnik
ovakve mreže može se postati samo uz odobrenje administratora mreže, odnosno dozvole drugih
partnera,  prihvatanjem  odreĊenih  uslova  i  pravila  za  upotrebu  mreže.  To  omogućava  da
trgovanje  bude  sigurnije  jer  su  svi  potencijalni  klijenti  poznati,  a  broj  potencijalnih  klijenata
limitiran.

Mreže zatvorenog tipa istorijski prethode otvorenim mrežama, te se u poĉetku i elektronsko

poslovanje  obavljalo  putem  ovakvih  mreža.  Sedamdesete  godine  prošlog  veka  predstavljaju
period  u  kome  nastaje  savremeni  elektronski  prenos  gotovine  (engl.  Electronic  fund  transfer  -
EFT)  koji  se  odvija  izmeĊu  banaka  putem  sigurnih  privatnih  mreža.  Osamdesetih  godina
razvijena su dva nova oblika elektronskog poslovanja:



elektronska razmena podataka (engl. Electronic data interchange - EDI)



elektronska pošta

registrovati, dok za one koji samo pristupaju sajtu to nije potrebno. Pored aukcijskog vida
trgovanja, klijenti mogu, bar naĉelno, trgovati i sa kompanijama (C2B), gde potrošaĉi definišu i
prezentuju cene po kojoj su voljni da od prodavca kupe proizvod ili uslugu.

U tržišno razvijenim zemljama, u vladinim ustanovama (javnoj i državnoj upravi),

komunikacija  se  sve  ĉešće  odvija  preko  interneta.  Internet  se  koristi  kao  jedan  od  mogućih
kanala  za  distribuciju  informacija,  i  u  tom  smislu  postaje  svima  dostupan  šalter  javne  uprave.
Transakcija koja je obavljena preko interneta može se posmatrati kao samouslužni servis kojim
se  štedi  vreme  i  smanjuju  troškovi.  GraĊani  imaju  mogućnost  da  obave  svoje  poslove  bez
ĉekanja u redu, dobijajući pravovremenu i taĉnu informaciju. Elektronska javna uprava (engl. e-
Government) predstavlja vid elektronskog poslovanja koji omogućuje pružanje on-line servisa za
prenos  ili  primanje  informacija,  i  to  u  cilju  bolje  informisanosti,  bržeg  izdavanja  dokumenata
(G2C)  ali  i  sniženja  troškova  sistema  plaćanja  i  naplate  poreza  (C2G).  Modeli  elektronskog
poslovanja  koji  se  odvijaju  izmeĊu  kompanija  i  javne  uprave  podrazumevaju  meĊusobnu
razmenu  dobara,  kao  i  komunikaciju  javne  uprave  sa  poslovnim  partnerima.  Kao  primeri  bi  se
mogli  navesti  popunjavanje  raznih  obrazaca  preko  web-a  koji  se  tiĉu  poslovanja  kompanija
(B2G)  ili  davanje  informacija  o  javnim  tenderima,  nabavkama,  itd  (G2B).  Model  elektronskog
poslovanja  G2G  obuhvata  transakcije  meĊu  institucijama  samih  zemalja  koje  su  deo  neke
grupacije (npr. EU).

Extranet je najĉešće okruženje, odnosno osnova za implementaciju B2B elektronskog

poslovanja.  U  poĉetku  su  kompanije  koristile  internet  samo  za  postavljanje  web  prezentacije,
odnosno  prezentacije  kataloga  svojih  proizvoda  i  usluga  sa  navedenim  kontakt  informacijama.
Pri  takvom  modelu  rada,  klijenti  su  mogli  samo  da  se  informišu  o  proizvodima  i  usluga,  a
naruĉivanje  se vršilo  klasiĉnim  putem.  Razvojem  sigurnosnih mehanizama  omogućeno  je  i  on-
line naruĉivanje i plaćanje proizvoda i usluga.

Glavni razlozi primene interneta u B2B su:



globalna dostupnost Interneta,



lako povezivanje,



niska cena usluga.

B2B ukljuĉuje sledeće aktivnosti:



internu elektronsku poštu i obaveštavanje;



on-line publikovanje dokumenata kompanija;



on-line pretraživanje dokumenata, projekata;



distribucija bitnih i pravovremenih informacija zaposlenima;



upravljanje korporativnim finansijama i personalnim sistemima;



slanje informacija/izveštaja klijentima i dobavljaĉima;



upravljanje logistikom i proizvodnjom;



upravljanje kanalima nabavke;



praćenje narudžbina i isporuka.

Model elektronskog poslovanja B2C okrenut je krajnjem korisniku - klijentu. Zadatak B2C

je širenje tržišta, kao i zadovoljavanje potreba postojećih klijenata kako u domenu prodaje roba
ili usluga, tako i u domenu pružanja informacija, servisa i podrške u korišćenju. Medijum B2C je
primarno Internet. B2C uglavnom ukljuĉuje aktivnosti kao što su traženje informacija o

proizvodima i uslugama, naruĉivanje proizvoda i usluga, plaćanje za proizvode i usluge, kao i
obezbeĊivanje on-line usluga klijentima.

Osnovna razlika izmeĊu B2B i B2C elektronskog poslovanja je u tome ko je kupac,

kompanija ili fiziĉko lice. PoreĊenje obeležja modela elektronskog poslovanja B2B i B2C
baziranih na Internetu dati su u tabeli 2-2.

Tabela 3.3. PoreĊenje B2B i B2C modela elektronskog poslovanja

Tržišna obeležja

B2B

B2C

Vrednost transakcija

Velika vrednost

Relativno mala, uključujući mini
narudžbine

Odnos
kupac/prodavac

Najčešće dugoročan, bazira se na
ugovoru; Faktori koji nisu vezani za
cenu su bitni za kupce; I kupac i
prodavac definišu uslove

Uglavnom kratkoro

čan, prodaja je na

licu mesta; Transakcije vr

še strane

koje se ne poznaju

– cena je najbitnija

stavka za kupca; Tr

žište uglavnom

uslovljavaju kupci

Učesnici

Više učesnika u transakcijama –
mreže dobavljača; Partneri i kupci

Mnoštvo kupaca koji posluju sa jednim
prodavcem (jedan dobavljač, mnoštvo
kupaca)

Funkcionalni zahtevi

Zahteva se visok stepen
funkcionalosti; Va

žni su, pored cene

i ostali fatori

Osim cene, praktično se ne zahtevaju
dodatne informacije

Cene

Cene se formiraju ili dogovorno,
dugoročnim ugovorima, aukcijama
ili su kataloške

Fiksne cene, uglavnom kataloške

Način plaćanja

Kreditne kartice, bankarski krediti,
elektronsko plaćanje (transfer sa
računa na račun)

Kreditne kartice, elektronsko plaćanje
(transfer sa računa na račun)

Izvršavanje narudžbi
(dostava)

Strogi zahtevi vezani za dostupnost
proizvoda i precizan način izvršava-
nja; Univerzalna ekspresna dostava

Zahtevi su manje strogi; Univerzalna
ekspresna dostava

Infrastrukturalni
zahtevi

Složeniji, prilagođeni

Minimalni zahtevi

– web browser i

pristup Internetu

Uslovi ulaska na
tržište

Cene tehnologije i razvoja mogu
izazvati prepreke za ulazak na
tržište, posebno za prodavce

Ne postoje veće prepreke za ulazak na
tržište

Efekti “umrežavanja”

Korist i za kupce i prodavce

Korist prodavcima, u većoj, i kupcima,
u manjoj meri

Posrednici

Posrednici se izbegavaju, ali se
koriste u pojedinim slučajevima

Posrednici se izbegavaju

Opis proizvoda

Posebno napravljen na osnovu
specifikacije

Standardizovan

Prodajne procedure

On-line katalozi, tenderi

On-line katalozi

Sigurnosne mere

Sigurnost mreže i kompanijska
privatnost

štita informacija o korisnicima i

njihovim zahtevima

Možemo zakljuĉiti da je u modelu B2C ukljuĉeno mnoštvo kupaca koji kupuju proizvode

relativno male vrednosti i kojima je cena, praktiĉno, najbitnija. Cene su fiksne a plaćanje se vrši
pomoću  platnih  kartica  ili  putem  elektronskog  plaćanja.  Za  razliku  od  modela  B2B,  kod  B2C
modela  ne  postoje  znatnije  prepreke  za  ulazak  kupaca  na  tržište,  jer  se  zahteva  samo  web
pretraživaĉ i  pristup  na  Internet.  Kod oba modela se izbegavaju  posrednici  i  koriste se on-line

3.2. Elektronsko bankarstvo

U uslovima vrlo jake konkurencije gde postepeno nestaju razlike izmeĊu banaka,

investicionih banaka, brokerskih firmi i osiguravajućih kompanija, finansijske organizacije su
pod stalnim pritiskom da:



zadrže korisnike svojih usluga,



smanje troškove,



upravljaju rizikom i



koriste tehnologiju kao izvor konkurentske prednosti.

Razvoj i sve šira primena informacione i komunikacione tehnologije (engl. ICT) u procesu

obrade i prenosa podataka i informacija donela je krupne tehnološke promene u funkcionisanju
banaka i drugih finansijskih institucija. Pod uticajem tehnološke revolucije dolazi do
sveobuhvatnog reinženjeringa poslovnih procesa i grubog razdvajanja elektronskog poslovanja
banaka na:



elektronski voĊene meĊubankarske poslove i



elektronski voĊeno poslovanje sa komitentima i za njihov raĉun.

Iako je zapravo reĉ o B2B i B2C modelima elektronskog poslovanja banaka dosta je ĉest

sluĉaj da se pod elektronskim bankarstvom podrazumeva samo B2C oblik komunikacije, što se
može objasniti ĉinjenicom da većina ljudi elektronsko bankarstvo zapravo doživljava samo kao
novi  kanal  distribucije  usluga  i  informacija  prema  krajnjim  korisnicima  i  kao  takvo  je
elektronsko  bankarstvo  i  dospelo  u  žižu  interesovanja  šire  javnosti.  Mada  bi  bilo  osnova  pod
elektronskim  bankarstvom  podrazumevati  kako  B2C  tako  i  B2B  oblike  komunikacije  banke,  u
ovom tekstu će se, kao neka vrsta kompromisa, termin elektronsko bankarstvo najĉešće koristiti
u  kontekstu  B2C  oblika  elektronskog  poslovanja  banka,  dok  će  se  za  B2B  oblik  komunikacije
koristiti izraz meĊubankarsko elektronsko poslovanje. Pored ove generalne podele elektronskog
poslovanja banaka došlo je daljeg diferenciranja njegovog B2C segmenta na:



e-bankarstvo na malo (retail banking) i



korporativno e-bankarstvo (corporate banking).

Najznaĉajnije promene koje su do sada ostvarene u domenu elektronskog poslovanja banaka

odnose se pretežno na domen rutinskih transakcija u bankama, i to pre svega u platnom prometu.
Sistemi  za  elektronski  prenos  sredstava  predstavljaju  prve  manifestacije  uvoĊenja  tehnoloških
inovacija  na  bazi  primene  informacione  i  komunikacione  tehnologije  tako  da  za  ranu  fazu  e-
poslovanje  u  bankama  praktiĉno  znaĉi  uvoĊenje  informacione  i  komunikacione  tehnologije  u
sisteme plaćanja.

Kao osnovne komponente sistema za elektronski prenos sredstava pojavljuju se

automatizovane  klirinške  kuće  (ACH)  i  elementi  tzv.  daljinskog  bankarstva.  U  ovu  kategoriju
distribucionih sistema spadaju ATM sistemi, kućno bankarstvo i POS sistemi. Njihov razvoj je
tesno  povezan  sa  pojavom  i  razvojem  razliĉitih  varijanti  plastiĉnih  kartica  i  elektronskim
novcem. U literaturi se ACH, ATM i POS sistemi slikovito opisuju kao tri stuba EFT tronošca
pre pojave interneta. I nakon pojave interneta ovi sistemi doživljavaju svoje dalje unapreĊenje i
transformaciju,  ali  sve  veći  znaĉaj  dobijaju  razne  varijante  internet  bankarstva.  O  rastućem
znaĉaju internet bankarstva svedoĉi i ĉinjenica da se u današnje vreme ono neretko poistovećuje